"Ukoliko Srbija sprovede sve reformske procese, među kojima su pravnoobavezujući sporazum sa Kosovom, uspostavljanje vladavine prava, kao i efikasan obračun sa korupcijom, najrealniji termin njenog članstva u Evropskoj uniji mogla bi biti 2027. godina", kaže u razgovoru za Glas Amerike Marko Čeperković, predavač na pariskom Univerzitetu Siens po (Sciences Po, Institutu za političke nauke) koji studente podučava odnosima Evropske unije i Zapadnog Balkana, kao i o mehanizmima donošenja odluka u EU.
Čeperković, koji je do januara 2019. radio u Instututu za analizu spoljne i bezbednosne politike Evropske unije, kaže da je uveren da se sledeći sastav Evropske komisije sigurno neće baviti pitanjem proširenja Evropske unije – na šta je, kako kaže, delimično već ukazao francuski predsednik Emanuel Makron - stavom da se pre sledećeg proširenja Evropska unija mora reformisati.
Čeperković, koji je skoro godinu dana svoje karijere proveo u kabinetu demokratskog kongresmena Alsija Hejstingsa u Vašingtonu, primećuje da napredak većine zemalja Zapadnog Balkana na putu evrointegracija izostaje zbog toga što su njihove političke elite orijentisane na teme koje pripadaju prošlosti, a ne ka onim potrebnim za napredak – za šta je potreban pogled usmeren ka budućnosti.
“Nema razumevanja o tome šta dobrosusedski odnosi zaista znače i nema prave želje među balkanskim političkim elitama. Ne mogu da kažem svih njih, ali većina njih opstaju na vlasti na konto prošlosti. I tema koje se konstantno vraćaju iz prošlosti i predstavljaju kao krucijalne za budućnost. Pristup tim temama je problematičan i legitimet koji vlasti različitih zemalja Balkana traže unutar države, ali i spolja (u ovom slučaju od Evropske unije) dolazi u konflikt", smatra Čeperković.
Prema njegovim rečima to nisu identiteti koji se nužno mogu povezati.
"I oni prave problem, koji se ogleda u tome da se obećanja daju na unutrašnjem i spoljašnjem planu – a reforme, odnosno, prava promena izostaje. Kada je reč o pomirenju, tu ne postoji jasan stav, već nešto što liči na državnu politiku. I uvideli smo upadljiv izostanak političkog stava kada se govori o pomirenju. A to je nužni preduslov za regionalnu saradnju koja je otvorena", kaže on.
Kao primer navodi Potočare i komemoraciju žrtvama genocida u Srebrenici koja se obeležava svakog 11. jula već dvadeset četiri godine. Ističe da joj ni ovoga puta nije prisustvovao nijedan državnik Srbije.
"I konstantna opravdanja da ih niko nije pozvao su najblaže rečeno smešna, jer niko ne mora da ih pozove tamo. To treba da učini njihov osećaj odgovornosti. To je nešto što mi ne viđamo", podvlači Čeperković.
Glas Amerike: Johanes Han, odlazeći komesar za pregovore o članstvu u Evropskoj uniji, još jednom je ponovio da nema mesta u EU onima koji negiraju Srebrenicu? U Srbiji su pak osuđeni ratni zločinci bili predavači na Vojnoj akademiji ili dočekivani sa počastima?
Čeperković: To je upravo ta konfrontacija između unutrašnjeg narativa, koji se održava i spoljašnjeg koji želimo da prezentujemo. Problem u Srbiji i Republici Srpskoj je u tome što akteri koji su danas na vlasti uglavnom su bili na istim mestima kada su se te stvari događale. Sada je jako teško, uključujući i njih, odvojiti se od odgovornosti za to što se desilo. Možemo se osvrnuti i na period vladavine Demokratske stranke i drugih koalicija u Srbiji koje nisu napravile korake koji su neophodni da se ta situacija reši. Deklaracija o zločinu u Srebrenici Skupštine Srbije (usvojena marta 2010. godine) je nedovoljna. Niko nije govorio o genocidu ni tada. A tada je postojao prostor, jer tadašnja vlast, u najvećoj meri, nije bila povezana sa onime što se dešavalo tokom rata. Stranke koje su danas na vlasti u Srbiji – nalazile su se na istom mestu u periodu kada su se te stvari dešavale.
