"Jednostavno vas preplavi strah i anksioznost", kaže Džuli Hičkok iz Milvokija. Ona ima 49 godina, prošle jeseni je imala upalu pluća, dve nedelje je bila na respiratoru i 10 nedelja nije radila. Čim se vratila na posao, poslali su je na prinudni odmor, jer je počela pandemija.
Prošle nedelje je počela da radi. Ide na posao gradskim prevozom u međunarodnu obrazovnu neprofitnu organizaciju, i plaši se da može da se zarazi u autobusu, ili da ne znajući, prenese nekom drugom virus i da ta osoba završi na respiratoru.
Istraživanje o efektima koronavirusa, COVID Impact Survey je prošle nedelje sprovela Istraživačka organizacija pri Univerzitetu Čikaga. Cilj studije je da više sazna o mentalnom, psihičkom, ali i finansijskom stanju nacije tokom pandemije. Studija je ispitala 2 190 Amerikanaca od 20. do 26. aprila.
Skoro dve trećine Amerikanaca rekli su da su nervozni, depresivni, usamljeni ili beznadežni makar jedan od poslednjih sedam dana, pokazuje anketa. Za svaku od četiri navedene emocije, skoro 2 od 10 Amerikanaca je reklo da ju je osećalo tri ili više dana. Razmišljanje o pandemiji je kod 14 odsto ispitanika izazvalo preznojavanje, mučninu ili gubitak vazduha.
Svetla tačka je da se petina Amerikanaca okrenula češćim kontaktima sa porodicom i prijateljima telefonom, preko interneta.
Džo Elen Mejers Šarp iz Indijanapolisa, dizajnerka vrtova, koja piše knjige i drži predavanja o pravljenju buketa, navodi da je ekonomska neizvesnost teška, ali da je društvena izolacija još gora.
Počela je da pije antidepresive pre godinu dana kada joj je preminula sestra i izgubila je posao novinarke i urednice. Nekako joj je krenulo, dok nije izgubila posao u cvećari, sve planirane angažmane za prolećne i letnje seminare, kao i svoj društveni život. Pozvala je doktore ove nedelje, pošto je prošli vikend provela na krevetu i kauču.
"Uvek sam mislila da sam osećajna osoba, koja voli da se druži, ali ne mogu sad to da radim", kaže Mejers Šarp.
Ona živi sama, ali razgovara sa prijateljima i sinom telefonom, kao i sa ljudima iz profesije preko platforme za videokonferencije Zoom.
"Ali ponekad vam treba zagrljaj".
Anketa pokazuje da su žene više iskusile stresne emocije prošlih nedelja, njih 71 odsto, u odnosu na 56 odsto muškaraca.
Emotivni stres je čest kod mlađih odraslih. Čak 81 odsto Amerikanaca mlađih od 30 godina, zajedno sa 70 odsto onih od 30 do 44 godina, izjavilo je da su se osećali depresivno, usamljeno ili beznadežno makar jedan dan prošle nedelje. Takve emocije prisutne su kod 62 odsto osoba od 45 do 59 godina, i 48 odsto onih preko 60 godina.
Fizičko distanciranje, neizvesnost, ekonomski šok i nemogućnost da se ožali smrt voljenih na tradicionalan način jako utiču, kaže doktorka Karestan Koenen, profesorka psihijatrijske epidemologije na Harvardovoj školi javnog zdravlja.
"Ne možemo da radimo ništa normalno, deluje kao da smo sve usamljeniji".
Ona kaže da je stres kod roditelja visok, bez obzira da li rade od kuće ili moraju da odu na posao, jer su sve rutine koje su napravili prekinute, a škole i obdaništa ne rade. Na sve to, moraju da brinu da li će deca postići sve u školi, a i da li su sigurna i srećna, dodaje Koenen. Ona savetuje ljudima da se drže rutine i da traže pomoć ako im nije dobro.
Fil Šmiter, sveštenik katoličke crkve Krista Kralja u Flintu u Mičigenu, odvaja dosta vremena za razgovor sa vernicima koji su izolovani i kojima je teško. Neki članovi njegove dominantno afroameričke biskupije su bili zaraženi, a neki su preminuli. Neki nemaju para za račune.
"Ljudima je mnogo teško, i sve su više ljuti. Pod stresom su, ne mogu da spavaju, plaše se da izađu do prodavnice".
Šmiter sa ljudima priča preko telefona ili Fejsbuka. Kaže da se mnogi osećaju odsečenim jer su kompjutere koristili u javnim bibliotekama koje sada ne rade, a tu bi čitali i najnovije vesti o zdravstvenoj zaštiti.
Verovatno kao rezultat fizičke i socijalne distance, istraživanje pokazuje da Amerikanci sada češće zovu prijatelje i porodicu, nego pre pandemije. Njih 65 odsto njih reklo je da komunicira sa prijateljima i porodicom telefonom, porukama ili onlajn svaki dan, u poređenju na 54 odsto njih koji kažu da su to radili i mesec dana ranije. Skoro četvrtina, 24 odsto ispitanih komunicira nekoliko puta nedeljno.
Barbara Henk iz Dadlija u Masačusetsu, ima 69 godina, udovica je i živi sama sa tri mačke. Kaže da je zahvalna za dobre prijatelje i susede koji su joj podrška, kao i za virtuelnu podršku tokom karantina.
"Samo treba da nekoga pozovete i popričate, da shvatite da niste sami. Ima ljudi koji vas vole, podržavaju i brinu o vama. Ja gledam na ovo kao na situaciju koja mora da prođe i potpuno sam fokusirana na budućnost".
