Odgovornost za genocid u Srebrenici Srbiji nije naneo svet, već ovdašnje vlasti, koje od vremena vladavine Slobodana Miloševića do danas nisu uspele da uspostave diskontinuitet sa narativom prošlosti i donesu suštinsku promenu u pogledu odnosa prema ratnim zločinima i ratu u Jugoslaviji tokom devedesetih godina, zaključak je javne debate "Rekonstrukcija odgovornosti, društveno pamćenje genocida", koja je u organizaciji Fonda za humanitarno pravo održana u sredu u Beogradu.
"Od tog stravičnog događaja 1995. godine do dana današnjeg u Srbiji postoji kontinuitet negacije genocida u Srebrenici i povezivanje odgovornosti čitavog naroda i države sa tim ratnim zločinom je sistematski rađena sa namerom da se oni koji su vinovnici i koji su osuđeni pred Haškim tribunalom - u stvari opravdaju", stav je istoričara i diplomate Milana St. Protića.
Istakao je da se u vreme petooktobarske revolucije 2000. smatralo da će nova vlada Srbije "prva osuditi ono što se dogodilo u Srebrenici, pokrenuti procese i na taj način dati na znanje kakva je to nova Srbija koja je rođena iz pepela ostalog za Miloševićem" ali da se, pošto se to nije dogodilo, krivica, odgovornost i loše viđenje Srbije i Srba kao naroda prenelo i nastavilo do danas.
"Mi smo ostali zarobljeni u tim naopakim predstavama, vrednostima i tumačenjima. Sećate se vrlo dobro sa kolikom je mukom uspostavljena saradnja sa Haškim tribunalom - koliko je bilo izbegavanja, vrdanja, otpora i relativizacije i koliko je država, odnosno nova vlast (bar onaj deo koji je oličavao Koštunica) pomagala optuženima - slala im avione, obezbeđivala advokate, plaćala da bi se tamo pojavili - i sve je to jasno govorilo kako nova vlast gleda na to pitanje - a to je na vrlo sličan način na koji je gledao i Milošević", dodao je.
Docent na Pravnom fakultetu univerziteta Union u Beogradu Dr. Srđan Milošević naveo je da se za sve to vreme, kao i danas, u Srbiji mnogo više napora ulaže u to da se porekne kvalifikacija genocidnog karaktera zločina u Srebrenici, nego u uspostavljanje jednog katarzičnog odnosa prema onome što se tih julskih dana 1995. godine na tom području dogodilo.
"Stvoren jedan čitav mehanizam u kom intelektualne elite služe kao servis tog narativa na čijem je kraju identifikacija 'genocidni narod' - u čemu vidimo potrebu da se mi svi identifikujemo sa onim što je učinjeno", rekao je, dodajući da se radi o intelektualno i moralno "bednim pozicijama".
A korišćenje takve sintagme je strateški perfidan potez aktuelne vlasti u Srbiji, smatra viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i lingvistkinja Marija Mandić i ističe da formulacija "genocidnog naroda"ne postoji nigde u stranoj literaturi.
"Tradicija takvog etiketiranja postoji u našoj istoriografiji i onda se to jednostavno sada iskoristilo da se napravi taj slogan koji služi da odvuče pažnju, ali i da se neko sakrije iza toga. Sintagma 'genocidni narod' jednom delu intelektualne elite može da deluje krajnje apsurdno i neprihvatljivo ali ja mislim da je ona odigrala ulogu u jednom većem delu populacije kojoj je bila i namenjena. To je jedan strateški perfidan potez", rekla je.
Milan St. Protić smatra da takve manipulacije uvek imaju "jedan jedini cilj":
"To je apsolutna ili što dominantnija vlast. Šta se izaziva time kod običnog sveta? Izaziva se ksenofobija i stvara se ta kolektivna svest da mi kao pojedinci ne vredimo ništa i da naše sudbine, odluke, integritet ne postoje i da smo mi deo jednog čopora i kolonije koja se identifikuje na određeni način, a okruženi smo neprijateljima i spolja i iznutra. U tim kolektivnim predstavama o Srbima, Hrvatima, Bošnjacima,... stvara se jedan moćan mehanizam i uticajan alat kojim se stanovništvo drži pod kontrolom, ispira mu se mozak i njime se manipuliše kako bi se ostvarila apsolutna vlast i sve je u službi toga", naveo je.
