Klint Vilijamson, američki diplomata i zvaničnik koji je veliki deo karijere proveo procesuirajući ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije, smatra da je sporenje o genocidu počinjenom u Srebrenici, ali i drugim slučajevima velika tragedija za koju su odgovorna politička liderstva i javnost.
Presuda Ratku Mladiću
Žalbeno veće Međunarodnog mehanizma za krivične sudove, naslednik Haškog tribunala, juna 2021. potvrdilo je prvostepenu osuđujuću presudu Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske, za genocid i druga krivična dela tokom rata u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995. godine - kojom je osuđen na doživotnu kaznu zatvora.
To znači da je Mladić pravosnažno proglašen krivim po deset tačaka optužnice – za učešće u genocidu u Srebrenici, progon, istrebljenje, ubistvo, deportaciju stanovništva, prisilno premeštanje stanovništva, terorisanje stanovništva, protivpravne napade na civile i uzimanje talaca.
Mladić je do hapšenja 2011. četrnaest godina bio u bekstvu.
“Kojima je u interesu postojanje atmosfere napetosti i uzajamnog optuživanja. Ako se vratimo u period pre nego što su počeli ratovi u Hrvatskoj i Sloveniji 1991. bilo je mnogo propagande i poruka mržnje. I to se bez prestanka događa još od tog vremena. Čitava generacija ljudi odrasta ne slušajući ništa osim pritužbi na komšije drugačije etničke pripadnosti. U takvoj atmosferi, koja se neprestano održava i pojačava, vrlo je teško promeniti mišljenje ljudi. To je praktično usađeno u ljude koji su tome izloženi poslednjih dvadeset godina od kada su rođeni”, kaže Vilijamson, saradnik američkog Instituta Mekejn, i podvlači da je teško pobeći od toga.
Tokom višegodišnjeg angažmana na Balkanu radio je kao tužilac u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju. Između ostalog bio je istražitelj u predmetu koji je vođen protiv bivšeg predsednika Srbije i nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) Slobodana Miloševića. Obavljao je i funkciju specijalnog američkog ambasadora za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. Uz to Vilijams je bio i specijalni tužilac Misije Evropske unije na Kosovu, čiji je izveštaj doprineo uspostavljanju Specijalizovanog veća Kosova, međunarodnog suda koji se bavi procesuiranjem ratnih zločina počinjenih na Kosovu u periodu od 1. januara 1998. do 31. decembra 2000.
U intervjuu za Glas Amerike Vilijamson podvlači da je odgovornost za počinjene zločine putokaz za ostvarenje tranzicione pravde u slučaju Srba i Bošnjaka – imajući u vidu postojanje pravosnažnih sudskih presuda koje određuju da je u Srebrenici počinjen genocid.
“Potrebno je da sve strane steknu osećaj da su oni koji su najodgovorniji za najgore zločine kažnjeni za svoje postupke. To je proces koji bi trebalo da se kreće ka individualizaciji krivice. Međutim, stalni je problem to što postoji tendencija da uzajamnu krivicu sa jednih na druge prebacuju pripadnici različitih etničkih zajednica – pa su onda krivci svi Srbi, svi kosovski Albanci, Bošnjaci i Hrvati…. Međunarodna zajednica je pokušala to da promeni - da pažnja bude usredsređena na pojedince koji su zločine počinili. Brojni su oni koji su to učinili – ali ima miliona ljudi koji nemaju krvi na rukama i ne bi naštetili muvi”, ukazuje Vilijamson – podvlačeći još jednom da je potrebno da krivci odgovaraju za svoja nedela.
Doživotni zatvor za Radovana Karadžića
Radovan Karadžić, bivši predsednik Republike Srpske i vrhovni komandant Vojske RS, marta 2019. pravosnažno je osuđen na kaznu doživotnog zatvora.
Uz to što je proglašen krivim po tački optužnice koja ga je teretila za genocid u Srebrenici, Karadžić je proglašen odgovornim za progon, deportacije, prisilno premeštanje stanovništva, istrebljenje i širenje terora kao zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona ili običaja ratovanja.