Kako do pomirenja na Balkanu?
Glas Amerike: Šta je presudni faktor za eliminisanje dvoličnosti u međusobnim relacijama – kako bi bila ispunjena jedna od temeljnih tekovina i osnovnih uslova napretka ka EU – dobrosusedski odnosi?
Čeperković: Iskrenost. Ali ne samo u smislu političkih izjava – već konkretnih mera koje bi mogle to da promene. Usaglašavanje o jednom narativu. Koji može da bude deljen i razumljiv svim stanovnicima bivše Jugoslavije u čijem stvaranju su učestvovali stučnjaci. Postojalo je nekoliko takvih projekata osvrta na istoriju Jugoslavije – mislim da je 2018. objavljenja knjiga Helsinškog odbora – radilo se o skupu osvrta istoričara regiona koji su govorili o tome šta je Jugoslavija značila i kako se raspala. Sada bi idealno bilo napraviti fokus na raspad. Odnosno, šta se devedesetih dogodilo i pokušati ustanovljavanje jedne verzije priče koja bi bila prihvatljiva različitim iskustvima građana te bivše države.
Glas Amerike: Da li mislite da političke elite koje vode zemlje Balkana imaju kapacitet da generišu takav proces? Da mu daju zamah i da li im je to uopšte u interesu?
Čeperković: Imaju kapacitet to da urade, ali im to nije u interesu. I to je prilično jasno. Deluje i možemo o tome da pričamo kao o trendu koji se ponavlja: nije Srpska napredna stranka u Srbiji na vlasti godinu dana – sada je to više od sedam godina. Tako da se radi o trendu koji se ponavlja. Regionalno pomirenje i prihvatanje onoga što se dogodilo tokom godina se menjalo: od veoma proevropskih da bi se sada došlo do toga da pojedini elementi vlasti u Srbiji otvoreno negiraju Srebrenicu – tvrdeći da se radi o fabrikaciji, čija je svrha predstavljanje Srbije u negativnom svetlu.
Spor Srbije i Kosova
Glas Amerike: Šta mislite da je moguće i prihvatljivo rešenje za postizanje sveobuhvatnog i pravnoobavezujućeg sporazuma Beograda i Prištine koji bi trebalo da bude kruna dijaloga koji se vodi posredstvom Evropske unije?
Čeperković: Tu bi se prvo trebalo osvrnuti na ideje koje su servirane kao opcije prethodnih meseci sa fokusom na podelu, razgraničenje i razmenu teritorija – što je u suštini sve jedna te ista ideja sa različitim interpretacijama u zavisnosti od aktera koji o tome govore. Tokom protekle godine bilo je evidentno da Hašim Tači i Aleksandar Vučić (predsednici Kosova i Srbije prim. nov) imaju ideju kako bi rešili taj problem. I da je za njih razgraničenje iliti podela, kako ko želi da je nazove, predstavlja neko validno rešenje kosovskog pitanja. Međutim, gde se desio problem? Mislim da to više nije srpska strana – već je uzrok podela moći na Kosovu. Odnosno da je Tačiju postalo jasno da nema podršku za takav dogovor i da zarad sopstvene političke budućnosti mora da odustane od narativa, koji uključuje bilo kakvu ideju promene granica Kosova.
"Međutim, gde se desio problem? Mislim da to više nije srpska strana – već je uzrok podela moći na Kosovu. Odnosno da je Tačiju postalo jasno da nema podršku za takav dogovor i da zarad sopstvene političke budućnosti mora da odustane od narativa koji uključuje bilo kakvu ideju promene granica Kosova."
Aleksandar Vučić, s druge strane, uz pomoć svih mehanizama države, i onih koje nedemokratski kontroliše, čak bi i mogao da progura tu ideju kroz srpsko javno mnjenje i obezbedi sebi podršku za eventualni dogovor o razgraničenju ili podeli. Ali to u Prištini jednostavno neće moći da se reši. I celo pitanje uvođenja carina stvar je koja proizilazi iz toga. Ono što deluje kao prihvatljivo rešenje Prištini u ovom sklopu političkih dešavanja je nešto slično Ahtisarijevom planu. Odnosno, zadržavanje Kosova u granicama koje su definisane sa davanjem dodatnih prava manjinama među kojima je srpska.
