Komandant Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske, general Radislav Krstić, prvi osuđenik Haškog tribunala kome se u presudi govorilo o genocidu u Srebrenici, uzburkao je javnost u regionu objavljivanjem svog pisma iz maja ove godine u kome priznaje krivicu za genocid, podržava rezoluciju koju su tim povodom donele Ujedinjene nacije, izražava kajanje i želju da ode u Potočare i pokloni se žrtvama.
Dok se u javnosti uglavnom raspravlja o tome da li je Krstićevo obraćanje iskreno, budući da je objavljeno u sklopu njegovog zahteva da prevremeno bude pušten na slobodu, sagovornici Glasa Amerike različito ocenjuju značaj tog čina i procenjuju da će se događaj pretvoriti u još jednu propuštenu priliku za promenu odnosa javnosti u Srbiji i Republici Srpskoj prema presuđenom najgorem zločinu iz ratova 1990-ih.
Sofija Todorović, direktorka Inicijative mladih za ljudska prava u Srbiji (YIHR), kaže da misli da će slučaj Krstićevog pisma biti nova propuštena šansa da se govori o zločinima "koji su počinjeni u naše ime".
"U jednom delu javnosti postoji nerazumevanje da priznanje krivice ne menja samu presudu. Presuda je takva kakva je, ovo je jedna od prvih presuda koje su donete za genocid u Srebrenici, ovaj čovek je na kraju osuđen na 35 godina zatvora zbog nekih od najstrašnijih krivičnih dela po međunarodnom krivičnom pravu. To ovo priznanje ne menja", objašnjava Todorović za Glas Amerike.
Ono gde je priznanje moglo da ima važan uticaj, nastavlja ona, je promena načina na koji politički akteri u Srbiji i Republici Srpskoj govore o genocidu u Srebrenici, ali se to ne dešava.
"Nama je Rezolucija o Srebrenici (u UN) bila centralni deo kampanje za beogradske izbore i ta strašna zloupotreba tog dokumenta, širenje neistina šta ona znači i šta će biti njene posledice, uključujući i ogromne neistine o tome šta u njoj piše. Javnost je tim povodom bila strašno obmanuta. Negiranje se koristi kao politička strategija i misim da tu leži važnost ovog priznanja i onoga šta se u njemu kaže - ovakav tekst je važan u kontesktu suprotstavljanja tom narativu", dodaje Todorović.
Značaj priznanja
Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo, smatra da nije bitno da li je Krstićev iskaz iskren, već da je mnogo važnije to što je "neko ko je bio komandant Drinskog korpusa, ko je učestvovao u izvršenju genocida, priznao to, vrlo detaljno, vrlo argumentovano".
"To je nešto što je važno ne samo za Srbiju, nego i za žrtve. Bez obzira na to što je mnogo godina prošlo od optužnice i suđenja Krstiću, ipak je došao trenutak da on to kaže. On godinama nije menjao svoje stavove, nije priznavao taj genocid, iako je podnosio molbe za prevremeno puštanje na slobodu, ali sada on piše pismo tako da bude dostupno javnosti", kaže Kandić.
Kandić takođe ocenjuje da je njegovo pismo izazvalo prezir "kako kod vlasti, tako i kod većine političkih stranaka opozicije":
"Javnost je potpuno indiferentna, mediji su potpuno indiferentni, rekla bih da se može lako tumačiti kao prezir, ćutnja i ignorisanje onoga što je on rekao u pismu... To je sve pokazatelj veoma lošeg stanja u Srbiji, da vlast ovo vrlo jasno ignoriše i prezire, da je on izdao taj 'Srpski svet', da je izdao narativ o Srebrenici...".
"Vlast ga pljuje ćuteći, on za vlast ne postoji, priznavanje genocida ne postoji i svi imaju zadatak da zapravo prećute ovo priznanje", kaže Kandić.
Todorović kaže: "Za priznanje je bolje da ga imamo, nego da ga nemamo. To je za mene užasno važna stvar i mislim da je posebno važna u ovom političkom trenutku u Srbiji u kom negiranje i poricanje genocida više nisu incidenti, već je to postalo pravilo i sastavni deo državne politike. To možemo da vidimo i u obrazovnim politikama i udžbenicima dešavanja iz 1990-ih godina. Zbog toga je važno ovaj slučaj tumačiti u sadašnjem kontekstu, naglašavajući da to nikako ne umanjuje odgovornost Radoslava Krstića".
Žarko Korać, profesor psihologije i nekadašnji antiratni političar, smatra, međutim, da ovoliko naknadno priznanje nije previše bitno:
"Istorijski ostaje presuda, ostaje ime njegovo, a meni je potpuno irelevantno šta je on sada rekao, jer moralne norme služe da nešto ne uradiš, a ne kada se dogodi stravičan zločin da se kasnije kaješ. To ostaje religijama, verama, jer religija misli da ima jedan drugi sud, drugi sudija koji će posle smrti doneti pravu presudu. Onima koji nisu vernici ostaje samo ovozemaljski sud. Meni je svejedno šta on o tome misli, trebalo je da misli pre nego što su svi ti zločini napravljeni".