Glas Amerike: Dotakli ste se toga, ali kolika je korist od političkih elita u tom smislu?
Vilijamson: Veoma je važno da imaju svoju ulogu u tome, pogotovo kada su predmet istraga ili krivičnog gonjenja, kao što smo videli u slučaju pojedinih koje su nedavno optužila Specijalizovana veća Kosova. Deluje kao da je u njihovom interesu da se to pitanje kolektivizuje – da ne bude individualizovano. Oni traže javno mnjenje koje će ih podržati. I tako, umesto da optužnica bude protiv Hašima Tačija, to postaje optužnica protiv svih kosovskih Albanaca, osoba povezanih sa Oslobodilačkom vojskom Kosova i ratom koji smatraju oslobodilačkim. Mislim da u tim stvarima postoji skriveni motiv jer se ne radi isključivo o tome da se učini ispravno. U interesu je brojnih političkih ličnosti, bilo zato što su direktno umešane ili su povezane sa drugima koji jesu, da se krivica kolektivizuje – umesto individualizuje.
Glas Amerike: Kako tumačite reakcije vlasti i predsednika Srbije, kao i nadležnih u Republici Srpskoj koji su nakon pravosnažne presude Ratku Mladiću i prvostepene Stanišiću i Simatoviću, ponovili tvrdnje da je sud politički pristrasan i antisrpski?
Vilijamson: Zasigurno, nisu od pomoći. Mogu da razumem da se presude Međunarodnog suda za ratne zločine, Mehanizma za krivične sudove ili pak Specijalizovanih veća Kosova posmatraju iz nacionalne perspektive. Ali, ako se malo odmaknete i objektivno sagledate dokaze, mislim da su sudovi u globalu dobro obavili posao. Možda ne mogu da se saglasim baš sa svakom presudom Međunarodnog suda za ratne zločine, činili su greške, ali mislim da je većina njihovih presuda bila vrlo valjana - kako pravno tako i činjenično. Ako uzmete u obzir sve izvedene dokaze – isključite emotivno argumentovanje da se radi o krstaškom ratu protiv jedne ili druge etničke grupe, odluke su donošene na osnovu objektivnih analiza i nepristrasno. Nadam se da će vremenom ljudi postati svesni pozitivne uloge koju su ovi sudovi imali. Ali, nismo još stigli dotle.
Tužba Bosne i Hercegovine za genocid
Bosna i Hercegovina je 1993. godine podnela tužbu za genocid protiv bivše Savezne Republike Jugoslavije (federacije koju su činile Srbija i Crna Gora) Međunarodnom sudu pravde u Hagu.
Presudom donetom 2007. sud je masovna ubistva bošnjačkog stanovništva u BiH definisao kao genocid – utvrdivši da tadašnje vlasti u Beogradu nisu počinile, učestvovale, niti podsticale izvršenje genocida tokom rata u BiH od 1992. do 1995.
Međutim, presuđeno je i da Srbija nije učinila dovoljno da bi sprečila ili kaznila odgovorne za genocid, čime je prekršila Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju genocida Ujedinjenih nacija.
To je, ujedno, bio i prvi slučaj da je neka država bila optužena za genocid od usvajanja Konvencije UN-a.
Genocid je zločin usmeren na uništavanje nacionalne, etničke, verske ili rasne grupe ubijanjem njenih članova, nanošenjem teških fizičkih ili psihičkih povreda, ili stavljanjem te grupe u životne uslove koji mogu dovesti do njenog uništenja, definisano je Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, koji je Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila 1948.
Glas Amerike: Šta mislite da bi Srbija trebalo da učini u smislu suočavanja sa svojom ulogom u vezi sa genocidom u Srebrenici, budući da njene vlasti još nisu prihvatile da se radilo o genocidu, već tvrde da je to bio zločin velikih razmera. Do pre petnaest godina tvrdilo se da se tamo gotovo ništa nije dogodilo?
