Posle dvadesetak sati provedenih u Beogradu poseta predsednika Kine Ši Đinpinga izazvala je različite reakcije i ocene u Srbiji - od oduševljenja predsednika države Aleksandra Vučića i predstavnika vlasti do upozorenja mnogih ekonomista i analitičara o mogućim posledicama po Srbiju zbog političkih, ekonomskih i finansijskih odnosa dve zemlje.
Prema mišljenju ekonomskog novinara i analitičara Miše Brkića, Beograd i Peking koriste termin „čelično prijateljstvo“ za opisivanje političkih veza dve zemlje. Sa druge strane, smatra on, privrednom saradnjom se maskiraju i prikrivaju odlični politički odnosi dve autoritarne vlasti.
Brkić podseća da su odnosi dve zemlje počeli da jačaju u vreme kada je predsednik Srbije bio Boris Tadić koji je zastupao stav o „četiri stuba spoljne politike“ i pokušavao da vrati nekadašnju ulogu perjanice nesvrstanih zemalja u novom svetskom okruženju:
„Od tada, kad je prvi sporazum o kreditiranju infrastrukturnih objekata potpisala vlada Mirka Cvetkovića do danas, Srbija je od Kine uzela nešto više od 17 milijardi dolara kredita. Taj podatak nigde nije u Srbiji javno objavljen“, kaže Brkić i ističe da je Srbija bila globalni lider u pozajmljivanju novca od kineske države, kineskih banaka i kineskih državnih banaka tokom pandemije kovida 19.
Prema podacima iz istraživanja Ameriken enterprajz instituta (AEI), tokom 2021. godine Srbija se u Kini zadužila za 7,19 milijardi dolara i još za 1,91 milijardu u 2022. godini.
„O tim ugovorima, i uopšte o svim ugovorima koji su sklopljeni sa kineskim partnerima i državom, srpska javnost niti je informisana, niti ima uvid u te ugovore i to je kineska praksa sa svim nerazvijenim državama i državama u razvoju sa kojima ona sarađuje u smislu finansiranja projekata u tim zemljama. Nikakvih podatak nema o tome pod kojim uslovima su krediti uzeti, periodu vraćanja, šta ako Srbija ne bude u prilici i u mogućnosti da vraća te kredite. Dakle, jedan potpuno netransparentan proces“, kaže Brkić u razgovoru za Glas Amerike i upozorava da se ti krediti koje je Srbija uzela iz Kine vrlo često predstavljaju kao investicije.
Prema njegovim rečima Kina u Srbiji ima nekoliko investicija - pored tri najveće (Rudarski kombinat Bor, Železara Smederevo i fabrika guma u Zrenjaninu), postoji i nekoliko manjih fabrika i postrojenja koje se uglavnom bave prerađivačkom industrijom.
„Ono što se može primetiti u saradnji Kine i Srbije kad su u pitanju privredni odnosi to je da Kina ulaže, dakle investira u srpske privredne resurse koji su vezani za sirovine. Za razliku od recimo Mađarske u koju Kina investira u moderne tehnologije kao što su električni automobili i električne baterije za te automobile“, ističe Brkić.
Takođe, Srbija i Kina su prošle godine potpisale međudržavni trgovinski sporazum, kojim se dve zemlje uzajamno otvaraju za robu iz ove druge države - Kina za proizvode iz Srbije i Srbija za proizvode iz Kine. Međutim, kako kaže Brkić, i taj sporazum ima, makar iz ugla Beograda, jedno veliko „ali“.
„Prećutala se informacija da se kinesko tržište ne otvara odmah za srpsku robu, nego da taj period prilagođavanja traje između pet i sedam ili osam godina, što znači da ta pogodnost ili benefit ne važi odmah za srpsku privredu, koja inače nema dovoljno roba ni za srpsko tržište, a kamoli za ogromno kinesko tržište. Pokušaj da se u Kinu iz Srbije izvoze pileća krilca pokazao je da je to jedna bajka o velikim šansama srpske privrede na kineskom tržištu i ja očekujem da ćemo mi zapravo imati više obrnut proces, da će nam iz Kine stizati više belog luka nego što će u Kinu iz Srbije ići pšenice i krompira“, naglašava Miša Brkić.
Kako još kaže sagovornik Glasa Amerike, teško je reći i da Srbija izvozi sirovine, a uvozi visoku tehnologiju, jer u Srbiju ne stiže takva tehnologija iz Kine. Pokušaj poslovne saradnje srpskog Telekoma i kineskog Huaveija u oblasti 5G tehnologije sprečila je 2020. godine administracija predsednika Donalda Trampa, zbog čega se Srbija tada okrenula Eriksonu i Nokiji.
„Srbija ne dobija za sada visoke tehnologije i istraživačke centre, kakve Kina recimo, hajde da kažem isporučuje Mađarskoj. To je logično. Mađarska je za Kinu mnogo interesantnija država i tržište, nego Srbija iz prostog razloga, jer je Mađarska članica EU. Onaj ko proizvodi električne automobile ili baterije u Mađarskoj oslobođen je plaćanja carina i raznih drugih poreskih opterećenja u EU. Da to sve radi u Srbiji, kineske kompanije bi morale da plaćaju posebne takse i carine za izvoz robe u EU“, kaže Brkić.
