Bolje i mali ekonomski rast nego nikakav ekonomski rast – ovim rečima Mihailo Gajić iz Libertarijanskog kluba (Libek) opisuje situaciju u kojoj se Srbija nalazi na početku 2023. godine i koja ukazuje na to šta bi građani i privreda potencijalno mogli da očekuju u narednih godinu dana.
Drugim rečima, umesto dosadašnjih stopa rasta koje su poslednjih godina bile 4-4,5 odsto, Srbija se u prošloj i ovoj godini vratila na stope rasta od 2 do 2,5 odsto.
To znači i da Srbija ne bi trebalo da upadne u negativne ekonomske tokove ili recesiju, kakva se očekuje u pojedinim evropskim zemljama, kaže Gajić u razgovoru za Glas Amerike, dodajući da se ne treba radovati tome što će jake evropske ekonomije upasti u teškoće.
“Ne bih rekao nužno da je recesija nešto što je neizbežno za Srbiju, ali je simptomatično to što se ona predviđa za najveće naše trgovinske partnere. Prvenstveno za Nemačku, Italiju, pa i Austriju. Dakle da će ekonomska kretanja u tim zemljama u ovoj godini biti zapravo u recesiji, što onda naravno ima posledice po srpsku ekonomiju kroz smanjenje našeg izvoza na ta naša ključna tržišta, smanjenje priliva kapitala iz tih zemalja”, kaže Gajić.
Posmatrajući stvari na globalnom nivou, profesor na Ekonomskom fakultetu Đorđe Đukić ističe da će 2023. godina biti izuzetno teška. Po njegovom mišljenju, tri su ključna razloga za to.
Imamo najgoru moguću kombinaciju faktora na tržištu, kaže Đukić i kao ključne razloge gobalnih ekonomskih teškoća navodi visoku inflaciju u većini vodećih ekonomija, velika zaduženja u koja su se mnoge države upustile kako bi pomogle građanima i malim i srednjim preduzećima da prebrode krizu.
Na kraju tu su i inflatorna očekivanja, kao rak-rana finansijskog mehanizma koja su već ozbiljno uzela maha, kaže Đukić i dodaje:
“Amerikanci i svi i po Evropi smo dugo navikli da živimo sa niskim stopama inflacije. Zaboravili smo koliko taj mehanizam inflatornih očekivanja može da podgreva inflaciju van fundamentalnih faktora”.
Takođe, nastavlja Đukić, i velika asimetrija među razvijenim industrijskim zemljama u vođenoj monetarnoj politici je izazivala ogromne poremećaje na deviznim tržištima:
“Posle tolike silne ekspanzivne politike koju vodi američki Fed mi imamo situaciju da američki dolar jača u odnosu na evro. Jedan od razloga je da je Fed mnogo ranije krenuo sa normalizacijom monetarne politike, to jest agresivnim povećanjem ključne kamatne stope. I dogurao je Fed do stope od 4,25-4,50 odsto, a evropska centralna banka zbog strukturalnih problema unutar evrozone je morala vrlo bojažljivo povećavati referentnu kamatnu stopu i sada je na nivou 2,5 posto”, kaže Đukić. On dodaje da je zbog toga evro tokom prošle izgubio 17 odsto vrednosti u odnosu na dolar.
Govoreći o Srbiji, sagovornik Glasa Amerike objašnjava da je u ovakvim situacijama bolje kada država vodi politiku potpuno slobodnog plivajućeg kursa, umesto fiksnog, kojeg se vlasti u Srbiji čvrsto drže.
Po njegovom mišljenju, fiksni kurs se teže nosi sa visokom inflacijom i velikim inflatornim očekivanjima, a Srbija je kasnije i opreznije od drugih povećala referentnu kamatnu stopu, kao mehanizam odbrane od ovakvih situacija.