Vilijamson: Mislim da je potrebno više priznavanja i prihvatanja odgovornosti sa svih strana za zločine počinjene tokom ratova. Čak i u slučajevima kada vam je nametnuto da budete odbrambena strana u slučaju napada druge vojske ili paravojnih grupa – i dalje ste obavezni da poštujete pravila pod kojima se vodi rat. Morate postupati ispravno. Ne smete vršiti pogubljenja civila i zarobljenika, prisiljavati ljude da napuste domove i paliti njihova sela, a to se prečesto događalo tokom ratnih sukoba devedesetih godina prošlog veka. Međutim, posebno u Srbiji se promovisala ideja da se prema njoj postupalo nepravedno u sudskim procesima koji su vođeni. Onda je, znate, teško promeniti mišljenje ljudi jer se vraćamo na ono što sam pominjao – o neprekidnim tvrdnjama vlasti, javnih ličnosti i medija tokom devedesetih o Srbiji kao jedinoj žrtvi.
U nekim slučajevima to je bilo tačno. I istrage koje sam vodio u Specijalnoj istražnoj grupi koje su dovele do formiranja Specijalizovanih veća za Kosovo to pokazuju. Svi sudovi imali su univerzalnu ulogu - tragali su za žrtvama i počiniocima na svim stranama. Dakle, ovde se sigurno ne radi o nečemu što je sprovođeno jednostrano. Ali, način razmene poruka se mora promeniti. I važno je da ljudi prepoznaju šta se zaista dogodilo. A to sve najbitnije je za regionalni mir i pomirenje, ali i za napredovanje samih zemalja.
Glas Amerike: Kako ste protumačili poruke koje su se slale nakon tri nedavno usvojene rezolucije u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i na Kosovu… Crnogorski parlament usvojio je Rezoluciju u vezi sa stradanjem Bošnjaka u Srebrenici koja je inicirala oštre reakcije srpskih i pro-srpskih političkih partija u Crnoj Gori, ali i vlasti Srbije…. Istovremeno, lokalni skupština Srebrenice usvojila je dokument koji se odnosi samo na srpske žrtve, dok je kosovski takođe usvojio rezoluciju o stradanju Bošnjaka?
Vilijamson: To može biti pozitivan korak ukoliko postoje politička tela koja priznaju i prepoznaju činjenice i to koriste kao način za pokretanje procesa pomirenja. Ali, svakako da neke od ovih odluka ili rezolucija nisu stvorene u tu svrhu. Pokušavaju da potkrepe vlastite stavove kako bi ojačali argumente da su oni bili žrtve, a ne počinioci. I zato je važno da vratiti se činjenicama. Svi slučajevi koji su se našli pred Međunarodnim sudom za ratne zločine od devedesetih naovamo - svi su imali vrlo solidnu evidenciju dokaza izvedenih na sudu koje su osporavali branioci. Ako bi neko odvojio vreme da to pročita i prouči, pogleda snimke svedočenja – sve bi mu bilo prilično jasno. Tako da, iako politička tela u ovim slučajevima mogu igrati veoma pozitivnu ulogu, veoma je važno da se orijentišu na način da promovišu pomirenje – a ne opstrukciju.
Šainović i Lazarević
Nebojša Pavković, haški je osuđenik i bivši komandant Treće armije Vojske Jugoslavije tokom sukoba na Kosovu. Bio je načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije od 2000. do 2002.
Aprila 2005. predao se Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Pravosnažno je osuđen na 22 godine zatvora za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine tokom na Kosovu. Od 2014. kaznu izdržava u Finskoj.
Nikola Šainović, haški osuđenik i bivši potpredsednik Vlade Srbije, pravosnažno je osuđen pred Haškim tribunalom na zatvorsku kaznu u trajanju od 18 godina za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja na Kosovu od 1. januara do 20. juna 1999. godine.
Nakon odslužene dve trećine kazne, koju je služio u Švedskoj, 2015. godine pušten je na slobodu.
Tribunalu se predao aprila 2002.
