U trenutku kada su ga roditelji doveli u bolnicu, 11-godišnji Pablo skoro ništa nije jeo i potpuno je prestao da uzima tečnost. Organizam mu je bio oslabljen pošto je mesecima sam sebi uskraćivao hranu i vodu, rad srca mu je bio usporen, a bubrezi na ivici da otkažu. Lekari su mu dali infuziju, što je bio prvi korak ka tome da se oporavi još jedno dete ugroženo tokom krize uzrokovane koronavirusom.
Za pedijatre, uticaj pandemije na mentalno zdravlje je sve alarmantniji. U pedijatrijskoj bolnici u Parizu, gde se leči Pablo, od prošlog septembra se udvostručio broj dece i mlađih tinejdžera koji su zatražili lečenje nakon što su pokušali da izvrše samoubistvo.
Lekari i u drugim zemljama prijavljuju sličan rast broja slučajeva. Deca, koja ponekad imaju samo 8 godina - bacaju se pod automobile, predoziraju lekovima i nanose sebi bol na druge načine. U Japanu, stopa samoubistava deca i adolescenata dostigla je rekordan nivo 2020, prema podacima Ministarstva za obrazovanje.
Pedijatrijski psihijatri, takođe, kažu da vide decu sa fobijama koje su razvili zbog koronavirusa, tikovima i poremećajima ishrane, opsednutošću zarazom. Neka deca do krvi ogule ruke čestim pranjem i trljanjem, mažu gelove za dezinfekciju po celom telu i prestravljena su da će se razboleti od hrane.
Takođe se sve češće dešava da deca imaju panične napade, lupanja srca i druge simptome mentalnog bola, kao i hroničnu zavisnost od mobilnih uređaja i kompjuterskih ekrana koji su postali njihovi bejbisiteri, nastavnici i zabavljači za vreme karantina i zatvaranja škola.
“Ne postoji prototip deteta koje ima probleme", kaže dr Rišar Delorm, šef pedijatrijske jedinice u kojoj se leči Pablo, u ogromnoj pedijatrijskoj bolnici Robert Debre, najvećoj u Francuskoj. "To nas sve zabrinjava".
Pablov otac Žerom i dalje pokušava da razume zbog čega mu je sin, za vreme pandemije, postepeno razvio hronični poremećaj u ishrani, i polako počeo da se izgladnjuje dok je, na kraju, jedino mogao da konzumira male količine pirinča, tunjevine i čeri paradajza.
Žerom sumnja da je prošlogodišnji poremećaj Pablove rutine doprineo njegovoj bolesti. Pošto je Francuska bila u karantinu, dečak nije imao časove uživo mesecima i nije mogao da se pozdravi sa drugarima i nastavnikom na kraju školske godine.
“Bilo je veoma teško", kaže Žerom. "Ovo je generacija koja je pretrpela težak udarac".
Ponekad, i drugi faktori doprinose patnjama, mimo svesti o 2,6 miliona ljudi koji su umrli od Kovida-19 na svetu, žrtvama najveće svetske zdravstvene krize u proteklih sto godina.
Ekstremisti Islamske države, koji su ubili 130 ljudi u bombaškim i drugim napadima širom Pariza 2015. godine, uključujući i napad izvršen na goste kafića pored koga Pablo prolazi na putu za školu, ostavili su bolni pečat na njegovo detinjstvo. Pablo je verovao da su poginuli iz kafića sahranjeni ispod trotoara po kome je hodao.
Kada je hospitalizovan krajem februara, Pablo je izgubio trećinu prethodne težine. Srce mu je bilo tako usporeno da su lekari jedva pronašli puls, a jedan od bubrega mu je otkazivao, kaže njegov otac, koji je pristao da za AP govori o bolesti svog sina pod uslovom da im se ne navede prezime.
"Imati dete koje samo sebe uništava je - košmar", kaže Žerom.
Pablov psihijatar u bolnici, doktorka Kolin Storder kaže da su joj neki od njenih mladih pacijenata sa poremećajima u ishrani, uglavnom uzrasta između 8 i 12 godina, rekli da su, za vreme karantina, razvili opsesiju da će se ugojiti, jer nisu mogli da ostanu aktivni. Jedan dečak je to nadoknadio tako što je trčao u krug, u podrumu svojih roditelja satima svakog dana, i toliko izgubio na težini da je morao da bude hospitalizovan.
Drugi su joj rekli da su postepeno ograničili svoju ishranu.
"Nema više šećera, pa nema masnoće, i na kraju nema ničega više", rekla je.
Neka deca pokušavaju da svoje mentalne probleme zadrže za sebe, jer ne žele da dodatno opterećuju odrasle u svom životu, koji možda tuguju zato što su izgubili nekog bliskog, ili su izgubili posao zbog koronavirusa.
"Oni pokušavaju da postanu deca koja su zaboravljena, koja ne doprinose problemima svojih roditelja", kaže dr Storder.
Deca, ponekad, takođe ne znaju rečnik mentalnih bolesti, i ne umeju ni da iskažu šta ih muči, zatraže pomoć i povežu svoje teškoće sa pandemijom.
"Oni ne kažu - da, završio sam ovde zbog koronavirusa", objašnjava dr Delorm.
"Ali pričaju vam o haotičnom svetu. 'Da, više nemam svoje aktivnosti. Više ne sviram svoj instrument. Ujutru je teško otići u školu. Teško mi je da se probudim. Dosta mi je maske'".
Dr Dejvid Grinhorn izjavio je da je odeljenje hitne pomoći u bolnici "Bredford rojal" u severnoj Engleskoj, gde on radi, ranije obično primalo jedno ili dvoje dece nedeljno zbog hitnih situacija u vezi sa mentalnim problemima, uključujući pokušaje samoubistva. Sada je prosek jedan do dva slučaja dnevno, kaže on, a neka deca imaju svega 8 godina.
“Ovo je međunarodna epidemija, a mi je ne prepoznajemo", rekao je Grinhorn u telefonskom intervjuu.
"U životu jednog osmogodišnjaka, godina je zaista dug, dug period. Svega im je dosta, ne mogu da sagledaju kraj".
U bolnici Robert Debre, psihijatrijska jedinica obično je imala oko 20 pokušaja samoubistava mesečno, uključujući decu mlađu od 15 godina. Sada, ne samo da se taj broj udvosturučio od septembra, već su neka deca, po svemu sudeći, još odlučnija da sebi oduzmu život, kaže dr Delorm.
“Veoma smo iznenađeni zbog toga koliko je snažna želja za smrću među decom koja možda imaju 12 ili 13 godina", priča pariski lekar.
"Ponekad imamo devetogodišnjake koji žele da umru. I nije u pitanju samo provokacija ili pokušaj da se roditelji 'ucene' pretnjom samoubistva. Postoji iskrena želja da se okonča život".
“Nivo stresa među decom je ogroman", naglašava dr Delorm i zaključuje:
"Kriza pogađa sve nas, od dvogodišnjaka do 99-godišnjaka".
