U pandemiji Kovida 19, neki ljudi su izgubili svoje bližnje, neki - posao i sigurnost. Naučni radovi pokazuju da su roditelje male dece i dece školskog uzrasta takođe psihički teško pogođena kategorija. Kod svih drugih - prisutna su osećanja straha, tuge i neizvesnosti, a kod nekih i krivica što se osećaju loše, iako nisu direktno zdravstveno ili ekonomski pogođeni. Za psihologe kao što je Jelena Kecmanović, svi problemi su ozbiljni i realni.
"Mi čak imamo izraz što se toga tiče, i kažemo: bol se ne može meriti, nema kompeticije u bolu, nema: moja bol je veća od tvoje iz objektivnih razloga, jer bol je subjektivna. Neko može osećati veliku bol, a reagovati na nešto što se čini objektivno malo, ali kako se mi osećamo u svakom trenutku zavisi od mnogo faktora, od toga šta čovek genetski donosi sa sobom, od njegove prošlosti, detinjstva, odnosa sa ljudima, podrške koju ima u životu. Stalno moram da govorim pacijentima - nemojte se porediti sa drugima, nemojte se porediti misleći - kako ja mogu da patim kad je moj sused izgubio posao, majka mog kolege je umrla od Kovida, kako ja imam pravo da patim. Svi imamo pravo da patimo i to je subjektivan osećaj".
Jelena Kecmanović je osnivač i direktorka Instituta za bihevioralnu terapiju u Arlingtonu u Virdžiniji i predaje psihologiju na Univerzitetu Džordžtaun. Kaže da su ona i njene kolege u praksi najviše viđali depresiju kod svojih pacijenata da bi je u poslednjih desetak godina pretekla - anksioznost.
"Imamo radove koji pokazuju da je i pre pandemije anksioznost polako rasla, ali najviše među mladima, tinejdžerima i pretinejdžerima, kod uzrasta između 10 i 20 godina. Ona utiče ljudima na sve delove života, rad, odnose sa drugim ljudima, to kako spavaju i tako dalje. Anksioznost je zaista postala mentalna bolest našeg doba", kaže dr Kecmanović.
Od početka pandemije, društvene izolacije i virtuelne nastave, psiholozi su primetili povećanje anksioznosti i depresije.
"Ljudi se osećaju tužno, izolovani jedni od drugih. Izolovanost postaje patološki osećaj, da ne pripadaju nikome i da čitav život nema smisla, nada u budućnost se smanjila i vidimo neke suicidalne tendencije među mladima pogotovo, ali i odraslima. Takođe i razne bolesti zavisnosti, što se moglo i očekivati."
Za psihologe, pandemija je jedinstveni izazov u karijeri jer i sami prolaze kroz iste teškoće kao i njihovi pacijenti, koje ovih dana slušaju u virtuelnim seansama. Mnogi pacijenti kriju od svojih bližnjih kako se zaista osećaju.
"Imaju tih 50 minuta sa nama i sva patnja se izlije u tih 50 minuta. I mi, psiholozi, dosta pričamo međusobno da je bitno da mi, u našem regularnom životu van profesionalnog života, nađemo načine da budemo dovoljno jaki za sebe da imamo psihološke snage da budemo tu za sve te ljude koji pate."
Definisati prag tolerancije prema riziku
Dok su lekari tražili načine da uspešnije leče fizičke simptome Kovida, stručnjaci za mentalno zdravlje tražili su strategije za nošenje sa mentalnim problemima. Jelena Kecmanović, koja je svoje preporuke proteklih meseci delila sa čitaocima Vašington posta i slušaocima Nacionalnog javnog radija, kaže da je jedan od njenih saveta ljudima da odrede svoj nivo tolerancije prema riziku od Kovida i da onda ne preispituju stalno odluke koje su doneli.