Vladimir Lazarević, haški osuđenik i general koji je komandovao Prištinskim korpusom i Trećom armijom Vojske bivše Savezne Republike Jugoslavije, pred Haškim triibunalom pravosnažno je osuđen na 15 godina zatvora zbog ratnih zločina nad Albancima na Kosovu.
Kazna mu je, nakon žalbe, umanjena na 14 godina zatvora.
Na slobodu je pušten, decembra 2015, pošto je odslužio dve trećine zatvorske kazne na koju je bio osuđen.
Vladimir Lazarević se Haškom tribunalu predao 2005. godine.
Glas Amerike: Kako tumačite trend zastupljen u Srbiji koji se ogleda u slavljenju ratnih zločinaca nakon odsluženih zatvorskih kazni na koje su bili osuđeni zbog zločina koje su počinili. Česti su gosti televizijskih emisija, pa čak i na državnoj televiziji, relativizujući ulogu i odgovornost srpskih vojnih i policijskih snaga tokom sukoba u jugoslovenskim ratovima?
Vilijamson: To su veoma negativni postupci povezani sa vlastima u Srbiji. Budimo iskreni, to se događalo sve vreme tokom postojanja Međunarodnog suda za ratne zločine. Do neke mere sve strane su odgovorne za to – Hrvatska, Bosna i Kosovo… Imali smo i slučajeve da su vlade plaćale troškove odbrane svojim državljanima, pružajući im podršku i organizujući dobrodošlice pošto su se vraćali sa odsluženja kazni. To šalje pogrešnu poruku javnosti, a činjenica da toliko dugo traje, me prilično zabrinjava. Nadao sam se da će se do 2021, dvadeset pet godina po završetku sukoba u Bosni, stvari pomeriti - da će države početi da gledaju unapred, a ne unazad, ali se to nažalost nije dogodilo.
Glas Amerike: Da li će ikada biti usaglašen stav u vezi sa činjenicama koje su se dogodile u Srebrenici – što je mnogo puta do sada potvrđeno?
Vilijamson: Mislim da će na kraju doći do toga. Nadao sam se da se to moglo dogoditi ranije.
Glas Amerike: Kako?
Vilijamson: Dokazi su bili ubedljivi. Tome nedostaje političke podrške – iako je bilo nekoliko izuzetaka ljudi koji su istupili, govorili prave stvari, i pokušali da pokrenu dijalog. Sećam se razgovora koje sam imao sa bivšim predsednikom Srbije Borisom Tadićem dok sam obavljao funkciju ambasadora za pitanja ratnih zločina. Tražio sam od njega da u javnosti bude rečitiji o tome da bi trebalo prihvatiti ono što se tamo dogodilo kao i deo odgovornosti Srbije za ratne zločine. Njegov odgovor na to je bio da je on u tom smislu daleko ispred javnosti Srbije i da postoje limiti preko kojih nije u mogućnosti da pređe. Moja argumentacija je bila da može da pomogne oblikovanje javnog mnenja o tim temama. Ne bih samo njega da izdvajam – imao sam sličnih razgovora sa brojnim liderima regiona i premalo njih imalo je hrabrosti da prihvate da se bave tim pitanjima i decidno ukažu na to što se desilo i sa čime se treba suočiti. Kao i da je za dobro samih naroda hvatanje u koštac sa teškim temama - da bi se one na kraju prevazišle.
Optužnica protiv bivših pripadnika OVK-a
Među optuženima za ratne zločine pred Specijalizovanim većima Kosova su bivši kosovski predsednik Hašim Tači, bivši lider Demokratske partije Kosova Kadri Veselji, kao i funcioneri Nacionalnog saveta Socijaldemokratske inicijative Jakup Krasnići i Samoopredeljenja Redžep Seljimi.
Izjasnili su se da nisu krivi.
U optužnici od deset tačaka označeni su kao deo grupe koja se tereti za udruženi zločinački poduhvat odnosno ratne zločine nezakonitog ili proizvoljnog hapšenja i lišavanja slobode, surovog postupanja, mučenja i ubistva, kao i zločina protiv čovečnosti, kao što su zatvaranje, drugi nehumani postupci, mučenje, ubistvo, prisilni nestanci lica i progoni.
