“Želim da ukažem da sloboda mora da postoji i da treba da se čuva. Jer i kad ljudi osvoje neku slobodu, prođe malo vremena, i opuste se. Slobodu, međutim, treba braniti i praktikovati – što je jako važno”, kaže u razgovoru za Glas Amerike Igor Lečić novosadski muzičar, kompozitor, producent, i autor stripa “Milan Dog” sve popularnijeg štiva na društvenim mrežama u Srbiji.
Reč je o satiričnim osvrtima o političko-društvenoj realnosti u Srbiji koju Lečić prikazuje po uzoru na slavni italijanski strip “Dilan Dog” o istoimenom istraživaču paranormalnih pojava čiji je kreator Ticijano Sklavi, strip crtač, novinar i publicista.
Svoju verziju života u Srbiji Lečić ne crta, već glavne protagoniste fotografiše najčešće tokom nastupa u sredstvima javnog informisanja ili koristeći vesti objavljene na društvenim mrežama i onda, kako objašnjava, kombinovanjem različitih aplikacija situaciju predstavi kao crtež.
Do sada se, između ostalog, koristeći oštricu satire bavio aktivnostima predsednika Srbije Aleksandra Vučića, Milutinom Jeličićem Jutkom, smenjenim predsednikom opštine Brus protiv koga se vodi sudski postupak povodom optužbi za seksualno uznemiravanje jedne od svojih saradnica, planovima beogradskih vlasti o privremenom uklanjanju simbola Beograda – spomenika “Pobednik” u postupku sanacije tog kulturnog blaga, kao i izmeštanjem bivše beogradske Glavne centralne železničke stanice (jednog od zaštitnih znakova prestonice otvorene davne 1884.), zbog potreba projekta “Beograd na vodi” - koji je u javnosti Srbije izazvao mnogobrojne kontroverze.
“Strip ‘Milan Dog’ je uglavnom politička satira…. Dotle je stigao, a počelo je više nevino. Sada se više ne može govoriti da se radi o humoru, jer pre će biti da je tužno, nego što je smešno. Nije cilj da se nasmejemo - nego da se zamislimo”, kaže za Glas Amerike Lečić.
Glas Amerike: Zašto baš aluzija na “Dilana Doga” strip heroja i istraživača paranormalnog?
Igor Lečić: “Milan Dog” je, takoreći, srpski odgovor na potrebe da se reše neki problemi koji su nerešivi – logičkim putem. Ali bukvalno tako nekako. Kada sam ga prvi put napravio čitao sam neke vesti – i reagovao sam sa pa ovo je kao iz “Dilana Doga”. Onda mi je bilo logično da se pitam da li bi “Milan Dog” mogao da reši ovu situaciju. Počelo je kao šala, na početku je bila lična zabava, a sada se sve to prilično raširilo.
Glas Amerike: Glavni likovi su političari i javne ličnosti, ili pak događaji koje prate kontroverze. Zašto baš to?
Igor Lečić: U njima je logika najviše poražena. Kada nešto pročitaš i u logičkom smislu ne leži tamo gde bi trebalo. Ali, ipak imaju neku poentu koja te možda i nasmeje – pre nego što se zaplačeš. Počeo sam sa reakcijama na dnevne događaje – šta je bio hit dana, da tako kažem. U početku mi je bilo jako zabavno pa sam pravio po dva-tri dnevno. To je kao neki mali dnevnik. U žiži bude političar i ličnost koja tog dana, da kažem, lupi najveću glupost ili asocira na tako nešto. Pratim vesti, a nelogičnosti smenjuju jedna drugu. Našalim se sa sobom, pa kad sam sebe nasmejem, napravim i strip od toga. Gledam na to sve kao na neku predstavu koja se igra. Političare posmatram kao glumce. I samim tim sebi dozvoljavam da im stavim reči u usta koje nisu zaista izrekli. Ne pokušavam nikoga da uvredim, niti da dižem u visine, niti razmišljam da li je reč o predsedniku, premijeru ili tamo nekom političaru. Sa svih strana dolaze te nelogičnosti koje ukazuju da nešto nije normalno.
Glas Amerike: Može li se to što objavljujete izjednačiti sa slikom današnje Srbije koju vi vidite?
