“Lakše je kandidovati se i zacrtati ciljeve – nego postati predsednik i sprovesti ih”, ukazuje za Glas Amerike Danijel Frid iskusni bivši diplomata, analizirajući prvu godinu mandata američke administracije predvođene predsednikom Džozefom Bajdenom i potpredsednicom Kamalom Haris – prvom ženom u američkoj istoriji izabranom na tu funkciju.
Bajden, Haris i njihovi saradnici mandat su preuzeli pre tačno godinu dana u atmosferi faktičkog vanrednog stanja, oličenog u ograđenoj prestonici Vašingtonu na čijim ulicama je bilo raspoređeno 25.000 pripadnika Nacionalne garde – nakon napada dela pristalica bivšeg predsednika Donalda Trampa na Kongres u trenutku potvrđivanja izborne pobede aktuelnog šefa države počinjenog dve nedelje ranije.
Besnela je pandemija kovida, tada još nedovoljno istraženog virusa – dok su vakcine tek bile odobrene za masovnu imunizaciju građana.
Neizvesnost, politička trvenja i napetost u društvu činile su američku svakodnevicu.
Danijel Frid smatra da je administracija, uzimajući u obzir teške okolnosti u kojima je preuzela vlast, obavila pristojan posao. Međutim, napomenuo je i da prva godina uglavnom predstavlja period postavljanja ciljeva za budućnost.
„Bilo je uspeha u vezi sa pandemijom kovida koja frustrira zbog tendencije virusa da mutira. Delta i omikron varijanta izazvale su brojne probleme koje nije lako otkloniti. Druga stvar je inflacija koja je pogodila američku ekonomiju. Administracija je nedovoljno brzo uvidela. Još jedan značajan izazov su političke podele unutar SAD-a. Nismo imuni na potrese koji prete demokratiji“, navodi Frid.
U spoljnopolitičkom smislu deluje da je Bajdenova administracija zauzela drugačiji kurs od svojih prethodnika, tendencijom da popravi narušene veze sa tradicionalnim američkm saveznicima, ponajviše u oblasti transatlantske saradnje.
Pad podrške javnosti
Uporedo sa povlačenjem američkih trupa iz Avganistana javnost je Džozefu Bajdenu počela da uskraćuje podršku. Procenti su sa početnih 57 počeli da opadaju i, tačno godinu dana kasnije, predsednik SAD uživa podršku 40 odsto javnosti, pokazalo je istraživanje agencije Galup.
Samo jedan predsednik imao je slabiju podršku nakon prve godine vršenja dužnosti - bio je to Donald Tramp sa 38,4 odsto, podaci su iste agencije za istraživanje javnog mnjenja.
Ipak, kako za Glas Amerike podseća Edvard Džozef, predavač na prestižnom Univerzitetu Džons Hopkins, na američke spoljnopolitičke napore značajnu mrlju bacilo je povlačenje vojnih snaga iz Avganistana.
„U regularnim okolnostima spoljna politika nije toliko značajna tema – možda malo izraženija u vreme Džordža Buša i rata u Iraku. I sam Avganistan je bio gotovo nevidljiv na polju unutrašnje politike, međutim, haotično i tragično povlačenje američkih snaga naštetilo je Džou Bajdenu. Tu se uopšte ne postavlja pitanje. Sveukupno, u poređenju sa prošlom, ovde se radi o racionalnoj administraciji koju čine pouzdani ljudi koji su se suočili sa raznim izazovima“, ukazuje Džozef.
Jedan od njih su i aktuelne napetosti sa Rusijom, čije je razmeštanje snaga na granici sa Ukrajinom, podstaklo strahovanja o mogućem izbijanju novog svetskog rata. Trenutno prevladava nastojanje da se tenzije stišaju diplomatskim putem i dijalogom – iako su pregovarači: Rusija, sa jedne, i SAD i NATO – na prilično suprotstavljenim pozicijama.
Područje interesovanja Sjedinjenih Država je i Balkan.
Uoči tranzicije političke vlasti nakon predsedničkih izbora u javnosti su figurirale tvrdnje da se odnos nove američke administracije neće značajnije menjati od politike sprovođene pod vođstvom Donalda Trampa.
Međutim, da li je to zaista i bilo tako?
„Najveća razlika koju možemo videti između Trampove i Bajdenove administracije je to što je bivši predsednik naglašavao ekonomsku normalizaciju u sporu Srbije i Kosova, dok mislim aktuelna administracija želi da primeni tvrđi pristup naslanjanja na lidere u regionu. Verujem da će to sada u većoj meri važiti za Beograd i možemo reći da je takav princip u vreme Trampa više važio za Prištinu. Mislim da će sa aktuelnom administracijom to biti obrnuto“, podvlači za Glas Amerike Pol Mekarti – zvaničnik nevladinog Međunarodnog republikanskog instituta (IRI) zadužen za evropska pitanja.
