Festivalska publika u Kaliforniji letos je imala priliku da se upozna sa jedinstvenim mestom na Balkanu – azilom za konje „Staro brdo“ – zahvaljujući dokumentarnom filmu „Na kraju puta“ rediteljke Ivane Todorović. Bila je to svetska premijera filma koji će publika u Srbiji moći da vidi na narednom festivalu Beldoks, a regionalna je održana u junu u Prizrenu. Sa Ivanom Todorović, koja snima u Srbiji, a deo godine provodi u Arizoni, razgovaramo o filmovima koji su iskoračili iz bioskopskih sala u učionice - u obe zemlje – sa svojim porukama o prevazilaženju trauma kroz empatiju.
Plemenitost dvoje ljudi koji ostarelim trkačkim konjima pružaju mirnu i dostojanstvenu starost – u središtu je dokumentarnog filma „Na kraju puta“. Rediteljka Ivana Todorović sa svojom ekipom provela je dve nedelje živeći u azilu za konje Staro brdo u Lapovu, za koji je slučajno saznala od jedne prijateljice.
"Nisam znala do tada da postoji azil za konje, nisam znala da postoje zlostavljani konji, nisam znala da nasilje može da se vrši nad konjima i to mi je strašno teško palo kad sam čula. A kada sam otišla u azil za konje, i upoznala Željka i Viki, i videla tu ljubav i nežnost i pažnju i predanost, jer se oni bore bukvalno za goli hleb za konje, znala sam da je to film koji želim da napravim", kaže rediteljka.
Priča o azilu "Staro brdo" koji vode Željko Iličić i Violeta Jović, koji se staraju i o mlađim, zlostavljanim konjima, kod mnogih gledalaca će pokrenuti razmišljanja i o ljudskoj sudbini.
Film je sniman dve nedelje ali je rad na njemu, od istraživanja i priprema do postprodukcije, trajao skoro dve godine. Ivana kaže da je boravak u azilu bio "pravi mali raj, jer u njemu ima toliko ljubavi", i preporučuje svima koji mogu da posete "Staro brdo" na jedan dan.
Svetska premijera je održana u junu, na međunarodnom festivalu kratkog filma u Palm Springsu, a u oktobru je prikazan na festivalu u Njuport Biču.
"Ljudi su emotivno reagovali na film, već sam naučla da kažem kad se dolazi na film ponesite maramice sa sobom. Neki su plakali, neki odmah imali potrebu da pomognu azilu, i nadam se da će toga biti još više."
Ivana Todorović snima društveno-angažovane kratke filmove o temama kao što su beskućništvo, položaj transrodnih osoba ili sudbina romske dece u Srbiji. Njeni filmovi su prikazani na više od 150 filmskih festivala, poput festivala u Berlinu, Sarajevu i Roterdamu, osvojili su više od 40 nagrada, prikazuju se u galerijama i muzejima širom sveta su u galerijama i muzejima sveta i deo su onlajn biblioteke Njujork tajmsa.
Njen prvi kratki igrani film „Kada sam kod kuće“, u kojem glume Dragana Varagić i Milica Stefanović, a bavi se seksualnim nasiljem u porodici, osvojio je deset nagrada na američkim festivalima kratkometražnog i dokumentarnog filma, uključujući onu za najbolji strani film na festivalu New Hollywood Directors.
"Mislim da je za moje kreativno iskustvo dobro što sam prvo stvarala u dokumentarnom filmu, a onda isti taj način rada prenela u igrani film, u smislu da tražimo da zabeležimo surovu emociju u realnosti. Bilo mi je lako da stvaram u igranoj formi jer sam tražila isti rezultat. Imala sam sreću da radim sa sjajnim glumcima koji su mi potpuno verovali."
Ivana trenutno privodi kraju rad na novom dokumentarcu nazvanom „Žene Narodnog fronta“, za koji kaže da se bavi krhkošću ženskog tela.
"Često ti filmovi biraju mene zapravo. Na primer, "Žene Narodnog fronta" sam izabrala tako što sam i sama bila u toj bolnici, i dok sam sedela u čekaonici sam gledala ostale žene i razmišljala šta znači biti žena i šta mi sve delimo i kada sam krenula s njima da pričam sam razmišljala – oh, to je svet koji moram da iznesem široj publici."
