“Crnogorske vlasti treba da potvrde zakonitost svojih poteza kada je reč o usvajanju Zakona o slobodi veroispovesti – da njeni potezi nemaju nikakve veze sa otimanjem imovine Srpske pravoslavne crkve”, izjavio je Kurt Basiner, stručnjak Saveta za politiku demokratizacije – međunarodne organizacije sa sedištem u Berlinu.
Basiner je za Glas Amerike govorio povodom tenzija koje je u Crnoj Gori i Srbiji izazvalo usvajanje zakonskog rešenja, čiji kritičari iz redova Srpske pravoslavne crkve i crnogorske opozicije tvrde da služi kao sredstvo za obračun sa njenim vernicima i pripadnicima srpske manjne. Vlasti Crne Gore, sa druge strane tvrde, da se radi o pokušaju zakonskog regulisanja crkvene svojine što nije urađeno od sedamdesetih godina prošlog veka.
“Kada govorimo o nacionalnim crkvama, čini mi se da bi Crna Gora želela da preuzme model Srbije”, ukazuje Basiner, analitičar i poznavalac balkanskih prilika, i dodaje:
“Crnogorska pravoslavna crkva bi u tom slučaju bila nekakav izraz ili pokazatelj crnogorske državnosti. I tu vidim prostor za moguća buduća trvenja. Nisam siguran kako bi se to moglo zaobići i ostaviti iza sebe. Opiranje Srbije shvatam kao otpor jačanju državnosti njenog crnogorskog suseda”, kaže Basiner.
Glas Amerike: Ministar spoljnih poslova Srbije tvrdi da se radi o udaru na srpski narod, deo desničarske opozicije protestovao je ispred ambasade Crne Gore i pisao grafite po zgradi?
Basiner: Prateći situaciju video sam izjave zvaničnika, poput crnogorskog predsednika Đukanovića, koji je Srpsku pravoslavnu crkvu označio agentom srpske države u Crnoj Gori. Stranom koja predstavlja bezbednosni rizik. Imajući u vidu protekla vremena moglo bi se imati razumevanja za takve tvrdnje. Niko, međutim, iz ove priče neće izaći neukaljanog ugleda - jer se ovde radi o primeni državne moći u sferi religije u situaciji u kojoj nema jasne granice dokle sežu granice njihovog uticaja. Zabrinutosti koje pobuđuje čitav ovaj slučaj su razumljive.
Čitava stvar nastavak je političke krize koja traje već neko vreme u Crnoj Gori. U toj državi postoji dugododišnji kontinuitet političke vlasti i moći – a ovo pitanje, na neki način, ukazuje na odnos koji crnogorske vlasti imaju prema svojim građanima. Bez obzira na to radi li se o Crnogorcima ili Srbima – ili pak vernicima jedne ili druge crkve. Dugoročno, ovo pitanje moglo bi prerasti u ozbiljniji izazov – pa čak bi moglo i da oteža put Crne Gore ka Evropskoj uniji. Njena vlast treba da se posveti rešavanju ovog pitanja – a aktuelna situacija nije ni od kakve pomoći. Pogotovo u situaciji francuske blokade nastavka evropskih integracija Severne Makedonije i Albanije. To je okvir u kojem posmatram te događaje koji mi izgledaju kao skretanje sa puta demokratizacije kojim bi Crna Gora trebalo da se kreće.
Glas Amerike: Da li smatrate da crnogorske vlasti zaista Srpskoj pravoslavnoj crkvi pokušavaju da otmu imovinu – ili se pak zalažu za, kako tvrde, zakonsku regulaciju?
Basiner: Mislim da se ovde u tolikoj meri ne radi o crkvenoj imovini – koliko o pitanju autoriteta. Kome će crkva u Crnoj Gori biti odgovorna i polagati račune. Ne mislim da je imovina glavni kamen spoticanja, mada se ne može u potpunosti isključiti. Činjenica je da je prethodni zakon, koji je regulisao tu oblast, donet u vreme socijalizma – ali mi pre deluje da se ovde radi o uspostavljanju novog nivoa državne kontrole.
Glas Amerike: Crnogorska opozicija, mahom prosrpski orijentisana, žestoko se protivi tom zakonu.... Vidite li u tom protivljenju nekakvo nastojanje za prevlast prosrpske opcije u Crnoj Gori?
Basiner: Situacija se gotovo ni po čemu ne razlikuje od prethodnih godina – ne vidim tu nikakve razlike. Ta situacija je upravo ono što bi se i moglo očekivati imajući u vidu stavove koji se mogu čuti od zvanične Podgorice i sa druge strane tonova koji stižu iz Beograda.
Glas Amerike: Kako tumačite reakcije predsednika Srbije Aleksandra Vučića? Da li po vašem mišljenju, u trenutku pojačanih napetosti, nastoji da ih, na neki način, umiri?