Iako je u prošlosti bilo sporadičnih gestova pokušaja izvinjenja i otopljavanja odnosa sa srpske strane - poput usvajanja Deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije ili odlaska u Potočare predsednika Aleksandra Vučića i pre toga Borisa Tadića, oni su se "utopili u moru poricanja i omalovažavanja zločina", primetio je Srđan Milošević.
"Ti sporadični gestovi su očigledno u sitnoj kalkulantskoj pameti ljudi na vlasti imali neku utilitarnu vrednost u tom trenutku".
"Ali jaka kolektivna trauma ostaje", naglasila je Marija Mandić - i dodala da je Srebrenica samo vrh ledenog brega strahota devedesetih.
"Na ovom području su prisutne veoma jake kolektivne traume sa kojima se manipuliše. Svaka trauma mora biti ispričana, ali je jako bitno kako kontekstualizujemo tu traumu. Postoji jedan način razmišljanja koji je trasiran daleko u prošlost i postoji puno predrasuda koje su građene sistematski i ogroman posao i rad u budućnosti su potrebni kako bi se nešto promenilo", zaključila je.
Srđan Milošević misli da su pred Srbijom danas dva scenarija, a da je za onaj koji podrazumeva sprovođenje neke "radikalne promene" potreban pritisak - iznutra ili spolja.
"Ovo čemu mi svedočimo je posledica prepuštanja Srbiji da se ona u svojim kapacitetima suoči sa svime. Ja mislim da se računa da će u jednom trenutku Srebrenica prestati da bude tema, računa se na globalne promene i da ćemo se mi „izvući“ iz toga. U tom slučaju, suočavanje sa učinjenim će izostati i mi se nećemo suočavati ni sa kakvim dramatičnim, osim moralnim, posledicama. Ipak, ako ta kalkulacija ne uspe, mislim da onda ulazimo u fazu nekog novog sukoba i izolacije jer je ovo društvo svoje resurse istanjilo do minimuma", zaključuje.
Da bi Srbija pred sobom imala neku "moralnu vertikalu" koja bi bila osnov građenja dobrosusedskih odnosa u budućnosti, mora svim raspoloživim sredstvima da osudi ono što se dogodilo u Srebrenici, zaključuje Milan St. Protić ali dodaje i da joj je za to potrebna "neka malo pametnija i normalnija vlast".
"Čak i da priznamo neiskreno da se u Srebrenici dogodio genocid, to neće biti rešenje našeg problema. Možda ćemo biti u boljim odnosima sa Bošnjacima i bolje se razumeti sa njima, ali sami sa sobom nećemo. I odatle u mom dubokom uverenju dolazi sva nesreća koja nas zapljuskuje sa svih strana. I mislim da ćemo zbog toga u nekom trenutku morati da presečemo i da kažemo sami sebi istinu i da krenemo dalje pravim putem. Suočavanje sa onim što se dogodilo i što je neoprostivo je način da se ovaj narod oslobodi bagaža koji su nam natovarili na leđa. Time što ćemo da upremo prstom u krivce među nama mi sebe oslobađamo da možemo da krenemo dalje".
Međunarodni sud pravde u Hagu, presudom iz 2007. donetom po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), utvrdio je odgovornost Srbije, koja - prema mišljenju suda - nije sprečila i kaznila zločin genocida u Srebrenici jula 1995, dok su istom presudom direktnim izvršiocima genocida označeni vojska i policija Republike Srpske (RS).
Tom presudom masovna ubistva više od 8.000 građana bošnjačke nacionalnosti u BiH definisana su kao genocid i utvrđeno da tadašnje vlasti u Beogradu nisu počinile, učestvovale, niti podsticale izvršenje genocida tokom rata u BiH od 1992. do 1995.