Njima, kao učesnicima u udruženom zločinačkom poduhvatu, na teret se stavlja da suzločine izvršili nad najmanje 407 zarobljenika u 34 pritvora OVK širom Kosova, kao i u Kukešu i Cahanu u severnoj Albaniji i najmanje 98 ubistava. Ove zločine optuženi su vršili nad civilima – Albancima, Srbima i Romima, koji nisu učestvovali u neprijateljstvima najranije od marta 1998. do septembra 1999. stoji u optužnici.
Glas Amerike: Kakav je vaš utisak o radu Specijalizovanog veća Kosova u vezi predmetima koji se trenutno nalaze pred tim sudom?
Vilijamson: Mislim da odlično rade. Veoma su profesionalni i ne obraćaju pažnju na političku retoriku. Bave se onime zbog čega su uspostavljeni. Reč je o širem međunarodnom naporu koji je, dok sam bio tamo, obuhvatao istražitelje, tužioce i analitičare iz osamnaest država članica Evropske unije, Sjedinjenih Država i Kanade. To je svojevrsni multinacionalni napor da se dođe do isitne. Tokom celog ovog perioda uradili su izvanredan posao. Teško je vratiti se na slučajeve koji su se dogodili pre više od 20 godina. Dokazi nestaju ili postaju zastareli, a svedoke je sve teže naći. Neki od njih, nažalost, gube lucidnost, neki umru. Dakle, što više prolazi vreme teže je procesuirati slučaj. Mislim da Specijalizovana veća Kosova pokušavaju da napreduju što je brže moguće i da dovrše slučajeve kojima se bave.
Glas Amerike: Kako tumačite činjenicu da međunarodni sudovi do sada nisu dokazali odgovornost bivših lidera Oslobodilačke vojske Kosova i da niko od njih nikada nije osuđen? Neki od njih sada su ponovo pred Specijalizovanim većima Kosova…
Vilijamson: Bilo je puno problema u slučajevima protiv lidera bivše Oslobodilačke vojske Kosova. I suočio sam se sa tim pitanjem kada sam dao preliminarnu izjavu o onome što je utvrdila Specijalna istražna grupa 2014. da je u slučajevima kojima su se bavili Međunarodni sud za ratne zločine, kao i Misije Evropske unije i Ujedinjenih nacija na Kosovu bilo mnogo slučajeva zastrašivanja svedoka, političkog mešanja vodećih činilaca vlasti i stvaranja atmosfere u medijima koja je podrivala mogućnost da se u tim slučajevima vode pravična suđenja. Kada smo uspostavili Specijalnu istražnu grupu pokušali smo da sprovedemo niz koraka za ublažavanje tih problema. Mislim da smo, u našoj početnoj istrazi, u tome uspeli. Siguran sam da su Specijalizovana veća Kosova preduzela dodatne mere za zaštitu integriteta svog rada.
Glas Amerike: Da li sada, kao stručnjak, smatrate da se pred sudom mogu očekivati drugačiji epilozi u smislu presuda?
Vilijamson: Nadam se, ali sigurno je da ne želim da prejudiciram njihov ishod. Video sam dokaze dok sam vodio istrage. Ali, moj mandat glavnog tužioca okončan je pre sedam godina. Tako da sam uveren da su se ti slučajevi značajno promenili u smislu dodatnih dokaza, ili nekih koji se više ne mogu koristiti. Uveren sam da će tužilaštvo imati jake slučajeve – inače ne bi podiglo optužnice protiv tih pojedinaca. Mislim da su veoma uvereni da su dokazi koje poseduju uverljivi i da će sud, uz njihovo uzimanje u obzir, doneti odgovarajuću presudu. Naravno, oni imaju pravo na pretpostavku nevinosti dok se ne okončaju procesi, a braniće ih vrlo sposobni advokati, od kojih neki spadaju među najbolje na svetu. Na kraju, sve što možete da tražite ili želite – je pošteno suđenje. Da se odvija bez zastrašivanja ili manipulacije svedocima, kao i bez političkog mešanja što je doprinelo da se procesi podrivaju. Uspeh je ako je to moguće postići. Sudske presude moraju zavisiti isključivo od dokaza i adekvatnih sudskih odluka.
