Kameron Manter, bivši ambasador Sjedinjenih Država u Srbiji od 2007. do 2009. izjavio je da je pred Srbijom odluka o tome na kojoj strani svetske realnosti će se naći u kontekstu ruske invazije na Ukrajinu.
Manter, penzionisani američki diplomata, ukazao je u intervjuu za Glas Amerike da bi odstupanje od zapadnih vrednosti Srbiju i njene građane, kako je istakao, moglo oterati u zaborav.
“Moja bojazan, kao prijatelja Srbije i njenog naroda za koji smatram da pripada Evropskoj uniji, je da će je to učiniti nevažnom. To bi bila šteta jer Srbija ima jako mnogo da ponudi Zapadu. Ali, jedno je govoriti da želite da pripadate Zapadu, a da sa druge strane, govorite o navodnom narušavanju svog samopoštovanja. Potrebno je da odlučite kakva država želite da budete… Autoritarna - koja se obračunava sa medijima, bez opozicije i suštinski saglasna sa bezraložnim i neopravdanim napadom Rusije na Ukrajinu... Ili želite da živite evropski život? To je izbor koji građani Srbije i njegovo rukovodstvo treba da naprave. Ako ne uspeju, mislim da ih niko neće kazniti. Jednostavno će biti zaboravljeni”, rekao je Manter, uz napomenu da je zaborav o kom govori, prema njegovom uverenju gori nego međunarodni pristisci ili uslovljavanja.
Glas Amerike: Karen Donfrid, pomoćnica državnog sekretara SAD-a za evropska i evroazijska pitanja, počela je balkansku turneju posetom Kosovu. U utorak će biti u Beogradu. Šta mislite da je svrha njenog boravka na Balkanu?
Za Crnu Goru važna tema stabilnosti
Bivši ambasador SAD-a u Srbiji Kameron Manter smatra da će ključne teme američke delegacije tokom posete Crnoj Gori biti usmerene ka održavanju stabilnosti – u trenutku očekivanog izbora nove manjinske vlade.
“To nije ništa uzbudljivo i novo. Ta zemlja, koja je saveznik i prijatelj Sjedinjenih Država, ima velike probleme na unutrašnjem planu i nema konsenzusa o unutrašnjoj politici. Moja pretpostavka je da ne bi trebalo očekivati nove incijative kada je riječ o Crnoj Gori, koje će promeniti stvari, već napore da se pokaže da Amerika može da bude postojan partner dok Crna Gora pokušava da utvrdi svoju budućnost”, zaključio je Kameron Manter za Glas Amerike.
Manter: Svrha njene posete je mnogostruka. To podrazumeva odnose Kosova i Srbije, kao i korpuciju, ali i brojna druga pitanja. Kada je Bajdenova administracija preuzela položaj – bilo je potrebno vreme da se adekvatni kadrovi imenuju na značajne pozicije. Ranije se Evropom bavila na konceptualni način, a u međuvremenu je usled važnih stvari koje su se dogodile, uvidela da je potrebno da se usredsredi. Na sreću, dužnost su preuzeli ljudi poput Karen Donfrid, Gabrijela Eskobara – koji su usredsređeni na region. Ili, pak ambasadori Kristofer Hil u Srbiji ili Juri Kim u Albaniji. Tako da je reč o timu koji zaista radi. Pred Donfrid je mnogo stvari i ona će se fokusirati na njih. To uključuje odnos Kosova i Srbije, borbu protiv korupcije, budućnost članstva regiona u Evropskoj uniji, probleme u Bosni i Hercegovini, kao i nove svetske okolnosti stvorene napadom Rusije na Ukrajinu.
Glas Amerike: Smatrate li da bi mogla tražiti širu ili jaču podršku u vezi sa ruskom invazijom u Ukrajini, posebno u Srbiji, koja okleva da donese odluku o sankcionisanju Rusije?
