„Boravak delegacije međunarodno nepriznate Republike Krim u Srbiji može izazvati izraženije nezadovoljstvo njenih međunarodnih partnera iz korpusa zapadnih saveznika“, izjavio je Pol Stronski, stručnjak za Rusiju i Evroaziju Karnegijevog instituta za mir u Vašingtonu, u razgovoru za Glas Amerike.
Zvaničnici Srbije nisu se oglašavali o poseti Natalije Poklonskaje, zamenice predsednika Odbora za spoljne poslove Državne Dume Ruske Federacije i Georgija Muradova, zvaničnika Krima koje je u Skupštini Srbije, u četvrtak, ugostila desno orijentisana opoziciona politička partija „Dveri“ i njen lider Boško Obradović.
Tom prilikom tokom njihovog obraćanja novinarima u predstavničkom domu Republike Srbije, države koja zvanično ne priznaje rusku aneksiju Krima sprovedenu marta 2014, razvijena je i zastava međunarodno nepriznate Republike Krim. Poručili su i da je, kako su naveli, Krim – Rusija.
“Protesti ukrajinske ambasade u Srbiji zbog boravka delegacije sa Krima ne iznenađuju i siguran sam da to šteti ugledu Srbije u očima njenih međunarodnih partnera što bi moglo izazvati gnev nekih od njih. Može doprineti teškoćama. Mislim da krivicu ne treba svaliti isključivo na zvaničnike vlasti i srpsku vladu – jer se potezi opozicionih snaga ne mogu kontrolisati. Izgleda mi da je to u ovom slučaju potpuno jasno", rekao je Stronski za Glas Amerike.
Stručnjak za Rusiju i Evroaziju smatra da je taj slučaj jasno prikazao da u političkom sistemu Srbije postoje strukture koje nisu orijentisane prema zapadu i nisu zainteresovane za međunarodno norme i pravo – zbog čega ostavljaju nepovoljan utisak u međunarodnim odnosima.
"Potrebno je da vlasti Srbije još jasnije odrede svoju poziciju. Nikako ne ide u korist to što deo srpske opozicije Krim pokušava da iskoristi kao sredstvo političke borbe protiv vlasti", kaže Pol Stronski.
Glas Amerike: Da li je ovo još jedna potvrda igre dvostrukih standarda kada je reč o načinu na koji Srbija vodi svoju spoljnu politiku? Uprkos tome što je zvaničan spoljnopolitički stav Srbije da ne priznaje aneksiju krimskog poluostrva - predsednik Srbije nastoji da gradi bliske veze sa Vladimirom Putinom?
Stronski: Aleksandar Vučić mora oprezno da igra tu dvostruku igru. Delovi srpskog društva žele mnogo bliže odnose sa Rusijom i pritiskaju da se ide u tom smeru. Tako da dobar deo unutrašnjih političkih pitanja zavisi i odnosi se upravo na to. Takođe, predsednik Srbije nastoji da se u javnosti ne stvori utisak kao da Vladimir Putin više brine za interese Srbije nego on sam. U takvom odnosu snaga mislim da Putin ima mnoštvo mogućnost, u neku ruku, da oteža Aleksandru Vučiću. U tom balansiranju mu nije lako – što važi i za druge zvaničnike vlasti u Srbiji.
Glas Amerike: Svega nekoliko dana pre dolaska krimske delegacije Vladimir Putin i Aleksandar Vučić sastali su se u Sočiju. Kao i u slučaju ranijih susreta, na osnovu medijskih izveštaja, stekao se utisak da je Rusija Srbiju podržala u politici koju vodi prema Kosovu, kao i u odnosima sa drugim državama. Međutim, deluje kao da je zaobiđena jedna mnogo nezgodnija tema, poput takozvane špijunske afere inicirane kompromitujućim snimkom ruskog obaveštajca i bivšeg srpskog oficira. Mislite li da je moguće da se dvojica državnika nisu dotakla te teme?