Žrtve NATO intervencije
Tokom intervencije, prema podacima Fonda za humanitarno pravo, za sada jedinim relevantnim izvorom kojim se može raspolagati, imenom i prezimenom potvrđeno da je u NATO napadima život izgubilo ukupno 758 ljudi: 205 civila srpske nacionalnosti, 220 civila albanske nacionalnosti, 28 civila romske i drugih nacionalnoti, 30 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova i 275 pripadnika Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije, navodi Institut za evropske poslove.
Na teritoriji Kosova stradalo je 488 ljudi, u Srbiji 260, u Crnoj Gori 10 osoba.
Glas Amerike: Da li bi eventualne osuđujuće presude mogle doprineti individualizaciji krivice i uticati na obnovu poverenja između kosovskih Albanaca i Srba, jer bi se tačno znalo ko je odgovoran za zločine?
Vilijamson: Kakav god bio ishod neko će biti nesrećan. Mnogi bi na strani kosovskih Albanaca biti razočarani. Komentarisali bi su odluke politizovane, antialbanske – dok će ako presude budu drugačije konotirane slične poruke biti upućivane sa srpske strane. To je zajedničko za sve ove sudove. Veoma mali broj sudskih odluka zadovoljio bi sve strane. Ali, takva je priroda sudskih procesa. I ne očekujem da će ovo biti išta drugačije. Mislim da je malo verovatno da će u kratkoročnom periodu odluke Specijalizovanih veća Kosova podstaći proces pomirenja. Verujem da je to nešto čemu je potrebno vreme i da će ljudi na kraju imati razumevanja za dokaze. Takav pristup omogućava pomirenje i napredak političkih procesa.
Glas Amerike: Da li bi mogao biti način za napredak u dijalogu Kosova i Srbije?
Vilijamson: Nadam se, ali nisam siguran da bi presude same po sebi mogle tome doprineti. Želeo bih da Srbi i kosovski Albanci shvate da je njihov zajednički interes da reše sporove između sebe. Svestan sam da je jaz između njih prilično dubok. To nije lako rešiti - jer u suprotnom odavno ne bi postojali. Jasno je da se radi o dugoročnom procesu tokom koga je važno uočiti napredak. Radi se o višegodišnjem procesu, ali je važno da napredak bude uočljiv. Da se vidi da su obe strane spremne da popuste po malo - da prihvate neki od argumenata druge strane. Potrebno je saslušati drugu stranu i pokušati da nađete način da premostite podelu. Kažnjavanje odgovornih za zločine može biti važan element svega ovoga. Ta formula ne funkcioniše bez ostvarenja pravde - bez čega je nemoguće dostići dugoročni mir. Možda se može postići nekakva kratkoročna dobit – ali je dostizanje pravde presudno za postizanje iskrenog pomirenja.
Glas Amerike: Kako vidite zaključenje spora dve strane i kada bi se to moglo dogoditi – ako možete da procenite?
