Nacionalna strategija bezbednosti poslednja u redu u Srbiji probudila je mnoga pitanja u zemlji, kao i promena Ustava Republike Srbije o kojoj se mnogo priča, a pojedini analitičari ocenjuju da u oba slučaja prevelika predsednička ovlašćenja mogu da budu one promene koje očekuju Srbiju.
S obzirom na to da predsednik Aleksandar Vučić obavlja funkciju glavnog pregovarača za Briselski dijalog, da je, kada je u pitanju spoljna politika zemlje, on taj koji prima strane državnike, putuje u posete drugim zemljama, pregovara o svim ekonomskim temama sa partnerima kao što su Kina, Rusija, Turska, otvara tunele, fabrike i prodavnice - postavlja se pitanje šta rade ministri koji su zaduženi za ove teme.
Član 4 Zakona o Vladi Srbije, jasno kaže da „Vlada zastupa Republiku Srbiju kao pravno lice i pri tome vrši prava i obaveze koje Republika Srbija ima kao osnivač javnih preduzeća, ustanova i drugih organizacija, ako zakonom nije što drugo određeno“.
Srbija i ruski model
U tom kontekstu, Srbija više liči na ruski nego zapadnoevropski model, prema kojem moć, pre svega ona politička, ide uz ime političara, a ne uz funkciju koju obavlja. U vreme dok je Aleksandar Vučić bio na poziciji premijera - Srbija je zaista imala atribute “kancelarskog sistema”, u kojem se tadašnji predsednik Tomislav Nikolić jedva pojavljivao u nekoj važnijoj političkoj ulozi.
Prelaskom Vučića na mesto predsednika države, počelo je i lagano prebacivanje moći i uticaja sa premijerske na predsedničku poziciju, a kako kažu sagovornici Glasa Amerike, to ne bi bilo toliko sporno da je praćeno ustavnim i zakonskim rešenjima.
Direktor Komiteta pravnika za zaštitu ljudskih prava (Yucom) Milan Antonijević misli da je transfer vlasti u Srbiji očigledan, ali i da građani nisu upoznati sa ovlašćenjima koje predsednik ima.
„U najvećoj meri, kada govorimo o nekom preseku, može da se kaže da je Tomislav Nikolić bio taj koji je u okviru svojih ustavnih ovlašćenja obavljao tu funkciju i nije mnogo zadirao u neka druga ovlašćenja, a sada imamo jednu potpuno drugačiju situaciju sa transferom vlasti iz premijerske pozicije na poziciju predsednika. Drugo je pitanje kolika ovlašćenja sam Ustav daje i koliko su građani upoznati sa tim da ovlašćenja predsednika nisu velika i da zaista ne odgovaraju onome što vidimo u praksi i onoga što vidimo prilikom vođenja države“, kaže Antonijević.
Tomislav Đurin, penzionisani pukovnik vojno-obaveštajne službe, kaže da su predsednička ovlašćenja tačno tamo gde i treba da budu, a da je parlament taj koji odlučuje.
„Ne mislim da je ojačana predsednička pozicija, mislim da je ta pozicija ostala dovoljno jaka, kao što je bila u prethodnom sistemu nacionalne bezbednosti. Pre svega vlast u Republici Srbiji je uređena preko položaja Narodne skupštine, a tako je i po Ustavu Srbije, koji je i najviši zakonski akt u državi“, kaže Đurin, koji je i bivši diplomata.
Predsednik, parlament i ustav
U Srbiji već duže vreme parlament ne funkcioniše najbolje iz mnogo razloga, a kritike na račun rada poslanika su brojne. Da li će skupština ostati zaista zakonodavna vlast, ili je već davno to prestala da bude? I pored toga što se Ustav možda neće menjati u smeru davanja većih ovlašćenja predsedniku države, prema nekim analitičarima, u Srbiji je de facto na snazi "predsednički" sistem vladavine.
„I više je nego očigledno da se pojačava taj pol predsednika, to nije neuobičajeno, u nekim državama se to dešava. Ako ostane direktan izbor predsednika tu je uvek velika šansa da ta 'prezidentijalistička' faza bude uočljivija. To se uvek dešava kada imamo predsednika iz one partije koja je najjača u parlamentu, to smo imali kada smo imali Borisa Tadića, sada imamo to i sa Vučićem“, objašnjava Dušan Spasojević, s Fakulteta političkih nauka u Beogradu.