"Jedna od najtežih stvari sa kojima se svi suočavamo svakog dana je konstantni osećaj nesigurnosti, da ne znamo šta će sutra doneti. Ne znam kada će se škola mog deteta otvoriti, ne znam da li će se neko zaraziti, ako imam prehladu ne znam da li je to Kovid, ako odem u samoposlugu, pitam se da li je to bilo suviše rizično. Ali opet, ako ne odem u samoposlugu, ako ne idem nigde - onda samo sedim kod kuće, onda padnem u depresiju, onda moje dete padne u depresiju. Da li da dam detetu da se igra se drugom decom jer moram misliti na njihovo mentalno zdravlje, ili je to preveliki rizik? Pacijenti pitaju mene - šta vi mislite, da li da dam deci da se igraju sa susedima? Naravno, kao terapeut, nije moje da im kažem uradite to i to, nego da im pomognem da dođu do svojih odgovora."
"Mi radimo dosta na tome - odlučite gde je nivo tolerancije i budite konzistentni s tim, i nemojte se stalno pitati da li ste dobro postupili", ističe dr Kecmanović.
Deci potrebna deca
Psihološkinja iz Vašingtona smatra da je ovo vreme kada treba učiniti sve da se deci omogući da budu u kontaktu sa drugom decom. Neke porodice su od početka pandemije odlučile da se povežu i grupišu sa jednom ili nekoliko porodica sa sličnim navikama i pristupom bezbednosti i zaštiti od virusa.
"Roditelji koji su na početeku pandemije to uradili, deca koja su imala barem dvoje, troje druge dece - to je ogromna razlika nego biti sam, čak i ako si na kompjuteru. Ali, ako internet pomaže deci, kroz socijalne medije, da budu sa drugom decom, ovo je apsolutno vreme da im se to dozvoli, jer je najteže biti izolovan".
Kecmanović ističe i da je važno imati konstantno otvoren dijalog sa decom, pitati ih kako su, bez dosađivanja, a tinejdžerima i starijoj deci slati i tekstove koji nude odgovore na pitanja o mentalnom zdravlju mladih. Ukoliko primete da su im deca promenila ponašanje ili imaju ozbiljne simptome tuge i depresije – savetuje roditeljima da ih ipak odvedu kod stručnjaka.
"Šta nas ne ubije čini nas jačim"
Pandemija koronavirusa, kao globalna trauma, pogodila je i generacije koje su u prošlosti već prošle teške i traumatične događaje uključujući i ratove. Jelena Kecmanović, inače kćerka poznatog sarajevskog psihologa Dušana Kecmanovića, u Ameriku je došla iz Sarajeva pod opsadom.
Glas Amerike: Kod ljudi koji su već prošli različite traume u prošlosti, a sada prolaze ovu veliku krizu sa pandemijom, kakav je efekat na mentalno zdravlje? Da li je ono potrošno ili se obnavlja?
Kecmanović: Može ići u oba smera. U našoj struci ima ideja da teške stvari u prošlosti ili traume mogu da funkcionišu na neki način kao vakcina. Znači mi smo morali s tim da se suočimo u mladim godinama, i vi i ja smo generacije koje su u mladosti prošle strašne stvari koje smo svi 90-oih prošli na Balkanu, i ako prošli relativno dobro kroz to, u smislu da nismo završili sa nekim postraumatskim sindromom i teškom depresijom, i ako smo naravno imali anksioznost, depresiju i neke postraumatske sindrome, ali nismo imali ozbiljne mentalne poremećaje - to kroz šta smo prošli može da na neki način ima funkcioju vakcine - tako da, idući put kad se susrećemo sa teškim stvarima, što smo se mi u Americi susretali ne samo zbog pandemije nego i strašnih političkih previranja, za određeni broj ljudi važi ono "ako te ne ubije, čine ti jačim". Na neki način mi onda znamo kako da funkcionišemo sa ovim strašnim stvarima koje se događaju, mi smo prošli kroz gore, je li, i razvili neke mehanizme i načine funkcionisanja.
Međutim, kako ističe dr Kecmanović, kod drugih ljudi postoji suprotan efekat - kumulativna trauma. Nedavni politički događaji u Americi teško su pogodili neke migrante koji su se doselili sa Bliskog istoka, iz Zapadne Afrike ili Balkana, upravo da bi se domogli stabilnosti.
