Strah od nepoznatog virusa, drastično veći broj pacijenata i njihovo često umiranje uprkos uloženom trudu, promena radnog okruženja, fizička iscrpljenost, teški uslovi za rad, pa povećani stres, anksioznost i depresija – problemi su sa kojima se suočavaju zdravstveni radnici u Srbiji od početka pandemije, kažu stručnjaci. Slično je i u svetu gde se pokazalo da su medicinari koji rade u kovid sistemima razvili i ozbiljne posledice: istraživanje američkih Centara za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) pokazalo je da više od 50 odsto ispitanih zdravstvenih radnika prijavilo depresiju, anksioznost, PTSP, suicidne namere, dok je istraživanje Kraljevskog koledža u Londonu pokazalo da više od polovine zaposlenih na intenzivnim negama može da ima probleme sa alkoholom i PTSP, a jedan od sedam ispitanika je iskazao suicidne namere.
Za sada nema podataka koliko je zdravstvenih radnika u Srbiji razvilo neke posledice po mentalno zdravlje zbog rada u kovid sistemu, ali se može uočiti da se vremenom smanjio broj poziva na specijalne telefonske linije za psihološku pomoć u okviru Klinke za psihijatrijske bolesti „Laza Lazarević“, kaže v.d. direktora te ustanove Ivana Stašević Karličič.
Ona za Glas Amerike objašnjava da zdravstveni radnici i inače više od ostalog dela populacije „sagorevaju“ na poslu zbog stresa. Pandemija koronavirusa je tome doprinela i u početku je uočeno povećanje depresivnih poremećaja kod medicinara. Ali, uprkos dužem trajanju pandemije, „sagorevanje“ na poslu se nije pojačalo, već su se zdravstveni radnici navikli na novonastali stres.
„Stručno očekivanje je adaptacija, i to se i desilo. Mi smo te stvari videli i na liniji koju smo otvorili za ovu osetljivu grupu tokom pandemije, što se tiče adaptacije na stres. Došlo je do adaptacije, oni ljudi koji su bili takve ličnosti da mogu da mobilišu svoje zdrave snage da stres prevaziđu, oni su se adaptirali, i to zaista jeste jedna ogromna većina...Ostao je jedan broj onih koji nisu uspeli da se adaptiraju, jer i zdravstveni radnici su obični ljudi koji imaju svoje slabosti“.
Psihijatrijska bolnica „Laza Lazarević“ ima svoju crvenu zonu i od ovog septembra ponovo je u kovid režimu. Tu dolaze pacijenti sa mentalnim oboljenjima zaraženi koronavirusom. Njima je dostupno 40 kreveta i nema intenzivne nege. Zaposleni na ovom odeljenju, koji su navikli da pružaju psihijatrijsku pomoć drugima, i sami su se našli na klizavom terenu.
„Najteže nam je palo, kad smo počinjali sa radom, strepnja kako ćemo se snaći u novoj situaciji, sa virusom koji je tada bio, a i sada je dosta nepoznat sa nepredvidivim tokom bolesti, hoćemo li na vreme uspeti da prepoznamo pogoršanje kako bismo pacijente na vreme uputili u poluintenzivne i intenzivne nege. Nama taj psihijatrijski deo nije bio težak, to poznajemo, ali smo imali dileme kako da se izborimo sa bolešću koja je multidimenzionalna“, kaže za Glas Amerike dr Aleksandra Dutina, načelnica kovid odeljenja u bolnici „Laza Lazarević“.
Kovid odeljenje u ovoj bolnici, sa pauzama, radi od kraja 2020. Dr Dutina potvrđuje da su zaposleni u ovoj ustanovi, koji inače nisu radili sa kovid pacijentima, sada pod manjim stresom nego ranije – iako pandemija traje dugo i ne zna se kad će kraj.
„Zato što je kod većine ljudi došlo do adaptacije na taj stres, navikli smo se na to i taj stres se normalizovao i većina je našla način da se nosi sa tim. Mislim da nam je svima pojedinačno teško jer to i dalje traje i ne znamo kad će da se završi, ali sada smo negde ipak spremniji, znamo kako da odreagujemo i šta da uradimo, bolje možemo neke stvari da predvidimo – iako je virus i dalje nepredvidiv“.
Dr Karličić dodaje i da je adaptiranju na stres pomoglo i to što nije prvi put da bolnice prelaze u kovid režim i što to postaje „neka vrsta rutine“. Takođe, zahvaljujući vakcinaciji, trenutno je manji rast broja hospitalizovanih u odnosu na broj novozaraženih, iako se sve više pojačava i pritisak na bolnice. Zdravstvene radnike frustrira to je većina pacijenata sa teškom kliničkom slikom nevakcinisana, a vakcina ima.
„Lekari, naravno pokazuju znake frustracije zbog toga što stanovništvo nema dovoljnu svest o vakcinaciji, a tu bih dodala i dodatnu frustraciju da možda i mi sami, dok nas ova situacija nije otreznila, dovoljno radili u domenu javnog zdravlja. Nismo možda dovoljno učili ljude koliko je preventiva važna i šta je od preventivnih mera najefikasnija, do sada viđena u istoriji medicine, a to je upravo vakcinacija“.
V.d. direktora bolnice „Laza Lazarević“ zaključuje da su za nacionalnu studiju o uticaju pandemije na mentalno zdravlje medicinskih radnika potrebni empirijski podaci, te da će zaključi biti dostupni tek u narednim godinama.