Glas Amerike: Koliko je proces dijaloga otežan i usporen inicijalizacijom ideja o razmeni teritorija, podeli Kosova ili razgraničenju?
Čeperković: Ne mislim da je time proces nužno usporen. Mišljenja sam da treba da čujemo sve ideje i njihove varijante. Sve bi trebalo da budu javne kako bi se veći broj ljudi mogao uključiti u čitav proces donošenja odluka. Važno je i to što su se predsednici Kosova i Srbije viđali, bilo zvanično ili nezvanično, i to je važno za donošenje rešenja. Ali važno je imati viziju o tome da li je rešenje o kome se govori moguće. I način na koji je prezentovana ideja podele, razmene ili razgraničenja vrlo brzo je naišla na osudu svih koji su je čuli – što se desilo na samitu u austrijskom Albahu. Nikada detaljno nije objašnjeno šta to tačno podrazumeva. A veoma je teško napraviti etnički čistu državu – jer bi albanska manjina i dalje bila prisutna u Srbiji, kao i srpska manjina na Kosovu. A kao što znamo veći deo Srba na Kosovu živi južno od Ibra – odnosno južno od najoptimističnijih scenarija za srpsku stranu u odnosu na tu podelu.
Glas Amerike: Formalno – mesecima već slušamo da su takse kosovskih vlasti osnovna prepreka nastavku dijaloga Beograda i Prištine? Šta je suštinska?
Čeperković: Takse naravno nisu jedina, niti suštinska prepreka. Suštinski problem je nedostatak drugih ideja. Konfrontacija različitih centara političke moći na Kosovu dovela je do toga da ne postoji konsenzus kako nastaviti dalje da bi se do sporazuma došlo. Pritisak sa strane Evropske unije je postojao. I dalje postoji samo je sada prilično ublažen dok se nova garnitura zvaničnika ne
"Uvođenje carina bilo je bitno za Kosovo kako bi se istaklo da ima elemente državnosti i da raspolažu institucijama koje tako nešto mogu da sprovedu. Njima je to dokaz da sa Srbijom pregovaraju kao država, a ne kao teritorija koja je pod znakom pitanja."
potvrdi. Uvođenje carina bilo je bitno za Kosovo kako bi se istaklo da ima elemente državnosti i da raspolažu institucijama koje tako nešto mogu da sprovedu. Njima je to dokaz da sa Srbijom pregovaraju kao država, a ne kao teritorija koja je pod znakom pitanja. Sa beogradske strane je to dobar izgovor da se Kosovo predstavi kao negativac koji ne želi dalje da pregovara. Nejasno je i šta bi mogao biti epilog mogućeg dogovora – jer na Kosovu osim priznanja u postojećim granicama nema podrške nekoj drugoj ideji. Sa druge strane pritisak na Srbiju Evropske unije, da bi se to dogodilo, nije dovoljno jak. Odlazeća posrednica u dijalogu Federika Mogerini nastojala je da Kosovo i Srbija okončaju pregovore do kraja tekuće godine. Jasno je da se to neće dogoditi. Sledeća priča je da bi dogovor mogao da se postigne 2020.
Glas Amerike: Ko je i kada formulisao taj rok?
Čeperković: Po potvđivanju mandata novog predstavnika Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost (kandidat za tu poziciju je Žozep Boreljas, aktuelni španski šef diplomatije prim. nov) dijalog će biti nastavljen uz posredstvo EU. I ona će u tome biti jedini posrednik što je njoj veoma bitno. Zvaničnici EU misle da postoji dovoljno elemenata da Srbija i Kosovo mogu da se privole da dođu do nekog dogovora, ali je i dalje otvoreno pitanje šta bi taj dogovor mogao tačno predstavljati. Jer nijedna ni druga strana nisu pod dovoljno jakim pritiskom da od nečega što zahtevaju odustanu.