Vilijams: Ne bih mogao to da kažem. Ponoviću da je u interesu obe strane da pokušaju da pronađu zajednički jezik i reše sporove. Svi narodi Balkana žive u neposrednoj blizini. Na područjima koje nisu etnički čiste države. Dakle, veoma je važno dostići pomirenje među različitim narodima. U Hrvatskoj, u kojoj činjenica još ima izazova, napredovanje ka Evropskoj uniji doprinelo je suočavanju sa tim pitanjima i obezbedi sebi evropsku budućnost. Međutim, od kako je process pristupanja Evropskoj uniji usporio ni podsticaj više nije isti kao što je bio u slučaju Hrvatske. Ali, i dalje postoje znatni interesi zemalja Balkana za ostvarivanjem jačih veza sa evropskim susedima i transatlantskom zajednicom. Jedno od važnih kriterijuma za to je ostvarivanje tranzicione pravde. Pa čak i ako članstvo u Evropskoj uniji nije odmah tu iza ugla – postoje određene stvari koje Unija može učiniti ili drugi činioci međunarodne zajednice. Primera radi – tu je vizna liberalizacija koja građanima jedne zemlje može odmah biti od koristi. Dakle, međunarodna zajednica ima svoju ulogu – ali veći deo posla je na zemljama u regionu, njenim liderima i građanima koji bi procenili koje odluke i poteze je najbolje povlačiti u sopstvenom interesu.
Raseljeni Albanci sa Kosova
Nevladina organizacija Hjuman rajts voč (HRW) u publikaciji pod nazivom "Po naređenju" o ratnim zločinima počinjenim na Kosovu navodi da je broj izbeglih i raseljenih Albanaca sa Kosova tokom sukoba iznosio 862.979.
"Više od 80% celokupnog stanovništva na Kosovu, i 90% kosovskih Albanaca, raseljeno je iz svojih domova", navedeno je u publikaciji objavljenoj 2001.
To su okolnosti u okviru kojih je, januara 1999, u selu Račak na jugu Kosova izvedena akcija snaga SRJ u kojoj je ubijeno 45 civila albanske nacionalnosti, što je bio jedan od ključnih povoda delu međunarodne zajednice da pokrene NATO intervenciju.
Glas Amerike: A šta sa zločinima srpske strane, koje deluje da srpske vlasti potpuno zanemaruju, tvrdeći da su na legitiman način odgovorile na pobunu koja se dogodila u južnoj pokrajini Srbije?
Vilijamson: Srbija je sprovela neka krivična gonjenja. Sarađivao sam sa Tužilaštvom za ratne zločine Srbije u vreme dok sam radio na Balkanu. Međutim, njihov rad našao se pod kritikama jer nisu bili spremni da istraže i gone odgovorne u lancu komandovanja. U većini slučajeva krivično su gonjeni službenici nižeg ranga – često oni koji su povlačili obarače. Oni koji su ubijali – umesto onih koji su izdavali naređenja, orkestrirali i omogućili da se zločini dogode. Za Srbiju i druge države regiona važno je da vode i dovedu do kraja istragu takvih slučajeva i kazne odgovorne. Uvek sam smatrao da je mnogo efikasnije da srpski tužilac u Beogradu izvede dokaze protiv osobe srpske nacionalnosti okrivljene da je počinilac zločina – nego da ja to činim kao Amerikanac u Hagu. Međutim, to se nije dogodilo u stepenu koji je bio očekivan – što je doprinelo razočaranju.
Glas Amerike: Sa druge strane, kosovska strana optužuje i najavljuje da će Srbiju tužiti za činjenje genocida. Čemu to može doprineti ili će samo otežati spor?
Vilijamson: Budite sigurni da su strašni zločini počinjeni nad kosovskim Albancima tokom 1998. i 1999. kada sam došao da bih vodio istragu o tome. Bio sam na terenu odmah pošto su NATO snage ušle juna 1999. na Kosovo i rukovodile ekshumacijama masovnih grobnica u kojima su pronađena tela skoro deset hiljada kosovskih Albanaca koji su ubijeni. Niko ne može poreći da su se te stvari dogodile – video sam sopstevnim očima. Na to sam ukazao kada sam objavio saznanja iz istrage o zločinima kosovskih Albanaca nad Srbima. Jer ne mogu se zanemariti zločini koje su Srbi počinili nad kosovskim Albancima. Ali, činjenica je da su zločini počinjeni na obe strane. Činjenica je da je ubijeno mnogo više kosovskih Albanaca nego Srba. Međutim, to ne umanjuje patnju sa kojom su se suočavale srpske žrtve.