S obzirom na teške i komplikovane odnose SAD i Kine, ali i činjenice da Srbija sa obe ove zemlje gradi dobre odnose, Brkić smatra da je u svetlu tog trougla SAD - Kina -Srbija budućnost saradnje Srbije i Kine vrlo neizvesna. Situacija je slična i ako se u celu konstrukciju ubaci pogled iz Brisela i EU:
„Evropa je vrlo skeptična prema kineskom izvozu na evropsko tržište i sa tog stanovišta Srbija će u vrlo bliskoj budućnosti biti u prilično neugodnoj situaciji, političkoj situaciji i prema EU, prema kojoj ima obavezu i odnos saradnje, jer se prijavila kao buduća članica EU. A sa druge strane moraće ozbiljno da objasni svom trenutno najznačajnijem globalnom partneru, dakle SAD šta ti odnosi sa Kinom znače u tom trouglu SAD - Kina - Srbija“, kaže Miša Brkić.
Vuksanović: Diplomatska igra rečima
Komentarišući posetu kineskog predsednika Ši Đinpinga Srbiji, viši istraživač u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku Vuk Vuksanović rekao je za Glas Amerike da je podizanje saradnje dve zemlje sa statusa strateškog partnerstva na nivo „izgradnje zajednice Srbije i Kine sa zajedničkom budućnošću u novoj eri“ ništa drugo sem diplomatske igre rečima koja u ovom trenutku odgovara i Beogradu i Pekingu.
„Taj budući odnos zapravo mnogo više zavisi od želja i volje one moćnije strane, nego od Beograda. Recimo, prethodni sporazum o strateškom partnerstvu je bio zajednička izjava iz 2009. koji je imao toplu retoriku, ali nije zapravo doneo neku monumentalnu transformaciju tih odnosa. I to je bilo tako do trenutka dok Kina zbog inicijative 'Pojas i put' nije pokazala veće interesovanje za Balkan. Zato ja mislim da to samo predstavlja diplomatsku igru rečima koja ovom odnosu treba da da neku formu monumentalnog prijateljstva i zato mislim da ta semantika nije toliko bitna, ali ona odgovara i Beogradu i Pekingu. Pekingu odgovara da pokaže da ima velike prijatelje u Evropi, a s druge strane - Beogradu odgovara da 'maše Kinom pred zapadnim prestonicama'“, kaže on.
Govoreći o odnosu koji bi zapadni partneri mogli da zauzmu prema Srbiji zbog posete kineskog predsednika Beogradu, Vuksanović navodi da je ključno pitanje oblasti u kojoj će se dalja saradnje dve države nastaviti.
„Mislim da će za Sjedinjene Države ključno pitanje biti da li će ta saradnja uključivati neki veliki projekat iz oblasti odbrane i visoke tehnologije. To može biti i pitanje 5G infrastrukture koje Beograd izbegava od Vašingtonskog sporazuma iz 2020. godine ili pitanje veštačke inteligencije, ili da li će Beograd da kupuje neki novi sistem iz kineske odbrambene industrije“, ističe Vuksanović.
Kada je u pitanju ugao posmatranja iz Brisela - sagovornik Glasa Amerike kaže da Srbija može da se poziva na činjenicu da i sama EU, iako manje nego ranije - itekako sarađuje sa Kinom.
„Srbija će svakako da koristi priliku i da kaže: Vi Evropljani ste prvi koji se oslanjaju na Kinu kada je u pitanju vaš ekonomski rast, zašto bismo mi bili izuzetak. A ovde je zapravo ključni problem taj što je Evropska unija zaboravila na proces proširenja prethodnih 15 godina i na neki način je sama sebi uništila najefektivnije poluge uticaja i zbog toga Beograd mnogo više obraća pažnju na to šta kaže Vašington na pitanje odnosa sa Pekingom, nego šta kaže Brisel“, dodaje.
Vuksanović veruje da će se priliv kineskih investicija u Srbiju nastaviti posle posete Ši Đinpinga Beogradu, ali ističe da je ključno pitanje standarda koji će se u budućnosti primenjivati.
„Treba da se jasno definišu kakvi će da budu standardi koji se odnose na vladavinu prava, na ekologiju, ne javno zdravlje, transparentnost i na radnička prava“, ističe.
Analizirajući izjavu dvojice zvaničnika o međusobnoj podršci diplomatskim interesima obe zemlje, Vuksanović kaže da je, konkretno po pitanju Kosova, najveći problem za Beograd to što je kineska nacionalna politika da se ne meša u sporove drugih zemalja koji ne zadiru direktno u njihove strateške interese.
„S obzirom na to da Moskva veoma često koristi kosovski presedan kao način da opravda teritorijalnu aneksiju u Ukrajini ili na druge post-sovjetske republike, Beograd to stavlja u nepovoljan položaj i u tom pogledu njima bi mnogo više prijalo i lakša bi im bila pozicija da je Kina njihov zaštitnik po pitanju Kosova a ne Rusija, ali videćemo da li će Kina odgovoriti na takve molbe, jer Kinezi, za razliku od Rusa, nisu 'mahali' svojim vetom u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Glavno je pitanje da li Kina za sebe vidi neki jači benefit zbog kog bi se mešala u jedan spor koji oni sami na prvom mestu vide kao evropski problem“, zaključuje Vuksanović.
