“NATO intervencija u bivšoj Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ) doprinela je zaustavljanju etničkog čišćenja kosovskih Albanaca i stvorila mogućnost za umerenije lidere na svim stranama da nađu političko rešenje”, stav je Frederika Bena Hodžisa bivšeg glavnokomandujućeg američkih kopnenih snaga u Evropi, koga je Glas Amerike kontaktirao povodom dvadeset druge godišnjice početka intervencije Severnoatlantske alijanse.
Istim povodom američka ambasada u Prištini pozvala je vlasti Kosova i Srbije da žrtvama i njihovim porodicama obezbede, kako je navedeno, pun pristup pravdi i informacije o sudbini njihovih voljenih.
Intervenciji Alijanse, koja je počela 24. marta 1999. prethodili su sukobi vojno-policijskih snaga tadašnje SRJ i snaga Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), kao i ubistva, deportacije i masovni progoni kosovskih Albanaca tokom 1998-1999.
Nestali na Kosovu
Više od 1.600 ljudi se na Kosovu vodi kao nestalo, podaci su nevladine organizacije Fond za humanitarno pravo.
Među njima je više od 1.100 Albanaca i oko 450 Srba, kao i više od 100 žrtava bošnjačke i romske nacionalnosti.
Nevladina organizacija Hjuman rajts voč (HRW) u publikaciji pod nazivom "Po naređenju" o ratnim zločinima počinjenim na Kosovu navodi da je broj izbeglih i raseljenih Albanaca sa Kosova tokom sukoba iznosio 862.979.
"Više od 80% celokupnog stanovništva na Kosovu, i 90% kosovskih Albanaca, raseljeno je iz svojih domova", navedeno je u publikaciji objavljenoj 2001.
To su okolnosti u okviru kojih je, januara 1999, u selu Račak na jugu Kosova izvedena akcija snaga SRJ u kojoj je ubijeno 45 civila albanske nacionalnosti, što je bio jedan od ključnih povoda delu međunarodne zajednice da pokrene NATO intervenciju.
Tadašnji politički zvaničnici bivše krnje jugoslovenske države, što se može reći i za veći deo činilaca savremenog političkog života Srbije, tvrdili su da se radilo o legitimnoj akciji protiv naoružanih pobunjenika OVK, uz ponavljanja da je izveštaj Vilijema Vokera, posmatrača Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), o tom događaju bio lažan.
Konačno, odluka o intervenciji doneta je nakon neuspešnih pregovora delegacija Kosova i SRJ u Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999.
Upitan da li su postojali načini da se intervencija najmoćnijeg vojnog saveza protiv jedne evropske države izbegne – Hodžis za Glas Amerike odgovora da mu deluje da je za to bilo potrebno, kako se izrazio, postojanje održive strategije.
“Verujem da konkurencija moći velikih sila sprečava sukob širokih razmera. To dugoročno znači postojanje održive strategije za region koja bi poboljšala ekonomsku i diplomatsku integraciju. Sa konkretnim ulaganjima i održivim naporima Sjedinjenih Država, Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke i Francuske možda su mogli biti stvoreni uslovi da se izbegne intervencija”, ukazuje saradnik vašingtonskog Centra za analizu evropske politike (CEPA).
Tokom intervencije, prema podacima Fonda za humanitarno pravo, za sada jedinim relevantnim izvorom kojim se može raspolagati, imenom i prezimenom potvrđeno da je u NATO napadima život izgubilo ukupno 758 ljudi: 205 civila srpske nacionalnosti, 220 civila albanske nacionalnosti, 28 civila romske i drugih nacionalnoti, 30 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova i 275 pripadnika Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije, navodi Institut za evropske poslove. Na teritoriji Kosova stradalo je 488 ljudi, u Srbiji 260, u Crnoj Gori 10 osoba.
Generala Hodžisa upitali smo kakva se uteha može ponuditi porodicama civilnih žrtava intervencije – među kojim su bila i deca… U odgovoru nas je podsetio da je tokom svoje poslednje posete Beogradu obišao spomenik u Tašmajdanskom parku “Bili smo samo deca” – podignutog u znak sećanja, prema izvorima iz srpske štampe, na 79-oro dece svih nacionalnosti poginulih tokom NATO intervencije u SRJ.
“Svaki nevino izgubljen život je tragedija. Nijedan roditelj nikada ne bi trebalo da iskusi bol koji sa sobom nosi gubitak deteta. Zato je važno da učinimo sve što je moguće upotrebom diplomatskih i ekonomskih sredstava kako bismo izbegli konflikte. Dok se istovremeno nacije i njihovi lideri pridržavaju međunarodnih standarda i zakona”, ukazuje Hodžis u pisanom odgovoru za Glas Amerike.
Od 2001. godine, na teritoriji Republike Srbije otkrivene su četiri masovne grobnice sa telima 941 Albanaca ubijenih na Kosovu 1999. U batajničkim masovnim grobnicama otkriveni su posmrtni ostaci 744 kosovska Albanca stradalih na Kosovu od 24. marta do 22. maja 1999. godine.
Istovremeno, od okončanja NATO intervencije koja je trajala 78 dana i postizanja Kumanovskog sporazuma juna 1999, Kosovo su napustili brojni građani srpske nacionalnosti.