Glas Amerike: Da li dolazak novog posrednika u pregovorima Žozepa Boreljasa može značiti nekakvu promenu u toku dijaloga s obzirom na to da je predstavnik države koja ne priznaje nezavisno Kosovo? Isti stav je javno iznosio i sam Boreljas u martu u Beogradu…
Čeperković: To bi moglo biti i dobro i loše za nastavak pregovora u vezi sa ciljem da se neko rešenje portigne sledeće godine. Loše bi moglo biti u tom smislu što daje argument kosovskoj strani da nastavi sa tvrdnjama da kancelarija Federike Mogerini nepravedno podržava Srbiju više nego Kosovo, pa čak i da je njena kancelarija ustvari kancelarija Srbije u Briselu. Sve to zbog toga što je Mogerini više puta izjavljivala da kosovske takse Srbiji moraju biti ukinute da bi se dijalog nastavio. Taj argument sada postaje još jači. Kosovska strana bi, imajući u vidu da posrednik sada dolazi iz Španije, mogla da traži da dijalog vodi neko drugi. To je američka strana što nužno ne odgovara Srbiji, ali ni Evropskoj uniji koja pokušava da bude glavni medijator i snaga koja je prisutna.
Glas Amerike: Ali tu bi onda bilo prostora da se govori i o uključivanju Rusije?
Čeperković: Nisam siguran da bi se to desilo. Srbija to može da koristi kao jedan od argumenata ako se uđe u diskusiju o mogućem uključivanju SAD-a. Ali državno rukovodstvo Srbije trebalo bi da bude svesno o tome šta je strateška politika države Srbije. I uvođenje Rusije bi bio još jedan pokazatelj da Srbija nije spremna da usaglasi spoljnu politiku sa spoljnom politikom Evropske unije. I želja za uključivanjem još jednog igrača kome veruje više nego zajednici kojoj teži da pristupi. Mislim da bi bilo dosta pritisaka, pogotovo Pariza i Berlina, u vezi sa tim. A ja sam ubeđen da oni ne žele ni da Vašington bude uključen u proces.
Makron da pojasni ideje o stopiranju proširenja
Glas Amerike: Šta može značiti predstojeća poseta francuskog predsednika Emanuela Makrona Srbiji? Da li može da doprinese odmrzavanju dijaloga Beograda i Prištine? I kako tumačiti njegov dolazak ako imamo u vidu njegove učestale poruke o stopiranju proširenja EU dok ne bude reformisana?
Čeperković: Ne mislim da ta poseta ima nekog ogromnog značaja za evropsku budućnost Srbije – niti pak za dogovor Beograda i Prištine. Međutim,
"Makron ima zadatak da popravi sliku Francuske u Srbiji zbog fijaska koji se dogodio zbog mesta koje je dodeljeno predsedniku Vučiću tokom obeležavanja stogodišnjice okončanja Prvog svetskog rata. Nakon toga da pojasni zašto u decembru prošle godine nije došao u Srbiju u posetu koja je u poslednjem trenutku otkazana."
on ima ozbiljan zadatak: da popravi sliku Francuske u Srbiji zbog fijaska koji se dogodio zbog mesta koje je dodeljeno predsedniku Vučiću tokom obeležavanja stogodišnjice okončanja Prvog svetskog rata. Nakon toga da pojasni zašto u decembru prošle godine nije došao u Srbiju u posetu koja je u poslednjem trenutku otkazana. Možda, kako bi popravio utisak i ostaje u Srbiji dva dana. Ono što je jako bitno i korisno je da liderima Srbije i javnosti objasni svoju ideju u vezi sa stopiranjem proširenja. Sa sigurnošću možemo da kažemo da proširenja EU 2025. neće biti. Kada znamo da se to neće desiti – znamo i da naredna komisija verovatno neće biti ona koja će potpisati pristupni sporazum sa bilo kojom novom članicom Unije. Što znači da EU ima narednih pet godina da se restrukturiše ili reformiše – ukoliko to želi da učini. I ako je on u stanju da objasni da ta dva procesa ne isključuju jedan drugi i da mogu da se događaju istovremeno, odnosno da je to suština njegove poruke, to bi imalo pozitivan efekat. Međutim, ako samo nastavlja da ponavlja da proširenja EU neće biti dok se ne reformiše iznutra – to će biti loša poruka. Loša za one koji se trude da neke reforme zaista i uspeju.