"Ostaje da se vidi kako će reagovati njegovi saborci, ljudi koji su neki osuđeni, najveći broj koji su neosuđeni - on nije bio naravno sam, taj Drinski korpus nije bio sam. Presuda je doneta, ona je jasna, on je osuđen na najveću kaznu koju Haški sud može da izrekne", kaže Korać.
Semir Mujkić, glavni urednik bosanskohercegovačkog BIRN-a, navodi da je priznaje Krstića veoma značajno: "Postoji generalno nepoverenje u pogledu toga koliko je iskreno, ali i pored toga postoji shvatanje koliko je ovo važno i koliko je retko. Ovakav jedan potez je izuzetno redak i u Srbiji i u BiH. Jako mali broj ljudi je bio spreman da tako nešto kaže. To generalno nedostaje za jednu vrstu katarze - i u BiH i posebno u Srbiji."
"Rekao bih da se i sa tim nepovrenjem žrtava - koje su se javno oglasile i rekle da neće imati poverenja sve dok ne vide da će se on toga i dalje pridržavati kada eventualno bude na sobodi - to je značajno za BH društvo", kaže Mujkić za Glas Amerike.
Reakcije u BiH i faktor Biljane Plavšić
Sofija Todorović podseća i na to da su svedoci i žrtve i tokom procesa govorile da bi im pored presuda značilo i da kod zločinaca postoji drugačiji odnos prema počinjenom delu, odnosno da oni sami priznaju krivicu.
Mujkić kaže da se u BiH, "kao i na sve", na priznanje Krstića gleda iz više uglova i sa više strana.
Postoji vrlo jasno ignorisanje u medijima i javnosti Republike Srpske, ili možda mišljenje da je to urađeno samo kako bi se dobilo ranije puštanje i malo više prostora na slobodi i da to nije potpuno iskreno, jer u RS postoji vrlo jasno, čak institucionalno negiranje genocida, kaže Mujkić.
"U Federaciji, među Bošnjacima koji su bili žrtve tog genocida, postoji velika skepsa za koju je naviše kriva - rekao bih - Biljana Plavšić (ratna predsednice Republike Srpske)" koja je u zatvoru uradila nešto slično, a onda kada je izašla iz zatvora potpuno promenila priču i nije se držala onoga što je govorila u sudu.
Korać takođe pominje faktor Biljane Plavšić: "Ona (Biljana Plavšić) je sama rekla da je lagala, da je bila neiskrena, rekla je da se uopšte ne kaje. Ocena iskaza nekoga ko je osuđen da se kaje - a general Krstić je otišao mnogo dalje, priznao je da je to bio genocid, da bi on to sam označio mimo suda - to ostaje svakom pojedinom čoveku da veruje ili ne veruje, to je jako individualno jer mi ne znamo šta on iskreno misli", objašnjava Korać.
O mogućoj poseti Krstića mestu zločina
Todorović podseća da ovaj Krstićev zahtev nije prvi zahtev za ranije puštanje na slobodu, već treći, i da su prethodna dva bila odbijena.
Ona, međutim, podseća da se u Srbiji sprovodi "glorifikacija ratnih zločinaca koji se uvode u politički život" i da kroz to delovanje oni "negiraju činenice koje su utvrđene u njihovim pesudama".
"Zbog toga mislim da bi bilo kakvo prevremeno puštanje bilo pogrešna odluka", kaže Todorović i podseća da su mnogi drugi osuđeni za ratne zločine došli u Srbiju, da su njihove presude relativizovane u Srbiji. "Mislim da tako nešto ne treba da se dešava".
Radislav Krstić je u svom pismu iskazao želju da, ako bude pušten na slobodu i ako porodice žrtava to dozvole, poseti Potočare i pokloni se žrtvama genocida.
Mujkić kaže da nije siguran kakva bi bila reakcija porodica žrtava ako bi se Krstić našao na slobodi i zatražio tako nešto. Kaže da bi to prvo verovatno naišlo na odbijanje, kao što je odbijen i predsednik RS Milorad Dodik zbog izjava koje daje, "ali da bi kroz neko vreme ljudi shvatili koliko bi 'jako' to bilo".
"Nema osobe koja ne bi imala emociju kada bi videla njega u Potočarima, ispred svih onih imena. Mislim da bi to bilo nešto što onda ne bi moglo da se ignoriše", kao što se sada ignoriše Krstićevo pismo.
Postoji, međutim, jako veliki rizik da bi to preraslo u nešto što je sasvim suprotno tome, poput posete Aleksandra Vučića Potočarima, upozorava Mujkić.
