Zeleni drveni sanduk leži otvoren na ivici zemljanog puta sa razbacanim sadržajem. Pocepani paketi suvih dnevnih obroka koje je pripremila ruska vojska ostavljeni su među plastičnim sandalama i pancirima.
Ukrajinski vojnici šutiraju nogama prolazeći kroz hrpe malih konzervi sosa od jabuke, kutija krekera i konzervi seckane govedine. Nekoliko metara dalje, ruski vojnik leži mrtav u travi, truli, nogu raširenih po putu.
Možemo da čujemo detonacije svakih nekoliko minuta, ali zvuk je tup, a tlo se ne trese. Glasan prasak u blizini prekida takav šablon.
"To je definitivno odlazno", komentarišemo. Bio je to više prasak nego udar.
Drugi novinar predlaže da se pomerimo sa naše trenutne lokacije u Storoževu. Ako vojnici pucaju tako blizu nas, možda će sledeći nadolazeći projektil pasti ovde.
Dok se vozimo kroz borbenu zonu, vidimo samo muškarca i ženu. On je farmer koji popravlja ogradu. Ona nosi široki šešir za sunce i gura kolica, ne obazirući se na artiljeriju koja tuče oko nje.
Kuća za kućom pretvorena je u ruševine ili gomilu dasaka. Izgorela je mala radnja koja je nekada bila bakalnica, a krov je uglavnom uništen. Sjajna plavo-žuta ukrajinska zastava vijori se iznad kuće koja se raspada. Ukrajina je poslednjih nedelja ponovo zauzela nekoliko sela duž ove reke, ali borci kažu da su njihove pobede bile opasne, spore i zahtevne.
"Oni ne miruju", kaže Andri, ukrajinski vojnik koji se borio i u bici za ponovno zauzimanje Hersona, velikog grada koji je bila okupirala Rusija: "I oni pucaju na nas. I oni nas vide. Zato je teže".
Kratko veselje
Dok su se teške bitke nastavljale tokom vikenda, u Rusiji je nastao haos, na radost mnogih Ukrajinaca. Ruska privatna vojna grupa Vagner pokrenula je pobunu, a predsednik Vladimir Putin je obećao da će kazniti odgovorne.
Haos u Rusiji je možda brzo ugašen sporazumom kojim bi se Vagnerove trupe vratile na svoje pozicije, a njihov vođa, Jevgenij Prigožin, otišao je u Belorusiju u zamenu za obećanja da neće biti krivično gonjen, ali stvari i dalje ostaju neizvesne.
U satima dok su borci Vagnera marširali ka Moskvi nakon što su zauzeli ključnu vojnu bazu na jugu Rusije, neki Ukrajinci su klicali od radosti, nadajući se da će to biti početak kraja za Putina.
"Viva la Revolution!" vikao je jedan ukrajinski kolega dok je gledao govor ruskog predsednika u subotu na svom mobilnom telefonu u automobilu. Pustio je i snimak ukrajinskog vojnika kako uživa u kokicama dok gleda ruske vesti preko interneta.
Ali na linijama fronta u Ukrajini, malo se šta promenilo, rekao je Serhi, vojnik i oficir za štampu koji radi u zoni borbenih dejstava.
"Neprijatelj nastavlja da granatira ukrajinske položaje", napisao je Serhi preko Vocapa. "Uprkos tome, (naši vojnici) takođe pokušavaju da izvrše pritisak na neprijatelja i da ga nateraju da se povuče".
"Kako si mogao da gledaš?"
Nekoliko sati puta podalje od linija fronta i ukrajinske kontraofanzive, sirene zavijaju svakodnevno, upozoravajući da artiljerijski udari idu ka gradovima, naseljima i civilnoj infrastrukturi.
Na oko 20 minuta vožnje od grada Zaporožja, zaustavljamo se na obalama akumulacionog jezera Kahovka da bismo videli jedan od najznačajnijih gubitaka resursa u Ukrajini poslednjih nedelja. Eksplozija je 6. juna uništila nizvodnu branu, nako čega je vodena stihija ubila na desetine ljudi, poplavivši čitave regione do neprepoznatljivosti. Na mestu akumulacionog jezera se vidi da je nivo vode opao i da je bezbroj riba uginulo.
Nismo bili spremni na to koliko je zaista loše. Od sela Malokaterinivka, ono što su meštani zvali "more", sada se prostire ogromna, blatnjava pustinja. Ono što je nekada bila druga obala jedva se vidi u daljini.
Miris mrtve ribe oseti se u vlažnom vazduhu, ali meštani kažu da nije tako loše. "Juče je bilo strašno", kaže Natalija (35), majka koja polako gleda kako joj povrtnjak umire dok se ona sama oporavlja od operacije mozga. "Vetar je danas promenio smer, tako da možemo da dišemo".
Cevi u Natalijinoj kući pumpaju manje vode svaki dan, ali ona kaže da mnoge njene komšije uopšte nemaju vodu. Nekoliko blokova dalje, volonteri ređaju vekne hleba na metalni sto da bi ih stanovnici pokupili. Očekuje se da će se poljoprivredno zemljište ove godine isušiti i niko nije siguran kako će se kriza završiti.
Na pristaništu u Zaporožju, desetak muškaraca i žena peca u iscrpljenim, mutnim vodama uzvodno od probijene brane. Kažu da je gubitak izvora vode koji hrani region samo jedna od mnogih nepodnošljivih tragedija koje su doživeli od ruske invazije u februaru 2022.
"Više od 500 dece je poginulo u ovom ratu", kaže Jurij Kuripka, zabacujući svoju udicu. "Kada biste uzeli njihova tela i poređali ih, kako biste mogli da to gledate? Kako je to moguće?"
Nuklearna senka
Na skoro dva sata vožnje automobilom, nizvodno od pristaništa, ulazimo u grad Nikopolj gde većina ljudi na ulicama nosi prazne flaše sa vodom ili kante.
Nikopolj je takođe pored veštačkog jezera, ali je sada skoro potpuno bez tekuće vode. Porodice pune kante iz javnih rezervoara dovezenih sa drugih mesta, vukući teške pakete kući peške uprkos svakodnevnom granatiranju.
Na suprotnoj obali blatne ravnice koja je nekada bila rezervoar leži Zaporoška nuklearna elektrana, najveća u Evropi, koju sada kontroliše Rusija.
Prošle nedelje ukrajinski zvaničnici su saošptili da Rusija planira da izvede "teroristički napad" na elektranu, što Moskva poriče. U kancelariji gradonačelnika nam je rečeno da nema rukovodilaca, zamenika ili gradskih planera da razgovaraju sa nama, jer svi rade na evakuaciji i drugim planovima za vanredne situacije.
U jednom od glavnih gradskih trgovačkih centara, Melanija (28), manikerka, vozi se do prodavnice na malom motociklu sa dva prazna balona vode. Melanija kaže da traži mesto za kupovinu vode za piće bez dugog reda. Mora da obavi kućne poslove i posao koji radi.
Kao i drugi sa kojima razgovaramo, ona ne drhti i ne trese se kada pitamo o nuklearnoj pretnji. Pitamo da li sada čini nešto da se zaštiti.
"Neke informacije su distribuirane, ali ih nisam detaljno pročitala", kaže ona. "Ne želim još da se nerviram".
Dok se vraćamo do našeg auta, Melanija prilazi prodavnici i vidi rukom ispisan znak na prozoru:"Nema vode".
Stanislav Storoženko je doprineo pisanju ove priče. Izveštavanje je obavljeno iz Storoževa, Malokaterinovke, Zaporožja i Nikopolja, Ukrajina.