U publikaciji nevladinog Hjuman rajts voča (HRW) navedeno je da je do kraja 2000. taj broj iznosio više od 210.000 Srba.
"Neposredno po dolasku KFOR-a na Kosovo bilo je rasprostranjenih i sistematskih paljenja i pljačkanja domova koji su pripadali Srbima, Romima i drugim manjinama i razaranja pravoslavnih crkava i manastira. Uporedo sa ovim razaranjima, stanovništvo je bilo i na meti maltretiranja i zastrašivanja čiji je cilj bio da se ljudi primoraju da napuste svoje domove", navedeno je u publikaciji "Po naređenju" o ratnim zločinima počinjenim na Kosovu.
Srbija i Kosovo, koje je februara 2008. proglasilo nezavisnost što srpske vlasti ne priznaju, od 2011. vode dijalog koji bi trebalo da doprinese sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa dve strane i neophodan je uslov za napredak evrointegracija dve zemlje.
Šainović i Lazarević
Nebojša Pavković, haški je osuđenik i bivši komandant Treće armije Vojske Jugoslavije tokom sukoba na Kosovu. Bio je načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije od 2000. do 2002.
Aprila 2005. predao se Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Pravosnažno je osuđen na 22 godine zatvora za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine tokom na Kosovu. Od 2014. kaznu izdržava u Finskoj.
Nikola Šainović, haški osuđenik i bivši potpredsednik Vlade Srbije, pravosnažno je osuđen pred Haškim tribunalom na zatvorsku kaznu u trajanju od 18 godina za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja na Kosovu od 1. januara do 20. juna 1999. godine.
Nakon odslužene dve trećine kazne, koju je služio u Švedskoj, 2015. godine pušten je na slobodu.
Tribunalu se predao aprila 2002.
Vladimir Lazarević, haški osuđenik i general koji je komandovao Prištinskim korpusom i Trećom armijom Vojske bivše Savezne Republike Jugoslavije, pred Haškim triibunalom pravosnažno je osuđen na 15 godina zatvora zbog ratnih zločina nad Albancima na Kosovu.
Kazna mu je, nakon žalbe, umanjena na 14 godina zatvora.
Na slobodu je pušten, decembra 2015, pošto je odslužio dve trećine zatvorske kazne na koju je bio osuđen.
Vladimir Lazarević se Haškom tribunalu predao 2005. godine.
Međutim, istovremeno sa tim procesom - Srbija ne napreduje očekivanim tempom u pregovorima o članstvu u Evropskoj uniji. U 2020. nije otvorila nijedno pregovaračko poglavlje, dok je sa druge strane, produbljivala političke, ekonomske i vojne odnose sa Rusijom i Kinom.
Upravo iz te dve zemlje je poslednjih godina, pod uglavnom nepoznatim finansijskim uslovima, nabavljala oružje i oruđe.
“Svaka nacija odgovorna je za zaštitu sopstvenog naroda. Ali nisam siguran za kakve se to pretnje Srbija priprema. Želeo bih da vidim nastavak vežbi i mogućnosti za obuku srpskih oružanih snaga sa američkim oružanim snagama i drugim saveznicima u regionu, posebno u pogledu humanitarnih misija, inženjerskih misija, logistike, mirovnih misija”, ukazuje general Hodžis.
Svoj već dobro poznati stav da Srbija 2020-tih nije Srbija 1999 - uprkos napomenama političkih zvaničnika Srbije poput predsednika Skupštine Ivice Dačića da bi NATO-u najradije vratio istom merom zbog intervencije, general Hodžis ne revidira.
“Verujem da većina mladih građana Srbije gleda u budućnost naspram prošlosti. Svesni su da najbolje mogućnosti za sebe: bolju ekonomiju, zdravstvenu zaštitu i obrazovanje dolaze orijentisanjem prema Zapadu. Vezivanje za Kremlj većini nije poboljšalo život. Srećom, dovoljan broj lidera u Srbiji je to prepoznao i potiskuje zloćudni uticaj Kremlja. Takođe je važno da je američka vlada, uključujući naš odličan tim ambasade u Beogradu, strpljivo radila tokom dužeg vremenskog perioda na pomoći Srbiji. Mislim da ta kombinacija postepeno daje obećavajuće rezultate”, zaključuje u pisanom odgovoru za Glas Amerike Frederik Ben Hodžis - bivši glavnokomandujući američkih kopnenih snaga u Evropi.
Osim istupa predsedavajućeg najvišim predstavničkim i zakonodavnim telom Srbije, ne može se ni zanemariti činjenica da je javni servis - Radiotelevizija Srbje u udarnom terminu omogućio osuđenim ratnim zločincima da relativizuju sudski utvrđene činjenice o zločinima na Kosovu zbog kojih su robijali.
Odlukom parlamenta iz 2007. godine Srbija je proglasila vojnu neutralnost i time se obavezala da neće pristupati nijednom vojnom savezu do, kako je navedeno u usvojenoj rezoluciji, raspisivanja eventualnog referenduma na kojem bi se moglo odlučivati o tom pitanju.
Takođe, Srbija je od decembra 2006. članica “Partnerstva za mir” – političko vojnog programa NATO-a saveza usmerenog ka stvaranju poverenja među zemaljama članicama Severnoatlantske alijanse NATO-a, drugih država Evrope i nekadašnjeg Sovjetskog Saveza.
