Iz ugla predstojećih izbora u Srbiji i predizborne kampanje koja je u punom jeku, čini se da rat u Ukrajini nije mogao pasti u teže vreme. Raspolućene između proruskog i proputinovskog sentimenta ogromnog dela biračkog tela sa jedne, i svojih proevropskih orijentacija sa druge strane, deo stranaka u Srbiji i bukvalno beži od pitanja i izjašnjavanja o ukrajinskoj krizi.
Problem, kako kaže urednica u NIN-u Vesna Mališić nemaju samo desničarske, proputinovske partije:
“Mislim da smo poslednjih 5-6 godina toliko podizali taj proputinovski, neću da kažem proruski, ali proruski i proputinovski narativ da je po poslednjem istraživanju osam od 10 ispitanika za čvrstu ruku, a sam predsednik je rekao da 80 odsto naših građana, a možda i više, ima prorusko raspoloženje. To nije došlo preko noći. To je gajeno, to je podsticano. To je nešto što je proizvedeno po mom mišljenju u Srbiji do te mere da se zaista vlast i opozicija da su se sada našle u stupici. Znači, kako da se odrede prema Ukrajini, a da za mesec dana se to ne odrazi na njihove izborne rezultate”.
Bivši predsednik Srbije i lider Socijaldemokratske stranke Boris Tadić je možda i jedni izneo svoj stav o rat u Ukrajini. Kako za Glas Amerike kaže, bio je protiv načina na koji je državno rukovodstvo reagovalo podržavajući terirorijalni integritet Ukrajine:
“Ja sam smatrao da nema potrebe da postoji bilo kakva trunka licemerja u ovoj situaciji jer se ne radi o nikakvoj ograničenoj vojnoj operaciji, nego očiglednoj invaziji sa kopna, sa mora i iz vazduha. To nije ograničena vojna intervencija i to je agresija jedne zemlje kao što je Rusija na susednu Ukrajinu”, kaže Tadić i dodaje:
“I mislim da je Putin, predsednik Rusije veoma pogrešio u ovoj operaciji. Kao što mislim da je ogromna greška sistem potpuno nekontrolisanih sankcija koje se upućuju prema Rusiji, koje me malo podsećaju na Makartijevu eru. Znate, ne možete vi da otpuštate dirigenta jednog hora ili orkestra u SAD zato što je ruskog porekla. To su tragikomične reakcije i osvete”.
Tadić: Srbija čeka odluka o sankcijama Rusiji
Kako se čini, u ovom trenutku je ključno pitanje uvođenja ili neuvođenja sankcija Srbije Rusiji – na osnovu odgovora na to pitanje i Zapad i Rusija će donositi odluke u vezi sa Srbijom. U najvećem problemu je vladajuća stranka koja mora o tome da se izjasni:
“Ja nisam za sankcije. Ja nisam za sankcije u ovom trenutku. A Srbija se može naći u situaciji da su sankcije neizbežne i to jasno kažem. Ja sam za to da se Rusija osudi kao zemlja koja je agresor u ovoj operaciji. Dobro je da je vlast pristupila rezoluciji UN nakon prvog uzdržanog reagovanja gde se podržavao samo teritorijalni integritet i suverenitet Ukrajine. Međutim, treba biti realan da i sankcije mogu biti predmet odluke. Ja kažem možda će Srbija morati da se pridruži sankcijama. Ali Srbija mora diplomatijom da objasni da smo bili zemlja, za razliku od drugih, koja je bila godinama pod sankcijama i da objasni i tamnu stranu sankcija”.
Prema mišljenju Vesne Mališić, i vlast u ovom trenutku gazi po tankoj žici neizjašnjavanja, pokušavajući da se ne oklizne, made će, kako kaže to biti sve teže ukoliko se rat i razaranja budu nastavila:
“Vlast će nekako takođe pokušavati da nekim umerenim tonovima zadrži tu politiku – dobro jutro čaršijo na sve četiri strane, kojom je manipulisala svih ovih godina. Mislim da je uzan prostor za tu vrstu politike kako vreme ide, ali mislim da svi prave sada strategiju do izbora kako da ih ova užasna tragedija rat, invazija i nasilje Rusije nad jednom državom ne ošteti i to je strašno koliko se u stvari u zagradu stavljaju neke veće vrednosti, neke važnije stvari – pitanje slobode, pitanje integriteta neke države, pitanje teritorijalnog integriteta neke države.”
S obzirom da je lično kreirao spoljnu politiku Srbije sa osloncem na četiri stuba, na pitanje da li je u ovom trenutku previše tih stubova, Boris Tadić kaže:
“Ni jedna politika nije večna. Politike i doktrine se uspostavljaju za vreme u kome postojite. I u kome se suočavate sa određenim izazovima. Trenutak kada Srbija postaje članica EU je taj trenutak kada ta doktrina prestaje da funkcioniše. Ili biva transformisana na način koji u određenoj meri imaju i neke zemlje EU. Na primer Španija je imala strateški odnos sa Rusijom. Italija, da ne govorimo o Nemačkoj koja ima poseban strateški odnos sa Rusijom. Svaka zemlja u EU ima i svoju politiku. Ali elementarno usaglašavanje mora da postoji”.