"Došli smo u obećanu zemlju u kojoj se strašne stvari ne mogu desiti. Ovde se oseća sigurnost, svi smo donekle zbog toga došli, misleći: ovde će naša deca odrasti i nadamo se da ona neće morati da prođu kroz šta smo mi prošli, naše bake i dedovi... moja baka je prošla kroz četiri rata na Balkanu. I sada, ovo što se desilo sa Trampom i svi problemi koje smo videli i strašna polarizacija koja još postoji i ekonomsko raslojavanje koje vidimo - sve nas to podseća da nema nigde potpune sigurnosti i čovek nigde ne može pobeći od toga.
Prihvatiti neizvesnost
Jelena Kecmanović sa svojim pacijentima radi na tome da ih nauči da tolerišu određeni nivo neizvesnosti života. Prema njenim rečima, nizak nivo tolerancije za neizvesnost je jedan od najvećih rizičnih faktora za depresiju, anksioznost, opsesivno-kompulsivne poremećaje i druge probleme.
"Ja nekad kažem - ovo je prilika koju nažalost niko nije tražio - ali imamo priliku da naučimo da tolerišemo bolje neizvesnost, jer ako to naučimo bićemo psihološki jači. U savremenom životu smo pronašli toliko načina da uverimo sebe da smo nekako okruženi sigurnošću i da možemo da pobedimo bolest i nesigurnost, a na kraju, i smrt, na neki način. Ovo nas je jako dobro podsetilo da nema sigurnosti u životu. Moramo uraditi najbolje što možemo svaki dan, uprkos tome što je neizvesnost deo života, uprkos tome što ćemo svi umreti, najbolje je fokusirati se na danas. Šta mogu danas uraditi što je konzisentno sa onim kakva osoba želim da budem, sa svojim vrednostima. Svaki dan kada se probudim, da pomislim - moje vrednosti su da budem ovakav čovek, radnik, majka, sestra ... i onda kažem, šta mogu da kontrolišem - samo svoje ponašanje, i kako ću da se ponašam u skladu sa tim vrednostima. To je ono što možemo da kontrolišemo - ostalo moramo da prihvatimo.
Dugoročne posledice?
Jelena Kecmanović misli da će posledice pandemije Kovida-19 biti trajne kod određenog broja ljudi, u zavisnosti od njihovih predispozicija.
"Patnja i anksioznost se neće završiti onog dana kada se vratimo u neku normalu, iako ne vidim tačno kako ćemo se jednog dana vratiti u normalu, to će biti veoma postepeno. Za određeni broj ljudi, ovo će definitivno biti trauma još mnogo godina. Sada izlazi literatura da kod nekih ljudi koji su imali Kovid, i kada su imali relativno lake simptome, bolest može da utiče na psihičko zdravlje što je veoma interesantno, i ljudi mogu da nekada mesecima, a videćemo - možda i godinama, imaju takve probleme. Mislim da će postojati grupa ljudi kod kojih ćemo posledice viđati godinama, i bojim se, a nadam se da nisam u pravu, da će ovo vreme ostaviti posebno teške posledice na decu, onu koja već imaju tendencije da nisu preterano društvena, koja imaju društvenu anksioznost, koja su stidljiva i inače imaju problem da se povežu sa prijateljima.
Ipak, dr Kecmanović veruje da će većina ljudi iz svega izaći relativno neoštećene psihe.
"Što se tiče ostatka, mislim da će većina ljudi biti okej, jer isto tako imamo dosta veliku literaturu koja pokazuje da su ljudi u suštini psihički jaki, da su jači nego što mislimo i mogu podneti dosta toga, i to je dosta bitno da se mi u mojoj struci podsetimo da većina ljudi, iako pokazuju psihičke probleme razne vrste tokom akutnih problema i stresa, kada se sve ovo završi, brzo ćemo se vratiti u neku normalu, većina će biti okej".