Dakle, bez obzira na to nazivate li zločine protiv kosovskih Albanaca genocidom, ili kako smo mi to pred Međunarodnim sudom za ratne zločine definisali – zločinom protiv čovečnosti, što mislim da je primereniji opis, i dalje se radi o užasnim zločinima. Činjenica je da su hiljade ljudi ubijene, a stotine hiljada primorane da napuste svoje domove. Dogodile su se strašne stvari. Nakon toga, užasne stvari dogodile su se Srbima koji su ostali na Kosovu. Pravi pristup je istražiti zločine koje su počinile sve strane i osuditi odgovorne za njihovo izvršavanje.
Izbegli Srbi sa Kosova
Od okončanja NATO intervencije koja je trajala 78 dana i postizanja Kumanovskog sporazuma juna 1999, Kosovo su napustili brojni građani srpske nacionalnosti.
U publikaciji nevladinog Hjuman rajts voča (HRW) navedeno je da je do kraja 2000. taj broj iznosio više od 210.000 Srba.
"Neposredno po dolasku KFOR-a na Kosovo bilo je rasprostranjenih i sistematskih paljenja i pljačkanja domova koji su pripadali Srbima, Romima i drugim manjinama i razaranja pravoslavnih crkava i manastira. Uporedo sa ovim razaranjima, stanovništvo je bilo i na meti maltretiranja i zastrašivanja čiji je cilj bio da se ljudi primoraju da napuste svoje domove", navedeno je u publikaciji "Po naređenju" o ratnim zločinima počinjenim na Kosovu.
Glas Amerike: Da li bi neka vrsta istaknutog gesta, poput onoga što je učinio nemački kancelar Vili Brant u Varšavi poklonivši se u žrtvama nacističkih zločina, mogla pomoći pomirenju ili približavanju dve strane?
Vilijamson: Apsolutno. Kao što sam već pominjao, politički lideri mogu igrati veoma važnu ulogu u ovim procesima, ali je bilo relativno malo onih koji su je uspešno odigrali. Jedan od onih, koji mi je u sećanju ostao kao voljan, bio je bivši hrvatski predsednik Stjepan Mesić koji je, u kontekstu ratnih zločina, potencirao da se ne radi samo o pomirenju sa susedima, već i o samim građanima Hrvatske. Ukazivao je da ako žele da prebrode rat treba da prihvate šta su i sami činili, kao i odgovornost za zločine. Pokušao je takav pristup da primeni sa susednim državama. Ali, kao što sam rekao učinjeno je premalo. Mislim da bi to bilo veoma važno, iako se radi o simboličnim gestovima. Ne menjaju prošlost, ali mogu biti presudni za unapređenje političkog dijaloga. Voleo bih da vidim uzajamna priznanja o nerešenim sporovima, kao i priznanja koja se odnose na počinjene zločine. Da se kaže: naši brojni građani su bili žrtve, ali potrebno je da priznamo da je naša strana činila zločine, da snosimo odgovornost za to i da smo spremni tome da se prilagodimo. Bilo bi vrlo korisno, ali nije učinjeno dovoljno.
Glas Amerike: Imaju li lideri Kosova i Srbije kapacitet za to?
Vilijamson: To je teško pitanje. To zavisi od ličnosti koje učestvuju u dijalogu, ko sa koliko političke moći raspolaže. Kao i od toga da li je moguće pronaći zajednički poziciju, nasuprot situaciji konstantnog verbalnog sukoba, nezadovljstva i isticanja da ste bili žrtva. Događale su se promene tih političkih ličnosti – neke su bile pozitivne, a druge nešto manje. Međutim, ponekad mogu iznenaditi oni poznati po izraženo tvrdim stavovima. Kao u slučaju mirovnog sporazuma na Bliskom istoku koji su postigli Menakem Began i Jaser Arafat, koji su uprkos tvrdim stavovima, dijalogom uspeli to da prevaziđu. Nadam se da će lideri Kosova i Srbije uvideti da je u interesu njihovih zrmalja da to urade. Ali, kada će se to dogoditi i ko su pravi ljudi za to – nemoguće je odrediti.