Basiner: Definitivno zvuči umerenije nego što bi se moglo očekivati, što bi mogao biti znak za eventualni napredak u rešavanju tog pitanja. Stvorene su značajne podele što učesnicima prilično otežava prostor za manevar u situaciji u kojoj je problem širokih razmera. To smatram zabrinjavajućim, jer će stranama biti teže da približe stavove sada kada je zakon već usvojen. Ne vidim jednostavan način za napredak u tom smislu.
Glas Amerike: Događaji u Crnoj Gori inicirali su kratkotrajne razmirice među poslanicima vlasti i opozicije u parlamentu Srbije. Uprkos tome, u skupštini su usvojene državna odbrambena strategija i strategija nacionalne bezbednosti. Kao sedam prioriteta nacionalnih i šest prioriteta odbrambenih interesa u tim dokumentima, koje je prezentovao ministar odbrane Aleksandar Vulin, navodi se nastavak političke i vojne saradnje sa zapadom i istokom. Da li je to put kojim treba da nastavi država čija je proklamovana spoljnopolitička orijentacija usmerena na Zapad?
Basiner: Sve to deluje prilično nejasno…. Uopšte se ne uklapa u proklamovane ciljeve Srbije o pridruživanju Evropskoj uniji. Izgleda, s druge strane, usklađeno sa političkim trenutkom u kojem se nalazimo, u smislu neizvesnosti daljeg proširivanja Evropske unije i pod kojim uslovima. Stvari su postale dvosmislene – delom zahvaljujući i politici koju je uvela Francuska. Jasno je da Srbija ne usklađuje svoju politiku sa Evropskom unijom. To je, međutim, sada i teško učiniti, kada njen strateški smer nije jasan.
Glas Amerike: Ministar odbrane Srbije Vulin je prilikom predstavljanja tih dokumenata poslanicima najavio i održavanje zajedničke vojne vežbe Srbije i Kine – sledeće godine?
Basiner: To bi mogao biti još jedan važan korak unazad sa puta integracija ka Evropskoj uniji. Radi se o državi, koja u zatočeništvu drži skoro million svojih građana u Sinđijangu (područje na severozapadu Kine u kojem se, prema izveštajima Ujedinjenih nacija, u pritvornim centrima nalazi milion Ujgura i drugih pripadnika muslimanske manjine prim.nov) Nemam saznanja da li Kina planira održavanje vojnih vežbi u Evropi… Ako bi se to dogodilo u Srbiji – tako nešto bi se dogodilo po prvi put. Ukoliko bi pak vojnici Srbije otišli u Kinu – to bi bilo nešto posve novo.To nije u skladu sa jednom zemljom koja jednom konačno izjavi da želi da se pridruži Evropskoj uniji. To je u neskladu sa proklamovanim ciljem jedne države koja teži članstvu u Evropskoj uniji – ali je u skladu sa politikom koju vodi Aleksandar Vučić i vlast Srbije. Saradnja sa brojim državama i vladama – igranje na kartu nesvrstanosti što zadržava mogućnost razvijanja odnosa sa Rusijom i Kinom. Ostavlja utisak diskrecije u smislu izbora u kom polju i sa kojom će se državom sarađivati u određenom trenutku. Mislim da je sada na Evropskoj uniji da jasno kaže koji su njeni principi i uslovi saradnje. Jer to nije precizno određeno koliko bi trebalo da bude.
Glas Amerike: Planira se i intenziviranje saradnje sa Organizacijom dogovor o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) čiji punopravni članovi su Jermenija, Belorusija, Kazahstan, Kirgistan, Rusija i Tadžikistan? Da li se tako ponaša pouzdan partner?
Basiner: Naravno da ne. Među članicama nema nijedne funkcionalne demokratije. Kako god da se Srbija približi tom klubu, da li kao država posmatrač ili član, nije saglasna evropskim standardima ili demokratskim praksama. Ponoviću da se to ne podudara sa strateškim izborom ulaska u Evropsku uniju. I to je, s druge strane, poruka o kojoj bi Brisel i članice EU trebalo da se izjasne. Ako to ne učine, moglo bi se tumačiti kao gledanje kroz prste, za uspostavljanje različitih vrsta odnosa koje Vučić želi da uspostavi.
Glas Amerike: „Očuvanje i zaštita srpskog naroda gde god živeo“ jedan je od principa usvojene strategije o kojima je u parlamentu govorio ministar Vulin. Ratove na Balkanu obeležile su tendencije o navodnoj zaštiti življa naseljenog na teritoriji neke od republika bivše Jugoslavije… Aktuelan je čak i bio slogan “Svi Srbi u jednoj državi”. Smatrate li da ima razloga za brigu? Jedan od političkih lidera Bosne i Hercegovine već je uputio oštre kritike povodom strategija koje je usvojio parlament Srbije….