Glas Amerike: Da li je Aleksandar Vučić trenutno jedina prihvatljiva politička figura koju međunarodna zajednica vidi kao sposobnu da sprovede reformske procese?
Čeperković: Ne – to je najkraći odgovor. Duža verzija odgovora je da je Aleksandar Vučić legitimni i izabrani predstavnik vlasti u Srbiji. Način funkcionisanja EU i ostalih partnera je da razgovaraju sa izabranim predstavnicima vlasti. Naravno aktuelno je pitanje legitimiteta izbora nakon kojih je vlast preuzela svoje pozicije. Ali opozicija u Srbiji to pitanje nije uspela da dovede do tog nivoa da se, van države Srbije, legitimitet dovede u pitanje. Kao i legitimitet Aleksandra Vučića na mestu predsednika države. Dokle god ga Vučić ima i ostvaruje strani partneri će ga videti kao sagovornika za pitanja koja su trenutno na stolu. Međutim, on nije jedini, jer Evropska unija konstantno razgovara sa predstavnicima opozicije. Ali, mislim da oni nisu ponudili nijedno rešenje za aktuelna pitanja koje bi primenili kada bi se našli na poziciji vlasti.
Glas Amerike: Da li imate utisak da mu se toleriše sve ono što nezavisna međunarodna tela ističu kao kršenje ljudskih prava i sloboda, slobode medija – čak je i analitičar istraživačkog odseka EP specijalizovanog za Rusiju i jugoistočnu Aziju Martin Rasel u jednom svom autorskom tekstu implicira da Vučić Srbiju vuče ka autoritarizmu….
Čeperković: Mislim da mu se toleriše. I to najviše tokom perioda kada su svi mislili da će se dogovor između Srbije i Kosova postići – odnosno da će taj problem biti rešen. Treba još nekoliko elemenata imati u vidu… Migrantska kriza se desila za vreme vlasti Aleksandra Vučića koji je iskoristio da predstavi Srbiju kao stabilnog partnera. Evropskoj uniji je u tom trenutku bila potrebna sigurnost i to je bio prioritet. Vučić se pokazao kao neko ko to može da ispostavi. Međutim, nakon toga dolazi na red cajtnot sa Kosovom, kojem je prethodila želja i verovanje Federike Mogerini da će Srbija i Kosovo dogvor postići za vreme njenog mandata. Mislim da je period tolerancije međunarodne zajednice prema njemu pri kraju. Odnosno da su već vidljivi elementi promene stava EU – poput stava Makrona koji kaže da članice nisu spremne. Da Unija mora da se reformiše. Kao i izveštaju Evropske komisije u kojima se ukazuje da postoje problem u Srbiji, politički pritisci, gušenje medija. To su sada stvari o kojima pre godinu dana zvaničnici EU nisu javno govorili. Johanes Han je tražio dokaze o pritiscima na medije, Donald Tusk (odlazeći predsednik Evropskog saveta prim. nov) je govorio da su Vučić i on bili navijači… Dejvid Mekalister (izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju) je u više navrata ukazivao da ne vidi problem u reformama u Srbiji. Nekako se fokus uvek stavljao na ono što jeste bilo dobro.
"Johanes Han je tražio dokaze o pritiscima na medije, Donald Tusk je govorio da su Vučić i on bili navijači….Dejvid Mekalister je u više navrata ukazivao da ne vidi problem u reformama u Srbiji. Nekako se fokus uvek stavljao na ono što jeste bilo dobro."