Manter: Deluje da je do sada dobila podršku Kosova i Albanije u vezi sa prijemom izbeglica iz Ukrajine. Izuzev Srbije i Republike Srpske saveznici uživaju podršku za nastojanja da pomognu Ukrajini da očuva slobodu i odbrani se od ruske agresije. Mislim da Karen Donfrid neće jednostavno doći u Beogradu i Aleksandra Vučića staviti pred izbor da uradi jednu ili drugu stvar.
Ukoliko je dobro poznajem, a mislim da je odličan diplomata, ona i Kristofer Hil će pokušati da shvate na koje načine mogu angažovati Srbiju kako bi se održali mir i stabilnost i kako bi dobili geopolitičku podršku u regionu – koju traže u pokušaju da se suprotstave ruskom prodoru i kineskom uticaju. Mislim da će se baviti i saradnjom u oblasti odbrane. Uprkos tome što su Vučić i brojni lideri u Srbiji NATO-u na neki način rekli “Ne”, ipak blisko sarađuju sa američkim i evropskim odbrambenim zvaničnicima u nastojanjima da utvrde kako da održe te odnose. Jedna od najuspešnijih saradnji koja je funkcionisala, dok sam bio ambasador u Srbiji pre jedne decenije, bila je između Nacionalne garde Ohaja i srpske vojske. Kada me pitate da li će moći da dobije podršku Aleksandra Vučića za sankcije Rusiji… Mislim da će to biti teško izvodljivo.
Glas Amerike: Pre posete Karen Donfrid Balkanu, troje američkih senatora takođe su obilazili neke od balkanskih zemalja. Senatorka Šahin rekla je da je sa srpskim zvaničnicima razgovarala o sankcijama Rusiji. Zatim su srpski zvaničnici Brnabić i Vučić još jednom precizirali da nije bilo obećanja i dogovora u vezi sa tim i da sankcije Rusiji neće biti uvedene. Da li bi takav stav mogao izazvati posledice po Srbiju imajući u vidu da SAD i EU nedeljama zajednički ukazuju da bi Srbija trebalo da se usklade sa njihovom politikom prema Rusiji?
Manter: Mislim da to još nije rešeno u Briselu i Vašingtonu. Postoje, da tako kažem, dve vrste modela: ukoliko želite da budete deo evropskog tima potrebno je da se usaglasite sa onim što Evropa pokušava da uradi. Ukoliko to ne činite, iskazujete da niste član tog tima. Takođe, pažnju skreću i rezultati nedavno objavljene ankete prema kojima većina građana Srbije ne podržava ulazak u Evropsku uniju – što je novost. Ukoliko zaista postoji takav trend – jedno od rešenja je da biste mogli biti oštriji prema Srbiji. Ali, kao što sam ranije pomenuo, mislim da takva odluka nije doneta. Deluje da lideri u Briselu i Vašingtonu – čiji su u neku ruku simboli senatori i Karen Donfrid, pokušavaju da otkriju načine kako da navedu srpske vlasti da im priđu. Da se nekako usklade sa prioritetima Evropske unije i Severnoatlantske alijanse (NATO). Ne mislim da će strpljenje Zapada u tom smislu biti neograničeno. Vučić i njegov tim treba da budu oprezni – jer ako misle da balansiranje koje primenjuju godinama može večno da traje – lično mislim da nisu u pravu.
Glas Amerike: Da li je ovo pravi trenutak da Srbija napravi prekretnicu i jednom zauvek se udalji od uticaja Rusije, Kine i drugih zemalja na Balkanu?
