„Potpisivanje sporazuma o slobodnoj trgovinskoj zoni sa Evroazijskom ekonomskom unijom i potencijalno članstvo Srbije u toj organizaciji koju predvodi Rusija – bio bi put bez izlaza za Srbiju“, kaže u razgovoru za Glas Amerike Edvard Džozef, predavač na Institutu za međunarodnu politiku Univerziteta Džons Hopkins u Vašingtonu.
Upitan da prokomentariše informaciju, koju je na svom Tviter profilu objavio Aleksandar Čepurin, ruski ambasador u Beogradu, da su pregovori sa Srbijom završeni i da se u oktobru očekuje potpisivanje sporazuma, Džozef ističe da se nada da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić svestan koliku bi štetu tako nešto nanelo Srbiji - državi koja je u odmaklom pregovaračkom procesu sa Evropskom unijom.
„I uopšte ne treba da iznenađuje ovakva ruska inicijativa prema Srbiji - i u budućnosti će biti drugih sličnih poteza. Kako je Brajan Hojt Ji, bivši pomoćnik zamenika državnog sekretara za Evropu i Evroaziju svojevremeno rekao tokom boravka u Beogradu, ne možete sedeti na dve stolice. Predsednik Srbije mora da shvati - ne možete se istovremeno toliko integrisati u neproduktivnu rusku sferu, potpuno neprimerenu 21. veku, u poređenju sa sličnim vezama sa zapadom. To je budalasto - apsurdno. Ne verujem da bi ijedan razumni srpski lider izabrao potpuno propalu ekonomiju umesto uspešnog modela“, rekao je Džozef za Glas Amerike.
Glas Amerike: Da li bi to od Srbije napravilo ruski satelit u Evropi?
Džozef: Upravo to je rizik i to je ono što zagovorači, poput Boška Obradovića (lider desničarskog opozicionog pokreta Dveri, prim. nov.) treba da razumeju. Ako bi se Srbija okrenula tom izboru, deca će joj biti siromašna. Još nešto moram da naglasim o Rusiji - u regionu u kojem se nalazi pretrpela je mnoštvo poteškoća. Terminologijom koju bi koristila Moskva - izgubila je tri države koje naseljavaja većinsko pravoslavno stanovništvo. Crna Gora je postala članica NATO-a. Severna Makedonija će uskoro postati članica, dok je Grčka znatno ojačala svoje veze sa zapadom. U sve tri države videli smo posvećenost njihovih lidera da se odupru ruskom mešanju. Ruske diplomate su izbačene iz Skoplja i Atine bez ikakvih posledica. Siguran sam da je Aleksandar Vučić svestan svega toga i zna da su ruska moć i uticaj ograničeni. Verujem da to otvara Vučiću prostor da učini ono što je najbolje za Srbiju.
Glas Amerike: Da li je Rusija glavna i jedina prepreka u procesima evroatlantskih integracija i šta bi trebalo zapadni saveznici da učine kako bi pružili veću pomoć?
Džozef: Rusija je prepreka pogotovo kada se radi o Kosovu. Čak i ne u tolikoj meri zbog odnosa koje održava sa Srbijom. Već kao članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija - imajući u vidu da Kosovo teži da postane članica Ujedinjenih nacija. Rusija u tom telu igra ulogu protiv koje nijedna država ne može da učini ništa. To stvara potrebu da se potraže druge mogućnosti - u smislu hoće li se Rusija protiviti članstvu Kosova u UN ako se Beograd saglasli sa stolicom za Kosovo u tom telu. To jeste neuobičajen scenario, ali stav Rusije neizostavno mora biti uzet u obzir. Međutim, nije to glavna prepreka sporazumu Beograda i Prištine - ovde se radi o potrebi vizije i hrabrosti u političkom smislu lidera Kosova i Srbije. Skoplje i Atina postigli su dogovor slične političke osetljivosti. Koji se ticao nacionalnog dostojanstva, a kada je o Makedoniji reč, doslovce i nacionalnog identiteta. Što, uzgred, nije slučaj u Srbiji. Srpski identitet nije utkan u Kosovo - već srpska istorija. U slučaju Grčke i Severne Makedonije dvojica premijera Aleksis Cipras i Zoran Zaev su prihvatili odgovornost i imali hrabrosti za sporazum, koji je izazvao i negodovanje mnogih građana. Imali su viziju da na iskren način rasprave prošlost i izgrade iskren odnos za budućnost. To je model za Srbiju i Kosovo na kome bi i Mogerini trebalo da insistira umesto da razmatra opasne ideje o razmeni teritorija.