2012. godine, jedna nevladina organizacija pozvala je Ivanu da snimi probe za peformans u kome je trebalo da učestvuje transrodna osoba Goca. Tako je nastao film „Ja kad sam bila klinac bila sam klinka“.
"Goca je bila prva transvestit osoba u Beogradu koja je želela da javno izađe i ispriča svoju priču. Kada sam je upoznala, i kada mi je rekla - želim da postanem vidljiva da bih živela nevidljiva kao i svi drugi - za mene je to bila tako jaka izjava, tako jak vapaj duše da sam shvatila da je to film koji mora da se iznese široj publici. Tako da za sada filmovi biraju mene. Ponekad ja imam emociju koju moram da iznesem, na primer film Ademovo ostrvo, meni je otac umro, prijateljica mi je izvršila samoubistvo, i prosto nisam znala kako drugačije da se nosim sa tugom sem da napravim film o nošenju sa tugom."
Ivanini filmovi koriste se u nastavi u osnovnim i srednjim školama i fakultetima, što je praksa koju već godinama podržava festival dokumentarnog filma Slobodna zona.
"Nedavno mi je stigao komentar jedne učiteljice iz Beograda kako su njeni đaci gledali film Svakodnevni život romske dece i rekli "kako je interesantno da deca mogu da budu srećna, a siromašna su". Meni je lepo da čujem takva mišljenja jer to znači da postoje neka deca kojima se perspektiva života promenila - ne moraš da budeš bogat da bi bio srećan."
2008. godine, za vreme master studija u Njujorku, rediteljka se upoznala sa ženom koja je izgubila sina jedinca u oružanom nasilju. To je bio susret sa jednim od najvećih savremenih društvenih problema u Americi.
"Mislila sam da ću da se odmorim od naših tema i napravim nešto skroz drugačije, međutim gde god ideš svoje srce nosiš. Kada sam upoznala Džin, kojoj je sin ubijen na ulici, i ona je napravila organizaciju koja se bori protiv oružanog nasilja, znala sam da je ona moj karakter. Volim da pravim filmove o ljudima koji na pozitivan način znaju da se iznesu sa svojom traumom i od kojih prvo ja a onda i šira publika nešto nauče. I odmah sam znala moram da napravim film o toj ženi i slomljenoj vezi majke i sina zbog oružanog nasilja."
U nagradjivanom filmu „Majka iz Harlema“ Ivana je koristila i snimke sa kamere ubijenog mladića, koji je i sam snimao film o svojoj potrazi za ocem i životnim dilemama.
"Ti tada stvarno vidiš jednu mladu izgubljenu dušu koja se pita: život na ulici ili škola, i on je na kraju nažalost izgubio život. Ali mislim da je film rasvetlio priču za koju je bitno da se čuje i iz perspetkive majke i sina, i puno škola, univeriteta i nevladinih organizacija je odmah uzelo taj film, i krenule su kampanje da se on prikaže, i tako dalje. Ono što sam videla kako se radi u Americi - nadam se da će kod nas još više da se razvije, i mislim da hoće, mi idemo u dobrom pravcu", smatra Ivana.
Film nije jedini razlog što Ivana često boravi u SAD. U Arizoni živi, kako kaže - iz ljubavi i svoje vreme deli između dve zemlje. Dok u Srbiji snima filmove i radi postprodukciju, u Americi drži predavanja, kao što je bio master klas na filmskom festivalu u Finiksu. Smatra da je kvalitet njenih filmova postao bolji jer je "dobila distancu i može da se na drugačiji način bavi promišljanjem filma."
Trenutno radi na novom igranom filmu, nazvanom „Prvi put kada sam videla noć“, čija je tema uticaj alkoholizma na porodicu, a sa svojom ekipom (u kojoj su montažerka Marija Jelušić, i snimatelj Milan Vlaški) raduje se beogradskoj premijeri dokumentarca „Na kraju puta“, na festivalu Beldoks, na proleće.