Manter: Teško mi je da to uvidim. Nije ovde samo pitanje šta gospodin Vučić ili njegov tim žele – već i činjenice da u Srbiji postoji široka javna podrška značajnih kontradiktornosti. Javnost želi evropski identitet i napredak koji proizlazi iz toga. U kulturnom smislu želi da budu deo Evrope i poštovana na taj način. Ali, sa druge strane – još postoji neka vrsta traumatskih ožiljaka jugoslovenskih ratova i osećanja povezanih sa NATO intervencijom 1999. Kao i drugih elemanata ispunjenih emocijama koji političkom lideru i ljudima u Srbiji otežavaju da ostvare tu prekretnicu o kojoj govorite. Da bi se dogodila takva promena – potreban je niz drugih promena. Čak i kada bi se dogodilo nešto što bi doprinelo porastu podrške članstvu u Evropskoj uniji – bilo bi potrebno preduzeti niz koraka u borbi protiv korupcije. U Srbiji ne vidim mogućnosti ni za jedno od ta dva.
Glas Amerike: Imate li utisak da Sjedinjene Države prema Srbiji imaju neku vrstu mekšeg pristupa – uprkos tome što održava bliske političko-ekonomsko-vojne odnose sa Rusijom, Kinom i Belorusijom? Uprkos tome, SAD je zvanično smatraju bliskim partnerom od poverenja.
Manter: Prema mojoj proceni, a ja nisam osoba koja je u američkoj vladi, izabrali su da pokušaju da smisle način da sarađuju sa Srbijom - jer je ona u ekonomskom smislu potencijalna lokomotiva regiona. Politički je i dalje moćna među zemljama zapadnobalkanske šestorke. Zato su voljni da pokušaju. Ali, potrebno je da u određenom trenutku Srbija bude spremna da bude evropska. I to neće biti izbor Amerikanaca ili Evropljana – već izbor Srbije.
Glas Amerike: Kada bi spor između Srbije i Kosova mogao biti rešen i kako?
Manter: Ne vidim to kao pitanje koje prednjači, kao prethodnih godina, na način na koji ga je koristio predsednik Tramp - u nastojanju da ostvari pobedu na unutrašnjem planu dovodeći Tačija (Hašim Tači, predsednik Kosova, prim. nov.) i Vučića u Belu kuću. Mislim da aktuelna administracija ne želi da pravi takav teatar – jer, prema mom mišljenju, to je bilo upravo to. Jedan od otežavajućih faktora je to što su građani Kosova na izborima podržali kandidata, Aljbina Kurtija, koji pregovore Kosova i Srbije ne kotira visoko. On prvenstveno ističe zapošljavanje, borbu protiv korupcije, uvođenje Kosova u evropski svet i preuzimanje evropskih modela ponašanja. Primenjuje moto da bez obzira na to što Srbija ne želi da pomogne – ne treba brinuti zbog toga. Ne bih znao u kolikoj meri je to konstruktivno – ali otežava susret dvojice lidera koji treba da učine bolne ustupke. Karen Donfrid će ponoviti da očekuje pokretanje dijaloga zasnovanog na uzajamnom priznanju. Aleksandru Vučiću takva formulacija nije dovoljno privlačna, Kurtiju zasigurno jeste. Tako da bih rekao dijalog Srbije i Kosova nije blizu nekakvog iskoraka. I verovatno će u prvom planu biti inicijative iz drugih oblasti – odbrambene, geopolitičke, ekonomske.
Glas Amerike: Vidite li rešenje tog spora za, recimo, pet godina?
Manter: Ne bih u tom smislu određivao nikakav vremenski rok. Rekao bih da je prethodno kosovsko rukovodstvo u tom smislu iskazivalo neki vid hitnosti. Slična stvar bila je prisutna i kod srpskog. To trenutno nije slučaj ni na jednoj strani i ne bih mogao da predvidim nikakakav vremenski rok.
Glas Amerike: Dok ste bili diplomatski predstavnik Sjedinjenih Država u Srbiji napadnuto je i paljeno sedište ambasade tokom protesta povodom proglašenja nezavisnosti Kosova. Već godinama niko za to nije odgovarao, a sudski proces deluje da je u blokadi. Kako vidite tu situaciju?