Berlin nije Rambuje
Glas Amerike: Odnosi Beograda i Prištine su mesecima napeti. Kako ste shvatili najnoviji razvoj događaja u kojem će kosovski Srbi, lojalni Aleksandru Vučiću, učestvovati na lokalnim izborima na severu Kosova - pošto su prestali da obavljaju funckcije gradonačelnika opština na severu Kosova zbog nametanja poreza?
Džozef: Činjenica da će učestvovati u lokalnim izborima je pozitivna stvar. Za mene je to ohrabrujuće. Pokazuje da odnosi dve strane nisu urušeni do krajnjih instanci. Naravno napetosti postoje. Tarife koje je nametnula Priština imaju efekat embarga i pregovori već veoma dugo stagniraju. Sve to ukazuje koliko je važno da Beograd i Priština postignu sporazum. Pitanje koje se nameće je kakav bi to sporazum trebalo da bude? Treba li da podrazumeva nekakvo teritorijalno rešenje - ili da bude nekako drugačije osmišljen.
Glas Amerike: Istog dana kada su Srbi sa severa odlučili da učestvuju na izborima objavljeno je da će 29. aprila u Berlinu biti održan sastanak na kojem će učestvovati Federika Mogerini, Angela Merkel, Emanuel Makron, visoki zvaničnici Kosova i Srbije. Može li to biti prekretnica u dijalogu Kosova i Srbije i inicijalizacija pravno obavezujućeg sporazuma između dve strane - što je jedan od glavnih uslova za njihov proces pristupanja EU?
Džozef: Svaki razgovor je koristan. Dobro je što se sastaju. Sastajali su se u prošlosti i to je značajno postignuće dijaloga, koji vode uz posredstvo Evropske unije. Dobro je i kada se sastaju nasamo - čak i bez predstavnika medija. Važno je da ne postoji potpuna distanca među njima i da se može uspostaviti nekakvo razumevanje u vezi sa dinamikom koja obeležava političke sfere u obe zemlje. Ne ohrabruje to što Mogerini i Brisel, uz podršku Vašingtona, pokušavaju da isture opasnu ideju razmene teritorija. To nikako ne ohrabruje. Tako nešto može otvoriti slične probleme širom regiona - ponajviše u Bosni i Hercegovini ili pak Severnoj Makedoniji.
Ono što posebno brine što nije bilo pokušaja bilo kakve alternative. Da se otpočne diskusija o sporazumu u kojem teritorija neće zauzimati centralno mesto. Uprkos pozitivnom primeru, koji su dale Grčka i Severna Makedonija. To je ironičan i nesrećan splet okolnosti.
Glas Amerike: Da li je berlinski susret poslednja šansa za uspostavljanje mira i normalizacije između Srbije i Kosova uoči majskih izbora za Evropski parlament i dolazak nove administracije EU?