Sa druge strane, Danijel Frid diplomata sa dugogodišnjim stažom na Balkanu, ustvrdio je da mu politika bivše administracije prema centralnom pitanju tog područja – sporu Kosova i Srbije nije, kako kaže, bila najjasnija.
“Imali smo veoma energičnog američkog ambasadora koji je pregovarao o ekonomskim aranžmanima između Srbije i Kosova. Ali nije delovalo da je Trampova administracija imala definisanu politiku za bavljenje važnim izazovima. A to je – šta Srbija želi? Da li je to ostvarivanje svoje evropske budućnosti ili želi da se realizuje kao agresivna država i balkanska verzija Putinove Rusije? Može biti jedno ili drugo, ali ne može imati oboje”, ističe Frid.
U decembru prošle i januaru tekuće godine, administracija koja je juna 2021. najavila proširivanje sankcija za lidere koji ugrožavaju stabilnost Balkana, reči je sprovela u delo.
Na listi sankcionisanih našli su se Milan Radoičić i Zvonko Veselinović, koje vlasti SAD optužuju za koruptivne radnje, jedan od bosanskohercegovačkih političara Milorad Dodik – i još nekoliko ličnosti.
“To je verovatno jedan od najznačajnijih postupaka američke administracije prema Balkanu. Biće potrebno da prođe vreme da bi se uvideo učinak. Značaj sankcija je u sferi političkog: to je pokušaj Bajdenove administracije da uspostavi vrednosni sistem u smislu poželjnog ponašanja i delovanja. Ekonomske posledice su najverovatnije minimalne i svrha je da se ukaže na stav u političkom kontekstu”, objašnjava Pol Mekarti iz Međunarodnog republikanskog instituta.
“Sankcije Sjedinjenih Država su značajne”, primećuje Edvard Džozef sa Univerziteta Džons Hopkins.
“Posebno u slučajevima u kojima su uvedene pojedincima koji ranije nisu bili sankcionisani. Dakle, kada govorimo o severu Kosova i sankcijama kojima se goni zloglasna banda koja se bavi organizovanim kriminalom – to ima značaj. Navodi ljude da budu oprezniji u tome što rade. U slučaju Bosne i Hercegovine – reč je o kombinaciji sankcija koje su uvedene Miloradu Dodiku, ali i drugima. Dakle, nije samo Dodik i nisu isključivo ljudi srpske nacionalnosti – to treba zapamtiti. I drugi su kažnjeni zbog korupcije”, zaključuje Džozef.
Nezaobilazni izazov na području Balkana je sveprisutni ruski i kineski uticaj oličen kroz političke, ekonomske i vojne odnose i saradnju. Neka od rukovodstava balkanskih država nastoje da se odupru stremeći evroatlantskim intergracijama, dok je režim predvođen Aleksandrom Vučićem pokazao da se toga ne libi – uprkos istovremenim tvrdnjama da je Evropska unija jedina realna opcija za Srbiju.
Da li je aktuelna američka administracija do sada pokazala da raspolaže strategijom kojom može da doskoči razgoropađenoj Rusiji i Kini na Balkanu?
“Deo tih napora usmereni su na borbu protiv korupcije čiji značaj je istakla Bajdenova administracija. Time se signalizira da se koruptivno ponašanje, umešanost i zavereništvo čija je to svrha neće tolerisati. Time se, u najmanju ruku, Rusiji i Kini šalje vrsta političke poruke da je takvo ponašanje za Ameriku neprihvatljivo”, uverava Pol Mekarti.
Sa druge strane, Edvard Džozef siguran je da je ključ u razrešenju spora Kosova i Srbije.
“Odgovor je da treba primeniti mere koje bi anulirale premoć Srbije u odnosu na Kosovo. Pravi način za to nisu ucene sankcije i pretnje. To se jednostavno može učiniti koordinisanom diplomatijom koju bi predvodile Sjedinjene Države, a odnosila bi se na četiri države koje ne priznaju nezavisnost Kosova: Španije. Slovačke, Rumunije i Grčke, ujedno članice NATO-a. Promene u njihovoj politici prema Kosovu oslabile bi premoć Srbije nad Kosovom. Istovremeno, umanjenje uticaja Srbije uticalo bi na smanjivanje ruskog i kineskog uticaja”, zaključuje predavač na vašingtonskom Univerzitetu Džons Hopkins.
Administracija u svoju drugu godinu ulazi sa nekoliko značajnih izazova pred sobom. Osim pandemije, kojoj se zbog mutacija virusa ne nazire kraj i konstantnih napetosti u odnosima sa Rusijom i Kinom – u novembru 2022. čeka je značajan test.
Tada će se birati 435 članova Predstavničkog doma, kao i 34 članova Senata. U donjem domu američkog Kongresa trenutno većinu imaju demokrate – dok je u gornjem domu odnos snaga prepolovljen: pedeset ih je iz redova demokrata dok identičan broj čine i republikanski predstavnici.