Manter: Rastužuje to što ljudi odgovorni za uništenje ambasade u kojoj sam službovao nisu optuženi. Iskreno, nisam iznenađen jer smo svesni stanja u pravosuđu u Srbiji. Osećanja u vezi sa ovom vrstom iskrivljenja pravde su veoma snažna. Uvek sam smatrao da je Srbiji, da bi se suočila i iza sebe ostavila prošlost, potrebno da postane svesna realnosti. I nisam jedini koji to smatra. Međutim, Srbija još nije dospela do te tačke sa trenutnim rukovodstvom. Nadam se da hoće i ne isključujem činjenicu da bi njeno aktuelno rukovodstvo moglo tome da doprinese. Ne mislim da je to nemoguće, ali predstoji dug put koji treba preći pre nego što Srbija postane i počne da se oseća udobno kao članica Evropske unije. Da bi se to dogodilo potrebno je da se žrtvuje i sprovede reforme kako bi pripadala društvu kome smatram i želim da pripada.
Glas Amerike: Taj incident nije uvršten u nedavni izveštaj Stejt departmenta o ljudskim pravima, a jeste na primer, u izdanju za prethodnu godinu. Deluje li vam da su Sjedinjene Države možda na neki način dižu ruke od toga – iako se radilo o znatnom kirivičnom delu kada se dogodilo?
Manter: Vladu sam napustio 2012. godine – čak i da je to slučaj ne bih mogao da vam kažem. Nadam se da će angažman Karen Donfrid i Kristofera Hila i drugih u regionu iznaći ne samo mogućnosti - već i faktičko razrešenje nerešenih problema iz prošlosti. Do toga nismo još stigli, nadam se da će ovo doprineti tome.
Glas Amerike: Da li će, prema vašem mišljenju, slučaj ubistva braće Bitići ikada biti razrešen?
Manter: To je teško zamisliti – predugo traje. Ali, ovakve stvari su uobičajeno teme ukoliko se u budućnosti dogodi serija iskoraka. U diplomatskim pregovorima brojne teme, poput ovih, mogu biti deo paketa. I to može dovesti do napretka. I, ono što je prema mom mišljenju još važnije za Srbiju, ostavljanja iza sebe gorčine koja mi deluje da je i dalje prisutna u Beogradu.
Arhivska izjava ambasadora Srbije u Vašingtonu Marka Đurića povodom slučaja ubistva američkih državljana albanskog porekla - braće Bitići.
Glas Amerike: Na početku odgovora upotrebili ste rečenicu: “Teško je zamisliti”… Zašto?
Manter: Jer srpske vlasti nemaju koristi od rešavanja tog konkretnog slučaja. Amerikanci učestalo pokreću to pitanje, verujte mi – o tom slučaju sam razgovarao godinama. Mislim da srpska strana nije zainteresovana za njegovo rešavanje. A dok se to ne dogodi – neće ni biti epiloga.
Glas Amerike: Zašto tako mislite?
Manter: Mislim da to potpada pod šire pitanje u vezi sa priznavanjem uloge srpskih vlasti i naroda u zločinima koji su počinjeni u to vreme. Ne pokušavam da kažem da jednostavno treba da priznaju da su užasni ljudi. To se ne može sagledavati primenom isključivosti i posmatrati crno-belo. Pitanje je vrlo složeno. Povezano je sa mnoštvom patnji na mnogo strana. Ne želim da kažem da su isključivo Srbi bili loši, a svi ostali nevini. Međutim, ukoliko se ne bavite slučajevima i konkretnim osobama koje još nisu odgovarale za zločine tokom rata na Kosovu, kako postići da pravda bude zadovoljena i smiraj za žrtve? Još ne uviđam spremnost srpske strane da se bavi tim pitanjima. Voleo bih da se to dogodi i da Amerika pruži konstruktivan doprinos. Nadam se da će vremenom to biti moguće.