Džozef: To je poslednja šansa da se sporazum postigne za vreme aktuelne administracije i posrednice u dijalogu Federike Mogerini. To je značajno, jer kao i svi visoki zvaničnici, i Mogerini bi da se sa funcije povuče sa nekim važnim rezultatom ili postignućem. Njena prethodnica Ketrin Ešton za mandata imala iskorak u razgovorima dve strane. Bez sumnje da bi i Mogerini želela da ostvari tako nešto. Vreme ističe i u tome je opasnost. Jer to znači da se mogu počiniti greške. I da se Mogerini može usaglasiti i ohrabriti učesnike pregovora da posegnu za rešenjima koja neće garantovati stabilnost. Kako bi se postiglo nekakvo rešenje tokom njenog mandata.
Glas Amerike: Ukoliko razgovori propadnu, da li bi to značilo da bi mogli preći u ruke Sjedinjenih Država? Može li u tom slučaju da koncept zamene teritorija postane dominantan koncept? Ili vidite neko drugo rešenje..... šta bi to moglo biti?
Džozef: Ne bih predstojećem sastanku dao previše veliki značaj. Neće to biti na sve ili ništa. Ovo nije kao Rambuje. Ukoliko jedna od strana ne prihvati nešto od ponuđenog na scenu neće istupiti Vašington ili NATO....Ovo nije takav scenario. Čak je i Han (Johanes Han, komesar za pregovore o proširenju i susedsku politiku Evropske unije prim. nov.) rekao da bi nešto trebalo da se dogodi do sredine 2019. Vremenski nismo još stigli dotle. Očigledno je da će nekakav uticaj imati izbori za Evropski parlament i videćemo kakve će predloge ili upustva dati Sjedinjene Države. Do sada nisu bile ohrabrujući. Videli smo da je savetnik za nacionalnu bezbednost Bolton podržao opasne inicijative o razmeni teritorija Srbije i Kosova.
SAD neće preuzeti posredovanje
Glas Amerike: Da li je realan scenario po kome bi pravnoobavezujući sporazum Kosova i Srbija bio potpisan u Beloj kući - sa Donaldom Trumpom kao medijatorom?
Džozef: Značajno je to što je predsednik Tramp komunicirao o otvorenim pitanjima na Balkanu. To ukazuje da je administracija zainteresovana za to pitanje. Međutim, ne smatram da bi se to moglo naći među prioritetima spoljne poliitke. Ali ne isključuje mogućnost da Sjedinjene Države budu više uključene u diplomatskom smislu. Ukazujem i na ono što mislim da je prevashodni stav Vašingtona - nastojanje da se Evropljani više bave tim pitanjem. Tako je bilo i u vreme vladavine predsednika Džordža Buša mlađeg, Baraka Obame, kao i trenutne administracije. Koja je uspela, van velike pozornice, da pomogne u sprovođenju procesa kroz koji su prošle Atina i Skoplje - do Prespanskog sporazuma. Videli smo da na napori američke administracije mogu biti od pomoći. Tako da je moguće da bi se SAD mogle više umešati, ali nisam siguran da postoji spremnost da se uloga posrednika u potpunosti preuzme.
Glas Amerike: Čini se da Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji najbolje ide u procesu integracije u NATO i EU. Mislite li da su te dve zemlje mogu postati članice EU 2025. ili nekoliko godina kasnije? Kakve su šanse Srbije i BiH u vezi sa tim pitanjem - da li su daleko iza njih?
Džozef: Dodaću tu i Hrvatsku - koja je član NATO-a i deluje kao još bolji primer od ovih koje ste naveli. Ta zemlja je pratila model gotovo svih novih članica EU. Pre Evropske unije postala je članica NATO-a. Samo Malta i Kipar, iz različitih razloga, nisu pratile taj model. Podsećam da su u Strategiji proširenja, objavljene februara 2018, poimence pomenute Srbija i Crna Gora kao potencijalne članice do 2025. Severna Makedonija nije pominjana, jer tada nije bilo sporazuma sa Grčkom. Sve je moguće ako Severna Makedonija nastavi reforme. Pogledajte izuzetan odnos sa Grčkom. Prestala je da bude prepreka, a Grčka će sa druge strane postati podrška Makedoniji. Pomažući joj da postane članica Evropske unije. Kao što je Hrvatska pomagala drugim državama ustupajući prevedena dokumenta pravnih tekovina Evropske unije. Za razliku od Slovenije - Hrvatska nije bila prepreka. Kada je reč o Srbiji - naravno sve zavisi od rešavanja odnosa sa Kosovom - i to na način da ne destabilizuje Bosnu i Hercegovinu.