Igor Lečić: Sigurno je tako. Kada prođem kroz sve što sam uradio – reč je uglavnom o političarima. Oni su na svim stranama, iako bih više voleo da se bavim, recimo, glumcima ili fudbalerima. Međutim, političari su zatrpali sve druge teme – oni pričaju o fudbalu i o glumi. Samim tim nema potrebe da o tome govore ljudi koji to zaista i rade. Ponekad u svom radu ublažavam, katkada prenaglašavam. Najviše volim kada mogu reči aktera da stavim onakve kakve su zaista i bile, pa kad ih pročitaš, već je to satira. Onda tu asocijaciju povežem sa nečim drugim i već imam dve ideje. To sve zajedno dobije na koncu neko ozbiljnije značenje. Ima situacija kada ideje dobijam dok mi je na televizoru utišan zvuk. Primetim da neki političar nešto priča. Ne znam tačno šta pa osmišljavam šta bi mogao da govori. Ponekad sam sa gitarom u rukama tokom vesti prepevavao ono što bi oni mogli da govore. Tako sam čak zabavljao i suprugu. Ideje dobijam i tokom šetnji pa to onda fotografišem i pravim strip. Želim da verujem da imam slobodu da se našalim na njihov račun – pošto se oni na moj šale već trideset godina. Ista lica gledam čitav taj period, a imam skoro pedeset godina.
Glas Amerike: Šta je suština “Milana Doga”– šta nastojite njime da prikažete?
Igor Lečić: U početku je to bila mala lična zabava…. Ili lečenje neke frustracije. Krenulo je sa po pet ili deset lajkova. Sada je, u poslednjih meseci, to otišlo toliko daleko da donosi i negativne strane, komentare i botove svakakvih vrsta. Pitam se sad, ako preteram po nečijem ukusu, da li će mi se ispred kuće skupiti dvadeset budala. I da li će me zbog komentara neko napasti. Opšti je osećaj da postoji neki strah, koliko je realan ili nije, više nije ni bitno – samim tim što već ima naznaka o tome. U takvoj situaciji pojavi se nedoumica, kako onda uopšte komunicirati sa nekim širim brojem ljudi, osim malim brojem reči.
Naplata dugogodišnje negativne selekcije
Glas Amerike: Šta se desilo sa društvom u kome trenutno živimo/živite?
Igor Lečić: Teško stanje povezano je sa negacijom procesa obrazovanja. Ljudi koji se time bave su sve manje i manje plaćeni. Ne ulaže se u decu i ona odrastaju u nekom polubunilu o tome šta je realno, a šta nije. Jedino obrazovanjem stvari mogu krenuti nabolje. Tu treba ulagati. Profesori treba da budu najplaćeniji ljudi u zemlji – od jaslica do onih koji rade na fakultetima. I da oni obrazovanjem mlađih povuku društvo napred.
Glas Amerike: Kako mislite da je došlo do stanja koje opisujete u vašim radovima?
Igor Lečić: Radi se o dugogodišnjem propadanju na svim nivoima. Na naplatu su došli rezultati negativne selekcije koja se sprovodi godinama. Kako izaći iz svega toga je ozbiljno pitanje. Gomila obrazovanih, veselih i pametnih ljudi je otišla napolje jer nisu videli svoj smisao ovde. To je zdravo tkivo koje fali i napolju je gde pravi svoje živote. Takvo stanje stvari ne može biti ni u čijem interesu. Jasno je čemu i zašta služi država, ona je servis građana na svim nivoima. A ovde je da je nazovem, slatka mala izvrnuta torta, u kojoj je sve naopako – pa i to.
Glas Amerike: Vidite li načine za izlaz iz tog stanja – vredi li se i kako boriti?
Igor Lečić: Iskreno verujem, a da li vidim, to je sad pitanje. Često pomislim da nešto vidim pa se to ovde jako brzo promeni. Idem redovno na proteste (‘1 od 5 miliona’ – građanski protesti inicirani nakon prebijanja opozicionog političara Borislava Stefanovića novembra 2018, prim.nov) – pa čak i u danima kada budu otkazani. Zanima me koliko će se ljudi skupiti – bude nas u tom slučaju desetak ovde u Novom Sadu. Potrebno je da se desi neka promena – jer ovako nikako nije dobro. Zatrovano je na mnogo nivoa. Komunikacija je zapušena i može da se prođe samo ako se bude mnogo glasan. Ili da pričaš neke sokantne stvari da bi te neko čuo. A odgovor na to bude još šokantniji i jači i nastaje perpetuum mobile. U glavama nam se vrti dok su noge u mulju i blatu. Više ne znamo šta je istina, šta poluistina, a šta laž. Moram da verujem da će stvari otići nabolje. Jedini način je da ljudi počnu da žele da stvari krenu tuda. Ne znam kako ljudi trpe – vidim u Beogradu svaki dan gužve i ludilo u saobraćaju. Kad odu kod lekara pa čekaju – kako više ta voda ne proključa. Ako tako mogu da kažem.
