Lica iscrpljena nesanicom. Zbunjena deca koja se i dalje osmehuju.
Porodice stoje zgurano na stanicama kijevskog metroa ili spavaju i žive u podzemnim garažama da bi ljudi izbegli pucnjavu i eksplozije, odvažujući se se samo na brze pauze u kupatilu ili kako bi uzeli hranu.
Porodice koje se evakuišu zaustavile su automobile pored prenatrpanih puteva kako bi se odmorile od višečasovnih, pa čak i višednevnih ličnih odiseja u nameri da stignu do nekad lako dostupnih granica susednih zemalja. Čini se da su te granice sada na drugoj strani planete - i sve više se udaljavaju sa svakim polako pređenim kilometrom.
I ovo je rat: mladi se u suzama opraštaju od roditelja i baka i dedova koji su previše nemoćni ili prokleti da napuste svoje domove. I, u svakom slučaju, žele da ostanu tu i u ovim burnim vremenima.
Ovako izgleda ukrajinski rat dok smo izlazili iz Kijeva, uz zvuke sirena i udaljenih eksplozija i prilagođavajući svoju rutu zbog zatvaranja puteva ili dobijenih informacija — nekih lažnih, nekih tačnih — o vojnoj akciji, ili pretnjama od njih, neposredno ispred pored nas.
Putovanje na zapad je iz sata u sat postajalo sve teže zbog toga što ukrajinska vojska zatvara puteve, pokušavajući da ih rasčisti i omogući brzo prevoženje do prve linije fronta municije koja dolazi od ukrajinskih prijatelja, kako bi se omogućila odbrana zemlje — i da se učini sve da zadrže Kijev, glavni grad koji je odolevao nemačkim nacističke snagama tokom Drugog svetskog rata od 7. avgusta do 26. septembra 1941. godine.
Kako smo se približavali Vinici u centralnoj Ukrajini, navigacija je postala posebno izazovna, pošto se ukrajinska vojska plašila da bi ruski tenkovi mogli da se pomere južno od Žitomira. Kao posledica toga, zatvorili su još puteva.
Naše 20-časovno putovanje od Kijeva do Lavova prekinuto je samo jednom i to zbog ljubaznosti sredovečne žene, Oksane, koja nas je primila — mene, mog fiksera (lokalnog pomoćnika i prevodioca) i tri ukrajinska prijatelja — da bismo mogli da odspavamo. Sledećeg jutra nahranila nas je činijama prepunim ovsenih pahuljica, jakom kafom i voćem. Oksana, koja brine o nemoćnom ocu u skučenom stanu, odlučno je odbila novac za gostoprimstvo: a mi smo jednako odlučno odbili da prihvatimo "ne" kao odgovor.
Na našem putu — kroz stepe centralne Ukrajine, lak teren za napredovanje tenkova i na kraju se penjući uz brda prema Lavovu — videli smo zemlju u pokretu, iako se kreće mukotrpno, mučno sporo.
Ovo nije bio nikakav prelet, već puzanje.
Videli smo porodice kako tragaju za gorivom, hranom i vodom putevima zakrčenim i zagušenim Ukrajincima koji beže od napada i udara ubojnih sredstava. Njihovi automobili su škripali od težine naslaganog prtljaga, torbi koje su se prelivale sa na brzinu prikupljenim osnovnim stvarima, kao i uspomenama i dragocenim dečijim igračkama.
Zaprepašćeni porodični kućni ljubimci stavljeni su na bilo koji raspoloživi prostor - ili, zato što jednostavno nije bilo mesta, držani su zaštitnički u rukama.
Stotine hiljada Ukrajinaca su u pokretu ka susednim granicama — Poljskoj, Moldaviji, Rumuniji, Slovačkoj — bežeći od tutnjave i štete koju čini oružje i projektili, u pokušaju da spasu tu istu zbunjenu decu koja se osmehuju potpunim strancima.
Humanitarna agencija UN (UNHCR) izvestila je u nedelju da je od invazije 370.000 Ukrajinaca prešlo zapadne granice zemlje, 187.000 na graničnim prelazima sa Poljskom.
Neki humanitarni radnici strahuju da bi četiri miliona ili više ljudi moglo da izbegne ako se rat produži. To je zastrašujuća perspektiva i nadmašuje egzodus izbeglica i raseljenje od 1,3 miliona ljuti tokom sukoba na Balkanu 1990-ih.
Putovanja koja obično traju četiri ili pet sati traju mnogo duže. Za neke, putovanje od Kijeva do Lavova automobilom traje dva ili tri dana, jer put komplikuje ogromni broj ljudi i vozila u pokretu po prilično neadekvatnom putnom sistemu zemlje, koji je sada opterećen i opušten pod teretom humanitarne akcije koja se odvija kriza koja će se samo pogoršati ako se rat produži.