Glas Amerike: Da li uviđate neku izlaznu strategiju za Bosnu i Hercegovinu imajući u vidu da je reč o državi koja je ozbiljno blokirana u procesu modernizacije i integracije?
Džozef: Miroslav Lajčak, bivši visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu, dao je najbolji opis stanja u toj zemlji. Rekao je da je Bosna zatvorenik Dejtonskog sporazuma. To je ono što moramo da shvatimo, jer pre predloga razrešenja treba da postavimo dijagnozu. Državno ustrojstvo određeno Dejtonskim sporazumom otežava bilo kakav proces napretka. Među liderima nema nikakvog podsticaja za to, niti među partijama, niti među rukovodstvima entiteta. Republika Srpska nije zainteresovana za izgradnju centralnih državnih institucija nasuprot entitetima. Malobrojni političari se u svojim kampanjama obraćaju drugim etničkim grupama - različitim od svoje, u pokušaju da obezbede glasove za svoje političke ideje širom zemlje. Sve što se u toj zemlji dešava ojačava polarizaciju, što rezultira nastojanjima građana da masovno napuštaju zemlju. Država ima izrazito neizvesnu budućnost. Izlaz je da svi činioci u državi toga postanu svesni. Država se ne može i neće integrisati u Evropsku uniju, dok se njeni delovi ne povežu među sobom.
Održivost, masovnost i jasan cilj recept za proteste
Glas Amerike: Posle meseci protesta i nejasnih ciljeva srpske opozicije, tokom subotnjeg skupa, formulisani su jedinstveni zahtevi koji se odnose na obezbeđivanje uslova za slobodne izbore i promene rukovodstava u telu za regulaciju medija, kao i u državnom, ali i vojvođanskom javnom servisu? Može li to biti svojevrsna prekretnica u korist opozicije ili će vladavina Aleksandra Vučića ostati netaknuta?
Džozef: Masovni protesti održavaju se već neko vreme u Srbiji i Albaniji, a od skoro i u Crnoj Gori. Pojedini te događaje označavaju i pojmom „Balkansko proleće“ - kao proteste širom regiona koji podstiču značajne političke promene. Svaki od ovih protesta je potrebno posmatrati kao odvojen proces. I sa tim u vezi je potrebno da uključimo i dozu skepticizma - pre nego što odmah zaključimo da će doprineti političkim promenama. Svesni smo toga da su se u Srbiji, pre nekoliko godina, takođe održavali masovni protesti. Međutim, nikuda nisu odveli. I to je prva važna stavka. Druga je da nema nekog jasnog jedinstva među demonstrantima. Ne samo u smislu da se ne izdvaja jedinstveni vođa – nema jedinstva ni u ideološkom smislu. Stavovi Obradovića (Boško Obradović, lider pokreta Dveri, prim nov.) su primeri po mnogo čemu konzervativniji u odnosu na predsednika Srbije Aleksandra Vučića. U Srbiji je opozicija i dalje nedovoljno jaka – nasuprot Vučićevoj snazi – koji kontroliše medije i naravno druge nivoe moći. Ako me pitate je li moguće da protesti izazovu promene u političkom smislu? Naravno da je moguće, ali je potrebno da budu održivi. Da traju i budu mudro organizovani. Pa čak i da budu masovniji. Ohrabrujuće je što se u ovom trenutku takvi protesti događaju – ali potreban je veliki oprez u tvrdnjama da bi mogli doprineti političkim promenama.