Glas Amerike: Mislite li da bi protesti bili od pomoći da se to stanje promeni? I na koji način?
Igor Lečić: Važno je da ljudi imaju mogućnost i želju da ukažu da stanje u društvu nije dobro. To je najvažnije. Jedna od tih sloboda je i moja – da kažem da nije dobro. Ne može jedan čovek da se pita za sve. Jer to ne vodi ničemu i zapušava sve kanale. Čak i da je taj čovek najpametniji u svemiru ne bi mogao da funkcioniše na taj način.
Glas Amerike: I šta nakon protesta?
Igor Lečić: Ako se desi smena vlasti i protesti uspeju – trebalo bi da nastavimo da se okupljamo svakog petka ili subote, kad li već ko protestuje – zauvek. Dođeš tamo i pokažeš da si tu. Pokažeš im svest i kažeš im da im ne dozvoljavaš da te dovedu u situaciju u kojoj si već bio.
Kultura kao prva žrtva siromaštva
Glas Amerike: Vi ste umetnik, muzičar i kompozitor. Kakvo je stanje na toj sceni? Pamtite li bolje dane?
Igor Lečić: Umetnost ima, na neki način slobodu, jer nije u potpunosti kontrolisana. Da li bi trebalo da bude jača, bolja i veća – pitanje je sredine. Integritet umetnosti postoji i ljudi rade jer žele nešto da stvaraju. Mnogo ih znam koji to rade. Može se naći prostor za njen procvat. Ali situacija u kome umetnici žive je mnogo drugačija. To vuče činjenicu da se alternativna scena urušava – pošto manjka interesovanja ljudi. Kad je narod siromašan prvo što odseče je kultura. Čak i kada se, na neki način, čoveku vrati potreba da ide u pozorište – on odjedanput nema para. Evo, prošlog petka u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu je na sceni na kojoj je bilo 150 ljudi – u publici bilo njih 18.
Glas Amerike: Kako umetnici alternativne orijentacije danas žive u Srbiji?
Igor Lečić: Najviše zavisi od toga šta rade i čime se bave. Koliko su spremni da žrtvuju od normalnog života – što od odnosa prema svemu. Scena postoji, umetnici postoje I oni će uvek postojati. Ljudi žele nešto da stvaraju. Neki žive manje dobro, drugi manje loše. Uglavnom, svi moraju da prežive, pa rade i nešto drugo.
Optimizam mora da pobedi
Glas Amerike: Da li ste ikada pomišljali napustite Srbiju?
Igor Lečić: Ta misao mi je nekoliko puta padala napamet, ali nikada nije pobedila. Volim da boravim u Zapadnoj Evropi gde je očigledno da sistem funkcioniše. To ukazuje da ljudi mogu civilizovano da funkcionišu. Namerno sam zalazio po holandskim selima, u neku zabitu ulicu, samo da bih video ima li rupa na kolovozu. Nije ih bilo. To mi je potvrdilo da ljudi mogu. Fali malo civilizacije i obrazovanja – i tada će to biti moguće i ovde.
Glas Amerike: Zašto mislite da vredi ostati?
Igor Lečić: Sigurno postoji izlaz. Ljudi moraju da počnu da veruju u sebe. Svako od nas sam treba da popravi sebe da bismo svi zajedno bili bolji. Počevši od komšije koga pozdravimo ujutru do svega ostalog. Optimizam mora da pobedi. Kada sam odrastao osećanje optimizma je bilo jako izraženo – a danas je imaginarni pojam. Ovde ljudi ne poštuju nikakva pravila i svi su nekako naučili da žive tako. Imam nadu da će početi da se poštuju pravila koja su logična i normalna. Kada se tako postupa i civilizacija napreduje – sve ide nekim svojim tokom.