Aleksandar Vučić i vlada Srpske napredne stranke (SNS) uspela je da ostvari fiskalnu stabilnost zemlje. Da li su ekonomske reforme bile genijalne? Ne, nisu. Da li je to ono što je bilo potrebno Srbiji posle finansijske krize – u neku ruku je urađeno. I onda je bilo elemenata koje je EU mogla da iskoristi – ali je problem bio u tome što se u isto vreme nije govorilo o onome što je bilo negativno. A to je bila vladavina prava. Razvoj tržišta nije moguć bez vladavine prava kao garancije za domaće i strane investitore. Ideja vladavine prava je najbitnija – to je temelj svih temelja. I svega što se nakon toga dešava. I ako država kandidat za članicu nema taj temelj ne može se govoriti o proširenju koje ima pozitivni efekat. I to nedostaje celom Balkanu.
Rusija ne zna šta bi sa Balkanom
Glas Amerike: Da li bi svojevrsna rampa na proširenje mogla da inicira okretanje Srbije nekim drugim partnerima? Na jesen bi na snagu trebalo da stupi Sporazum o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom unijom i Rusijom, koja igra ulogu zaštitnika Srbije kada je reč o kosovskom pitanju?
Čeperković: To su prazne pretnje. Rusija nema koherentnu i izgrađenu strategiju o tome šta želi sa Zapadnim Balkanom. Ili pak šta želi sa Srbijom. Rusija vešto koristi sve probleme koji se u integraciji Zapadnog Balkana i NATO (u velikom broju slučajeva) ispoljavaju. I koristi to da proširi svoj uticaj. Ali, nema pravu alternativu za Zapadni Balkan. Nije logično da Srbija traži svoje mesto u Evroazijskoj uniji, ali je veoma dobro da bude njen partner. Niti je teritorijalno povezana sa njom, niti barem zvanično gaji vrednosti, koje gaji Evroazijska unija.
Glas Amerike: Da li međutim, samo pristupanje Srbije trgovinskoj zajednici kojom dominira Rusija, državama članicama EU može biti svojevrsna potvrda nepouzdanosti Srbije kao partnera? Treba li Srbija spoljnopolitički opreznije da se ponaša nego jedna Nemačka ili Francuska. Imaju li te stvari drugačiju težinu u odnosu na to ko su akteri?
Čeperković: Problem je u tome što je to deo jedne političke igre vladajuće elite u Srbiji. Njima je prilično jasno i ne verujem da postoji osoba kojoj je nejasno da Srbija prave reforme može da ostvari ukoliko postane član Evropske unije. Ali, isto tako im se i ne žuri previše. Jer dokle god Srbija dobija mehanizme pomoći Evropske unije, a nije nužno član i ne mora da ispuni baš sve kriterujume koji bi se negativno odrazili na klijentelizam, korupciju, ulogu polititičkih partija u upravljanje državom – to je njima sasvim u redu. I zato mislim da se nalazimo u limbu. Evropska unija nema problem da stvari budu ovakve, kao i predstavnicima vlasti u većini balkanskih država. I dok god jedna od te dve strane ne napravi odlučan korak ka pravom približavanju – nećemo videti neku drastičnu promenu u odnosu na aktuelno stanje.
Glas Amerike: Šta znači odlučan korak ka pravom približavanju?
Čeperković: Imamo pozitivan primer Severne Makedonije. Koji međutim nije naišao na adevkatan odgovor sa strane Evropske unije. I to je problem njenog kredibiliteta. Jer taj iskorak očigledno nije bilo dovoljno. Isto kao što, ako bi Srbija i Kosovo postigli dogovor, Srbija ne bi postala član Evropske unije za godinu dana. I Severna Makedonija i Srbija treba da izgrade temelj vladavine prava. Severnoj Makedoniji predstoji jako dug period pregovora kada se oni otvore. A pre toga izazov je i održavanje tog evropskog duha koji trenutno postoji u toj zemlji. I tu se sada pozivam na kredibilitet Evropske unije. Potrebno je da se jasno kaže i pokaže na delu da pozitivni koraci rezultuju pozitivnim ishodima. To se nije desilo u junu i pitanje je da li će se desiti u oktobru.
Glas Amerike: Kakve bi posledice po Albaniju, ali pogotovo Severnu Makedoniju, moglo imati odlaganje datuma početka pregovora sa EU? Severna Makedonija izašla je iz jednog, teškom mukom izvojevanog, značajnog reformskog procesa?