Glas Amerike: Koliko realno vidite scenario u kojem se izgledi za Srbiju menjaju u korist opozicije? Kako se može inicirati?
Bilo gde na Balkanu je ohrabrujuće kada se pokrene nevladin sektor – na miran način. Ne promovišući mržnju. Ne usmeravajući se protiv neke druge grupe, već s ciljem da se vlast koja zloupotrebljava moć stavi pod građansku kontrolu. To je pokazatelj da je tako nešto važno za građane – radi se tu o srži demokratije. Jedan od najvećih problema u regionu je apatija javnosti. U tom stanju političarima je mnogo lakše da kontrolišu čitavo društvo.
Glas Amerike: Da li bi promena mogla da promeni stvarni kurs Srbije prema pristupanju EU i dovede do razmatranja mogućnost još bliže veze s Rusijom?
Džozef: Jedna od glavnih nedoumica je kako će protesti uticati na smer ili način na koji će Vučić voditi državu. To je otvoreno pitanje – imajući u vidu da je protest ideološki raspršen. Ne postoji tačna tačka pritiska na Vučića. Poput potencijalnih zahteva da vodi liberalniju politiku, čiji je smisao što skorije članstvo u Evropskoj uniji. Ili pak prekid s tom politikom i približavanje Rusiji. Na protestima su izražena oba stava. Ono što ja mislim jeste da Vučić u osnovi shvata da je budućnost Srbije u Evropskoj uniji i na zapadu. Rusija je korisna kao nekakvo sredstvo prevencije. Svestan je specifičnog odnosa sa Rusijom koji se može da koristi. Ali u osnovi verujem da Beograd u celini, ne samo Vučić već i druge poluge vlasti, razumeju da je prava budućnost države i napredak na zapadu.
Glas Amerike: Da li je izrazito podeljeno društvo u Srbiji, što pokazuju i protesti, u stanju da prihvati postizanje pravno obavezujućeg sporazuma sa Kosovom - ili to može biti uvod u krajnje nestabilan period u Srbiji?
Džozef: Vratiću se ovde na temu pasivnosti građana Balkana. Ne samo Srbije. Svi bivši delovi Jugoslavije, republike i pokrajine, sličnih su političkih kultura. Uverili smo se da zvaničnici, izabrane vođe, sklapaju sporazume koji su bili naširoko nepopularni – ali su na kraju nekako prihvaćeni. Evo neka primer bude Makedonija. Premijer Zaev potpisao je sa Grčkom u Prespi sporazum o imenu. To je izazvalo mobilizaciju opozicije i to veoma jake VMRO stranke, koja je nedavno bila na vlasti. Izveden je uspešan bojkot refreneduma. Međutim, Zaev je nastavio nastojanja da Prespanski sporazum bude potvrđen i makedonska skupština usvoji ustavne promene. Šta se desilo sa protestima i svim nezadovoljnim ljudima, koji su ljutito isticali da se radi o izdaji makedonskih nacionalnih interesa? Bilo ih je nemoguće naći.
Nešto slično se dogodilo u Hrvatskoj prilikom izručenja generala Ante Gotovine Haškom tribunalu. Insistirali su na tome da je nemoguće da bilo koja hrvatska vlada pristane na izručenje, kako su ga o heroja rata u Hrvatskoj – kako su ga označavali. Šta se na kraju dogodilo – predat je bez ozbiljnijih protesta.
Glas Amerike: Mislite da je tako nešto moguće i u Srbiji?
Džozef: Ubeđen sam u to. Posebno kada je reč o Aleksandru Vučiću, predsedniku koji u potpunosti dominira političkom scenom. Da, protiv sebe ima proteste – ali oni su još raspršeni, zbunjeni. On kontroliše medije – što znači da kontroliše narativ o tome kakva će biti struktura sporazuma i sve to može da upakuje i proda kao pobedu.