Stronski: Teško mi je da poverujem da dvojica predsednika nisu razgovarala o tome. Za Vučića bi bio veliki propust da nije potegao tu temu. I više je nego jasno da tako nešto može uticati na narušavanje prijateljskih odnosa – pa čak i između dve države čiji se lider žestoko trudi da održava čvrste veze sa Putinom i Rusijom. Pogotovo što sam uveren da obojica shvataju da je špijunaža u savremenom svetu neizbežna. U vreme dok sam bio deo američke vlade bilo je uobičajeno da razmatramo takve i slične teme. Da ih dignemo na nivo predsednika, da drugoj strani jasno stavimo do znanja smo svesni počinjene špijunaže, da smo zbog toga nezadovoljni i da želimo da se sa time prekine. Predsednik Putin je nesumnjivo svestan svega što se dešava u bezbednosnom sistemu zemlje. Svesni smo pojačane aktivnosti ruskih bezbednosnih službi širom Balkana koji su izrazito destabilišući. Takođe, prisutni su i slobodni strelci, organizovane kriminalne grupe, ali i oligarsi čije delovanje mogu da dodatno da poljujaju nestabilne odnose među zemljama Balkana. Moja pretpostavka je da se o tome razovaralo. Nadam se da je Vučić bio jasan – ali da je odlučeno da se o zaključcima ne obaveštava javnost.
Glas Amerike: Da li je Srbija, politički i vojno, sve bliža Rusiji? U oktobru je na zajedničkoj vojnoj vežbi, održanoj u Srbiji, bio prikazan i nekoliko dana razmešten, protivavionski sistem S-400. Takođe, tada najavljeni su i planovi o kupovini ruskog protivraketnog sistema Pancir S. Da li bi tako trebalo da se ponaša budući član Evropske unije u odnosima sa državom koja je pod sankcijama zapadnih saveznika?
Stronski: Nadam se da se to neće dogoditi. Pitam se kakva je uopšte svrha tog naoružanja – koje je pritom i veoma skupo. Kakve bi ustupke ili pak zavisnosti Srbije prema Rusiji mogle da stvore? To je zabrinjavajuće. Takođe, očigledni su i pomešani signali. Dok sa jedne strane stižu poruke o mogućoj budućoj saradnji na tom polju – postoje i strane koje tome izražavaju protivljenje. U trenutku kada se u međunarodnoj zajednici sprovode vojne reforme – jedna od retkih država koja to ne čini je Rusija. Većina država se ugleda na zapadni model – saradnje i interoperabilnosti, boljoj zaštiti civila. Rusko oružje je možda jeftinije – ali ne mora nužno biti bolje i korisnije u budućnosti. Uočio sam i da se govorilo o mogućoj prodaji ruskih aviona tipa Suhoj superdžet i otvaranju remotnog centra u Srbiji. Treba biti veoma oprezan u vezi sa tim. Rusija slične aranžmane nudi širom sveta – ali se potencijalni klijenti retko opredeljuju za njih. Letelica Suhoj superdžet nije bezbedna i ne bih želeo da se nađem u jednoj takvoj.
Glas Amerike: Odaljuje li se Srbija od aspiracija ka Evropskoj uniji trgovinskim približavanjem evroazijskoj zoni – oktobarskim potpisivanjem sporazuma o Evroazijskoj ekonomskoj uniji? Kakvu poruku time šalje?
Stronski: Nisam siguran kakvih bi koristi moglo biti od toga – osim simbolike. Ta ekonomska unija ne funkcioniše najbolje – i ne poboljšava stanje u ekonomiji. Mislim da bi države potpisinice sada dvaput razmislile pre ulaska u takav poduhvat. Srbija bi svoju trgovinu trebalo da usmeri na Evropu jer tržište evroazijskih država nije i ne može biti odgovarajuća alternativa u trgovini. Tu ima mnogo simbolike – koja je dobila na značaju nakon što je predsednik Emanuel Makron doneo nesrećne odluke u vezi sa mogućnostima proširenja Evropske unije. Šanse Srbije su bolje u odnosu na druge države o kojima je govorio. Imajući u vidu sve probleme sa kojima se Unija suočava - mislim da Rusija Evroazijsku ekonomsku uniju koristi kao indikatora svog prisustva. Koristi je kao signal da čeka u pripravnosti ukoliko se Evropa ne bude ponašala odgovorno i doraslo. Predstavlja upozorenje Evropi da bi trebalo da počne da ispunjava obećanja prema zemljama koje su u procesu prikjučenja.