Čeperković: Dolazi se do situacije da se protivnicima evrointergacija daje legitimet da govore kako Evropska unija ne želi da prihvati države kandidate. Stvara se narativ da Evropska unija ne poštuje obećanja u slučaju kada potencijalna članica postigne nešto veliko. Situacija sa Albanijom je nešto drugačija. U toj zemlji aktuelna je politička kriza, kao i kriza legitimiteta vladajućih institucija. Jedna od stvari, koja je bila krucijalna za datum otvaranja pregovora, jeste reforma tamošnjeg pravosudnog sistema – koja nije u potpunosti okončana. Poslednji fijasko povodom održavanja izbora nije pomogao razrešenju situacije. S druge strane, pojedine članice EU traže ukidanje bezviznog režima. Tako da se radi o dvostrukoj poruci Evropske unije koja se čak može označiti i populističkim u državama koje se bune. Ali je znak da paket dogovor o Albaniji i Severnoj Makedoniji neće biti moguć. Treba videti kako će perspektiva regiona biti održana na najbezbolniji način.
"Tako da se radi o dvostrukoj poruci Evropske unije koja se čak može označiti i populističkim u državama koje se bune. Ali je znak da paket dogovor o Albaniji i Severnoj Makedoniji neće biti moguć. Treba videti kako će perspektiva regiona biti održana na najbezbolniji način."
Ono što je takođe važno istaći je da otvaranje pregovora sa tim državama Evropsku uniju ne košta ništa. U ovom momentu ne vidim logički razlog zbog čega je to bilo blokirano i zašto nema konsenzusa o tome. Jer sam početak pregovora otvara godine i godine komplikovanog procesa koji obe države moraju da prođu. U kojem EU ima više uticaja nego tokom pretpristupne faze.
Glas Amerike: Može li to uticati na mogućnost da Rusija “više prigrli” zemlje Balkana, ali i članice EU sa tog područja, u borbi za širenje uticaja koju vodi sa zapadnim zemljama?
Čeperković: Mislim da se trenutna uloga Rusije na Zapadnom Balkanu preuveličava. Ona je element koji se koristi kao strašilo za zemlje zapada. Ona, ponavljam, nema jasnu ideju šta da čini sa zemljama sa područja Balkana ako one ne postanu članice Evropske unije.
Glas Amerike: Ali nije li dovoljno što joj odgovara da se to ne desi? Da je sama stagnacija nekakav vid pobede?
Čeperković: Za Rusiju je to dovoljno. Ali onda je na građanima regiona da shvate da ne postoji alternativa. I to isključivo zbog kvaliteta njihovog života. Takvu alternativu im neće ponuditi nijedna druga strana. Rusija je u regionu prisutna svojom mekom moći. Razvojem svojih medija, mini organizacija, čak i kulturna i religijska povezanost su na visokom nivou. Ali ne postoje konkretni koraci koje Rusija pravi da to sve bude na višem nivou. Kroz to Rusija igra tu ulogu ometača – ali je domet, u neku ruku, limitiran. I pitanje je dokle to može da ide ukoliko države Zapadnog Balkana jasno istaknu da je njihov put članstvo u Evropskoj uniji i da će se time baviti. Rusija je imala problem sa dogovorom Severne Makedonije i Grčke jer joj rešavanje svakog konlikta zatvara vrata za uticaj. Dogovor Srbije i Kosova zatvorio bi druga velika vrata. Stabilizacija Bosne i Hercegovine, status kandidata i početak pregovora sa EU i njeno članstvo u NATO-u bi zatvorilo poslednja vrata. I onda više ne bi moglo da se govori o uticaju Rusije na način na koji se danas govori.
Reforme zavise i od građana
Glas Amerike: Koja su očekivanja građana zemalja kandidata, i onih koji će to postati, od pristupnog procesa i članstva u EU?
