Zapad, posebno Evropska unija, nisu ispunili svoju obavezu pružanja konzistentne ekonomske pomoći zemaljama Zapadnog Balkana, preuzetu tokom mirovnih pregovora 1995. godine, što je i glavni uzrok nestabilnosti u regionu jugoistočne Evrope, tvrdi general Vesli Klark, bivši komandant NATO snaga u Evropi.
Nevolje su krenule od samog početka, jer od samog početka nisu sprovođene važne tačke Dejtonskog mirovnog sporazuma, kaže Klark.
“Čim su snage za implementaciju mira (IFOR) bile povučene, posle čega je došlo i do američkog povlačenja iz Bosne i Hercegovine, Evropska unija nije u pravom smislu preuzela vođstvo, niti je u pravom smislu ispunila svoj deo obaveza. Na primer, posle uspešne demilitarizacije trebalo je otpočeti i sprovesti politički deo sporazuma, pre svega uspostavljanje funkcionalnog zajedničkog Predsedništva BiH, kao i uspostavljanje racionalnog i konstruktivnog odnosa između Republike Srpske i Federacije BiH. Funkcionisanje složene države je neizbežno atrofiralo”.
Dugotrajni politički i ekonomski vakuum doveo je i do mešanja drugih u regionu, prvo u Republici Srpskoj, dodaje Klark.
“Naravno da Rusija želi da utiče i očuva svoje uporište u Republici Srpskoj i radi na tome. Što se tiče Evrope, ekonomski napredak je od ključne važnosti, Rusija to jednostavno ne može da pruži. Svakako može da koristi svoj novac kao mito u redovima lokalnih političara, ali poslovni razvoj, pravo preduzetništvo, savremena tehnologija - to sve stiže sa Zapada. Dakle, veća ulaganja od strane Evropske unije, značila bi otvaranje novih radnih mesta, pristup novoj tehnologiji. Pomogla bi i jačanju zajedničkih interesa svih u regionu i mogućem ponovnom približavanju država tog regiona”.
Klark se zalaže i za prijem u NATO. Bez obzira što je reč o malim zemljama svaka od njih može da doprinese klubu severnoaltantskog saveza, kaže on.
“Svaka ima određen potencijal srazmeran svom obimu, broju stanovnika i bogatstvu. Luksemburg je odavno članica NATO, čak je takoreći i jedna od osnivačkih zemalja. Luksemburg učestvuje sa svega jednim bataljonom, ali svejedno doprinosi proporcionalno koliko može”.
Možda važnije od konkretnog doprinosa je stvaranje zajedničke politike, i uloga NATO-a u cilju stabilizovanja regiona, kako se ne bi vraćali u sukobe.
Na prostoru Zapadnog Balkana, takvu ulogu igra, na primer, Crna Gora, kaže Klark.
“Crna Gora je deo šahovske table Zapadnog Balkana. Sve ove zemlje, možda sa izuzetkom Srbije, već jesu ili su na putu su da postanu deo NATO-a, što znači moći će da učestvuju u kreiranju zajedničke politike na više polja, uključujući bezbednost, ekonomiju i diplomatiju. Crna Gora je posebna, ne zbog svog geostrateškog položaja, već je važna i kao deo vezivnog tkiva naroda i kultura Zapadnog Balkana. Crna Gora može da deluje kao amalgam”.
Što se tiče Srbije, Klark kaže da razume animozitet srpske javnosti prema NATO-u, ali istovremeno ukazuje na dobru vojnu saradnju između Srbije i SAD, kao i na partnerske odnose Srbije sa NATO-om:
“Razumem da nije lako za Srbiju da prevaziđe zaostavštinu rata, ali po meni njeni pravi interesi leže na Zapadu. Integracija sa zapadom donela bi Srbiji znatne ekonomske, političke, pa i diplomatske prednosti. Srbija je poznata i po svojim naučnim dometima, počevši od Nikole Tesle pa nadalje. Zapad pruža mnogo veći teren za takva ostvarenja”.
Ukratko, priključivanjem Zapadu, Srbija bi mogla da proširi svoje domete mnogo dalje nego sada, smatra Klark.