“Zemlje sa sličnim režimom inflacije, tzv ciljanom inflacijom su preventivno počele da podižu drastično ključne kamatne stope. Mađarska centralna banka, poljska centralna banka, delom i Rumunija. Mi smo imali vrlo, vrlo sporo i blago to povećanje kamatne stope, što je verovatno bilo namenjeno tome da cene kredita ne skoče više nego što bi bio slučaj”, kaže Đukić i objašnjava da se po sistemu spojenih sudova to kašnjenje može vratiti kao bumerang kreatorima monetarne politike.
Druga polovina 2022. godine je u Srbiji obeležena visokim stopama inflacije, koje su u novembru i decembru dostigle nivo od 15,1 odsto.“Zemlje sa sličnim režimom inflacije, tzv ciljanom inflacijom su preventivno počele da podižu drastično ključne kamatne stope. Mađarska centralna banka, poljska centralna banka, delom i Rumunija. Mi smo imali vrlo, vrlo sporo i blago to povećanje kamatne stope, što je verovatno bilo namenjeno tome da cene kredita ne skoče više nego što bi bio slučaj”, kaže Đukić i objašnjava da se po sistemu spojenih sudova to kašnjenje može vratiti kao bumerang kreatorima monetarne politike.
Mihailo Gajić kaže da će inflacija obeležiti i 2023. godinu: “Projekcije NBS predviđaju u ovoj godini inflaciju od oko 11 posto, s tim što bi ona u prvoj polovini godine i dalje bila na tom visokom nivou od 15-16 posto, koliko smo zabeležili i u prethodnoj godini, da bi tek onda počela da se smanjuje i da bi onda krajem godine bila 5-6 posto u zadnjem kvartalu. Dakle, prema tom scenariju očekuju nas i dalja poskupljenja, ali ne nužno toliko velika kao što su bila u prethodnoj godini”.
Gajić navodi da zbog zamrzavanja pojedinih cena stopu rasta inflacije treba uzimati sa rezervom:
“Kada gotovo polovina kućnog budžeta domaćinstava u Srbiji odlazi na namirnice, prvenstveno na hranu, onda zapravo nama stopa inflacije ne znači puno za naš životni standard. Nas mnogo više interesuju te cene roba koje se najčešće kupuju, dakle hrana. A porast cena hrane u Srbiji je bio viši nego što je prosečna cena inflacije. Dakle, ona je iznosila preko 20% u prethodnoj godini”.
S obzirom da je privreda Srbije u najvećoj meri oslonjena na EU, sve što se bude dešavalo u Evropi svakako će se osetiti i na privredna i finansijska kretanja ovde. Počev od samih investicija koje u najvećoj meri dolaze iz EU, kaže Gajić.
“Srbija će uvek biti uvezana sa industrijskim korom EU, dakle to su Nemačka, Austrija, Holandija i delimično Francuska i Italija", navodi Gajić. "Čak i kada pogledamo zadnjih nekoliko godina nedavni veliki rast koji Srbija ima sa Mađarskom, Poljskom, Slovačkom – to su zapravo nemačke kompanije koje posluju u Srbiji u okviru tih globalnih evropskih lanaca snabdevanja. Dakle, mi smo defacto vezani za nemačku privredu i kako se ona bude ponašala, tako će njene reperkusije imati ovde i u Srbiji”.
Gajić ističe i da ne treba gajiti prevelika očekivanja od drugih investitora, pre svega od Kine:
“Puno se priča o Kini kao velikom inevstitoru u Srbiji, ali kad pogledamo to su zapravo samo pojedinačno tri velike investicije – železara u Smederevu, rudnik bakra u Boru i fabrika koja će praviti gume u Zrenjaninu. To zapravo nema nikakav poseban jači efekat po srpsku industriju ili ekonomiju u celini. Dakle, jednostravno mi smo geografski osuđeni da sarađujemo ekonomski sa zemljama EU koje nas i fizički i ekonomski okružuju”.