Čeperković: Očekivanja su normalan život. Koliko god to možda prosto zvučalo. Ali građani žele da žive u uređenom sistemu. To se jasno vidi kroz istraživanja i razgovore sa građanima. Vidi se potreba za uređenom sredinom i društvom, vladavinom prava, postojanjem jasnih pravila i zakona koji ne postoje i to se očekuje od Evropske unije. Ono što je problem je što to nije ono što Evropska unija može da uspostavi. Ona to može da zahteva, i možda je bila blaža u zahtevu ispunjavanja tih kriterijuma, ali ona za to nema mandat. To građani ne razumeju. Jako je lako imati spoljnjeg neprijatelja što EU postaje za mnoge vlade Balkana kada treba uraditi nešto što nije popularno u državi. Ali ona može samo da zahteva – odgovor na pitanje hoće li se to desiti je na konkretnoj vladi pojedine države.
Glas Amerike: U kojoj meri građani misle da je stvar reformi i do njih? Vlada li uverenje da će umesto njih posao da obavi neko drugi? Ko i zašto je to tako?
Čeperković: Građani uopšte nemaju stav o tome da reforme zavise i od njih.
"Demotivisanost učešća u političkom životu izražena je na čitavom Balkanu. Oni ne shvataju ulogu koju igraju u reformskom procesu. To što nužno nisu donosioci odluka ne znači da nisu strana koja nekoj drugoj strani daje legitimet da donosi odluke u njihovo ime."
I to jedan od većih problema u regionu. Demotivisanost učešća u političkom životu izražena je na čitavom Balkanu. Oni ne shvataju ulogu koju igraju u reformskom procesu. To što nužno nisu donosioci odluka ne znači da nisu strana koja nekoj drugoj strani daje legitimet da donosi odluke u njihovo ime. Aktuelan je slučaj sa Beogradom i radovima koji se izvode u tom gradu. Veliki su problem za građane. Međutim, većina se nije bunila dok radovi nisu počeli, niti su učestvovali u procesima koji su prethodili njihovom početku. Sumnjam da će se to njihovo nezadovojstvo preliti u neku aktivnost u narednom ciklusu izbora. Ima međutim i pozittivnih primera u malim sredinama u kojima su se građani usprotivili izgradnji mini-hidroelektrana. Jer su poslali svakom budućem potencijalnom investitoru. Dakle, odgovornost nije samo na političarima i Evropskoj uniji, već i na građanima.
Glas Amerike: Šta sa samom EU? Koliko procenjujete da je njoj potrebno da uđe u stabilnu luku?
Čeperković: Trenutni proces donošenja odluka je jako komplikovan. I ne predstavlja u potpunosti prelivanje izborne volje građana. Ta veza bi trebalo da bude direktnija – što je jedan od elemenata koji može da se promeni. Drugi je uloga država u procesu odlučivanja. Da li će zadržati pravo da u nekim politikama ne učestvuju odnosno da li će se nastaviti princip jednoglasnog odlučivanja – ili će dati deo svog suvereniteta zarad dublje integracije. Ideja Francuske je uvek bila dublja intergracija. Mislim da u tome ne bi videla veliki problem. Po izboru novog rukovodstva proces reforme će biti definisan i sastav naredne Komisije će imati dovoljno vremena da se time bavi. Glavno pitanje će biti Bregzit i odgovor na pitanje da li će Britanija na jesen napustiti Uniju. Pa onda i druga pitanja.
Glas Amerike: Velika Britanija, jedan stabilan član je na izlazu, dok su u predvorju potencijalni članovi koji nemaju mnogo čime da se podiče? Čemu se nadati?
Čeperković: Zavisi od ugla sa koga se gleda na Uniju. Ona jeste veliki, bogati, stabilan član, ali nikada nije gajila ideje o ujedinjenoj Evropi. Uvek je podržavala proširenje na nove članice, iako možda nisu bile spremne, što je doprinosilo razvodnjavanju centralnog uticaja Brisela i evropskih institucija. Mislim da, ukoliko Britanija napusti Uniju, može biti jako pozitivno za reformu EU i njeno dublje integrisanje. A to, da li nove članice imaju šta da ponude, zavisi od njih. Ukoliko žele da ojačaju EU to će biti mnogo pozitivnije od uloge koju je Britanija imala u određenim segmentima formiranja politike Evropske unije.