I usput ljudi sami sebi, jedni drugima i nama postavljaju ista pitanja: Kada ćemo stići tamo? Gde uopšte? Hoće li se rat uskoro završiti? Hoće li zapadne zemlje poslati vojnike, oružje i avione? Hoćemo li ponovo videti naše domove? Da li ću ponovo videti svoje roditelje, baku i dedu?
Da li će biti ljubazni prema nama kada stignemo gde god da idemo?
Na dve benzinske pumpe na autoputu jedna naspram druge u blizini Hmeljnickog, grada koji vodi ka zapadnoj Ukrajini, prostori ispred objekata bili su prepuni automobila, dok su njihovi vozači pokušavali da dopune gorivo - neki strpljivo čekajući, drugi ne. Oni koji mogu da dobiju gorivo računali su dokle bi mogli da stignu sa porcijom od 20 litara, koliko je po uredbi vlade maksimalno moguće kupiti na pumpama.
Tamo sam razgovarao sa 18-godišnjom Anom, koja je nadgledala svoje desetogodišnje i osmogodišnje sestre. Stalno su se ubacivali sa nekoliko engleskih reči koje su učili u školi. Došli su još dalje od Kijeva i putovali su danima — dva dana bez stvarnog sna — iz Mariupolja, lučkog grada na jugoistoku Ukrajine, koji je sada opkoljen i granatiran od strane ruskih snaga.
"Moj otac je želeo da nas odvede na sigurno, a mi smo bili previše uplašeni da ostanemo", rekla je ona. "Idemo u Lavov, a onda gde, ne znam", dodala je ona. Rekla je da su njene sestre mogle da dremaju u kolima, ali ona nije mogla. "Da", rekle su dve male devojčice dok smo razgovarale — potvrđivanje koje se smenjivalo sa "zdravo".
Prodavnice hrane na autoputu su pune ljudi koji su izbegli i koji pokušavaju da zgrabe hranu i vodu. Dugi redovi se formiraju ispred njihovih toaleta. Mnoge benzinske pumpe su zatvorene jer su ostali bez benzina ili dizela.
Dok bitke besne u Kijevu, evakuisani tragaju za sve više zaobilaznim i improvizovanim putevima na zapad, neproverenih i punim rupa koje "drmaju" do kostiju dok se tuda vozite i koje obično koriste ili za njih znaju samo farmeri i lokalni seljani. Meštani začuđeno gledaju duge redove gradskih automobila koji pokušavaju da se kreću njima, skeniraju oznake na tablicama i vide da dolaze odasvud — Donjecka, Dnjepra, Harkova, Kijeva, Odese i Marijupolja.
A onda se vraćaju hranjenju stoke i stavljanju cveća na grobove rođaka u malim selima - poznatim svakodnevnim poslovima u svetu koji više nije poznat.
Kako je naše putovanje napredovalo, videli smo podizanje sve više improvizovanih kontrolnih punktova, koje je držala lokalna policija i ljudi upisani u nove jedinice teritorijalne odbrane, ili koje su čuvali samozvani dobrovoljci odlučni da budu spremni za sve ruske snage koje bi se mogle pojaviti u njihovom selu udaljenom samo nekoliko minuta.
Na jednom kontrolnom punktu ispred sela u blizini grada Ternopolja, video sam dežmekaste stare farmere kako nose stare lovačke puške i ispituju dvojicu muškaraca za koje su prvobitno sumnjali da su saboteri.
Izbegavanje puteva i pokušaj odlaska na zapad besplatnim vozovima ili na nekoliko preostalih redovnih linija takođe je odiseja. Vozovi su krcati. Kalid, 28-godišnji libanski konsultant oženjen Ukrajinkom, rekao mi je da je uspeo da se odveze od Kijeva do Vinice, gde se ukrcao na voz koji je trebalo da bude za Varšavu.
"Morao sam da stojim skoro osam sati u vozu", rekao je. "Prepustio sam svoje mesto starici. Rekao sam joj: 'Dođi sedi ovde' Svi su bili zbijeni – zaboravite Kovid. Niko nije nosio maske ili nešto slično", rekao je on. Kada su stigli u Lavov, voz je stao. "Naređeno nam je da odemo. I došlo je do pandemonijuma", rekao je on.
Halid je dodao: "Znaš šta? Nažalost, mnogi hrabri ljudi se bore za zastavu, drugi se bore da svoju decu odvedu na sigurno. A onda ima i onih koji od toga prave posao. Ako dobijete taksi, počnu da vas varaju. Vidite inflaciju kao nikada ranije sa troškovima koji idu do krova. To je samo katastrofa. A ako se situacija ovako nastavi, bićete svedoci Avganistana drugi deo".
Na granici kod Lavova redovi se značajno protežu. Lokalni zvaničnici kažu da već postoji kolona od 35 kilometara i da se čeka oko dva dana da se pređe.
Ali dok ima nekih koji zarađuju na nesreći, ima mnogo drugih poput Oksane koji žure da ponude toplog čaja, hrane i skloništa za evakuisane dok čekaju da saznaju da li će ljudi do kojih na kraju stignu biti ljubazni prema njima , takođe.