Basiner: Takvi stavovi mogli bi se tumačiti kao pretnja susedima i regionalnoj stabilnosti. Nažalost, takva retorika kao da je postala uobičajena, jer se slično može čuti od Viktora Orbana (premijer Mađarske prim. nov) koji je Vučiću jedan od najbližih lidera Evropske unije. Ne treba se vraćati daleko u prošlost da biste uvideli koliko je takva politika bila štetna po Srbiju i Srbe širom regiona. O tome bi najbolje mogli da znaju obični građani kosovski Srbi severno i južno od reke Ibar. Često su se mogli čuti stavovi sa najviših pozicija zvaničnika da svrha uopšte nisu ljudi – nego teritorija. Sigurno je da politika zvaničnog Beograda navodi Milorada Dodika (srpski predstavnik u predsedništvu BiH, nekadašnji premijer i predsednik entiteta Republike Srpske prim. nov) da pojačava svoje autoritarne tendencije. Treba se međutim zapitati i kako primeniti takvu politiku – jer je BiH i dalje u nadležnosti Saveta bezbednosti UN. Na njenoj teritoriji nalazi se vojna misija Evropske unije, koju podržava NATO. Tako da bi sve to bilo, u neku ruku, izazivanje Zapada. Hrvatska, na čijoj teritoriji se nalazi mnogo manje pripadnika srpske manjine, već je članica NATO-a. Tako da ne vidim način kako bi se navedni princip mogao primeniti.
Moglo bi se pomisliti da bi se princip zaštite srpskog naroda mogao odnositi na Kosovo… Koje se nalazi pod NATO kišobranom – kroz snage KFOR-a. Što Srbija podržava. Zvanična politika države je podrška snažnom prisutvu KFOR-a na tom području u svrhu zaštite srpske manjine. Što je politika sa kojom sam saglasan. Moj zaključak je da principi koji su navedeni u usvojenim strategijama neće doprineti razvoju odnosa Srbije sa svojim susedima. Oni koji ih tumače kao preteće to čine je im je to i bila namera kada su formulisani.
Glas Amerike: Da li je vojna neutralnost i uzdržavanje od članstva u NATO-u put koji će dugoročno Srbiji doneti korist?
Basiner: Samo članstvo u NATO-u nije od presudnog značaja. Sa Severoatlantsko alijansom je i bez članstva moguće imati dobre odnose. Upravo su NATO i Srbija pravi primer za to. Imajući u vidu veliki broj zajedničkih vojnih vežbi dve strane. To je nešto o čemu odluku donose građani Srbije i državno rukovodstvo. Kategoričko odbijanje mogućnosti članstva trenutno je veoma popularno…. Ali ako to nekada bude tema - smer odlučivanja će biti sa vrha na dole.
Glas Amerike: Ko i kakvu ulogu može da odigra u razrešenju spora Srbije i Kosova i eventualnom postizanju sporazuma dve strane?
Basiner: Tu nikako da se dogodi nekakav iskorak. Dve strane su blokirane što ne ide u korist ni jednima ni drugima bilo da je reč o Srbima ili Albancima. Deluje da trenutno stanje odgovara jedino njihovim političkim predstavnicima. I dalje je neduomica šta će doneti nove vlasti kada preuzmu mandat. Podela Kosova bila je karta na koju, deluje da su igrali Vučić i Tači, čak ne ni Srbija i Kosovo kao entiteti. Sama Evropska unija je trenutno u nekakvoj vrsti sive zone u smislu pristupa regionu Balkana. Trenutno je nejasno kako će izaći iz jarka koji je Makron iskopao svojim protivljenjem politici proširenja. Za Vučića još nije trenutak da predlaže nova rešenja kada je nepoznato kako će biti orijentisani posrednici iz redova EU.
Glas Amerike: Da li je priznavanje nezavisnosti Kosova jedini način da Balkan postane stabilniji?
Basiner: To je ono što će biti potrebno. To će istovremeno Srbiji dati dodatnu snagu da zaštiti prava Srba na Kosovu. Jer na kraju će biti najbitinije koliko će političke moći imati Srbi na Kosovu. Greške i problem koje je izazvala zvanična politika Srbije je u tome što su Srbi koji žive južno od Ibra počeli da stiču tu moć – pre nego što im je Srpska lista (politička grupacija bliska vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci Aleksandra Vučića prim. nov) uzurpirala. To ne pomaže Srbima koji žive na Kosovu – već ojačava državu Srbiju. Ukoliko bi se to promenilo – mislim da bi se popravili sveukupni odnosi na Balkanu. To bi omogućilo bolji život svim Srbima – što predstavlja i legitimnu brigu države Srbije. To je, s druge strane, i legitimna briga Evropske unije – jer i Kosovo treba da se integriše u Evropsku uniju.