On kaže i da se u nekim raspravama o izmenama ustava vodi priča ka ojačanju položaja predsednika i formalno, ali da za sada samo možemo samo da nagađamo da će te promene i desiti. Kako kaže Spasojević, „pitanje ustavnih reformi je nešto što je skriveno od očiju javnosti“.
„Iz ovog ugla sada, nema ni potrebe da predsednik ima veća ovlašćenja, jer bi to možda prešlo neku liniju koju bi Zapad mogao da protumači kao previše moći koncentisano u jednoj ličnosti kao takvoj, a samim tim i manjkom demokratije. Ako budemo slučajno donosili takav ustav da pređemo na čisto predsednički sistem, kao što imaju SAD, to je sasvim druga priča. Mi se više držimo evropskog modela demokratskih odlučivanja“, objašnjava Đurin.
I neke druge demokratije imaju druge modele, a možda najsličniji ovom našem je - ruski. Vladimir Putin i Dmitrij Medvedev su već razmenili premijerske i predsedničke funkcije, a Vladimir Putin se uvek trudio da svoju funkciju ojača. Po zakonu, kao i svi dosadašnji predsednici, Aleksandar Vučić ne može da bude predsednik više od dva petogodišnja mandata, te je možda i moguće da se promenama ustava omogući da Vučić vlada duže od 10 godina.
Predsednik SNS ili svih građana Srbije
Prema Zakonu o predsedniku, Član 9, prеdsеdnik Rеpublikе nе možе vršiti drugu javnu funkciju ili profеsionalnu dеlatnost. Prеdsеdnik Rеpublikе dužan jе da sе u svеmu povinujе propisima, kojima sе urеđujе sukob intеrеsa pri vršеnju javnih funkcija. Aleksandar Vučić je i dalje predsednik Srpske napredne stranke (SNS) i tako možda vrši funkciju predsednika, ali samo za članove svoje stranke.
„Na žalost odustalo se i od te prakse koja bi u velikoj meri smanjila uticaj onih koji su na onim pozicijama, a to je da u isto vreme ne kontrolišete i političku stranku iz koje dolazite, već s obzirom na to da ste vi predsednik svih građana, da se to vidi i u politici koju obavljate. To su neki preduslovi da bi uopšte govorili o podeli vlasti, a oni nisu ispunjeni. Uloga predsednika zalazi u oblasti u kojima ona nije prepoznatljiva samo u Ustavu, koren toga jeste to što se nije napravio otklon od političke stranke iz koje predsednik dolazi. Mislim da je to preduslov da bi ste vi imali predsednika svih građana, ali i da bi se građanima poslala poruka da ne moraju biti članovi političke stranke da bi bilo šta u Srbiji postigli“, kaže direktor Yucom-a.
Jedan od većih problema koji navode opozicioni poslanici kada je reč o radu parlamenta jeste ulaganje besmislenih prigovora na amandmane i dopune predloga zakona. Pošto je vladajuća stranka u većini, ulaganjem desetina i stotina primedbi u raspravama, opozicija u većini slučajeva ni ne dođe na red da govori u parlamentu, a vladajuća stranka nekada i ulaže primedbe, koje su u suprotnosti sa zakonima koje je i sama predložila. Time je dosta obesmišljen rad narodne skupštine, dok je situacija slična i u parlamentarnim odborima i njihovim zasedanjima.
„Povlačenje narodne skupštine iz političkog života je nešto što je, na žalost, vidljivo i ono se oseća. U ovom trenutku mi smo donekle izgubili narodnu skupštinu, rasprave nema, vreme predviđeno za opoziciju je pojedeno od strane vladajuće stranke. I to mora jasno da se stavi kao zahtev da dijalog mora postojati u nekom segmentu društva. Ako ga nema u narodnoj skupštini, onda smo izgubili jednu granu vlasti, kao mogućnost korektiva izvršne i pravosudne grane vlasti“, kaže Antonijević.
S obzirom da je, uz građane, skupština ta koja je zadužena za menjanje Ustava Srbije, pitanje je na osnovu njenog dosadašnjeg rada koliko je podložna pritiscima onih koji su u vladajućoj SNS, a koji suvereno vladaju scenom u parlamentu. Prema nekoj dosadašnjoj logici, ne bi trebalo da bude problema da i ubuduće poslanici budu podložni pritiscima predsednika države, u srpskom slučaju, i predsednika njihove stranke, pa su, posmatrano na taj način, sve varijante promene ustava moguće. Samim tim, razni oblici daljeg povećanja moći i uticaja predsednika zemlje.
