Uz lidera Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića i druge opozicione prvake, tadašnja upravnica Narodnog pozorišta Vida Ognjenović je svakako jedna od ličnosti po kojoj se pamti prvi veliki opozicioni prostest u Beogradu.
Pre tačno 30 godina, 9. marta 1991. godine na Trgu Republike se okupilo više desetina hiljada ljudi, tražeći veće medijske slobode i smenu vrha ondašnje Radiotelevizije Beograd. To je bio dan kada su se Beograđani prvi put sreli sa vodenim topovima, suzavcem i tenkovima na ulicama grada.
Na logično pitanje da li može da zamisli da se danas na Trgu Republike okupi 50.000 ljudi tražeći medijske promene i demokratizaciju društva, danas aktivna penzionerka Vida Ognjenović kaže za Glas Amerike:
"Ja to zamišljam vrlo često. Ja mislim da je to moguće, uopšte nije nemoguće. Jedino što mislim da je današnja situacija prerasla tu vrstu pobune", kaže i dodaje je makar što se medijske situacije u Srbiji tiče situacija gotovo identična onoj od pre tri decenije.
Govoreći o 9. martu i velikom građanskom protestu trideset godina kasnije, Vida Ognjenović kaže:
Spontani ustanak građana
"Danas to pamtim sa lepim sećanjem, bez obzira na vodene topove, bez obzira na suzavac. Naravno sa žaljenjem zbog dve žrtve, zbog pogibije milicionera Kosovića koji je nedužan u potpunosti i mladog studenta. Ali smatram da je to bio zaista spontani građanski ustanak protiv jedne vrste političke diktature".
Slika iz Beograda koja je tog dana obišla svet prikazala je lidere opozicije kako se sa balkona Narodnog pozorišta obraćaju okupljenima, a prevrnuti policajski "stojadin" goreo je na ulici ispred ulaza u pozorište. Na pitanje da li je dugo razmišljala da li da pusti opozicione prvake na balkon pozorišta, Vida Ognjenović kaže da nije imala mnogo dilema:
"Nisam se dugo razmišljala. Ja sam bila odlučila da otvorim vrata, samo sam morala da malo razmislim kako. Znate, još je bilo samoupravljanje kod nas, još smo imali dva saveta, još smo imali sve one formacije koje su upravnika činile samo odgovornim, a bez mnogo ovlašćenja", kaže Ognjanović i nastavlja.
"I onda sam na pitanje tadašnjeg tehničkog direktora pozorišta Spasojevića da li da otvorimo pozorište, ja sam rekla da. I povedite gore ove rukovodioce - koji su pokušavali tu sa spomenika da se obrate masi, ali potpuno bezuspešno. Nisu ih čuli ni oni koji su neposredno pred njima stajali. I onda su ljudi došli, a naše obezbeđenje je to organizovalo tako da je takoreći svakog čoveka dovelo ovde na balkon, naročito lidere da mogu da se obraćaju Tako da nije u pozorište ušao ogroman broj ljudi, zato što nije bilo potrebno. Kad su počeli odavde da se obraćaju ljudi su ih slušali, aplaudirali. To je već bio ozbiljan skup".
Spontani poziv na juriš
Danas se priseća da ju je najviše nerviralo to što se tadašnja vlast Slobodana Miloševića pravila da ne vidi da su se na Trgu okupile desetine hiljada ljudi, a sa osmehom se seća i poziva Vuka Draškovića svojim pristalicama na juriš:
"Danas mi to izgleda naivno. Mislim šta smo mi mogli goloruki, kakav juriš. Ali lepo, to je delovalo na te mase i to je bilo spontano. Čovek nije znao šta da radi, ljudi su dolazili, dolazili, policija je već počela da dejstvuje. Do nas su dolazile vesti da je ubijen policajac, poginuo student itd. Tad se više nije moglo razmišljati mirno, sabrano. Sad se to već pretvorilo u jedan impulsivan skup, a naročito kad je došao suzavac i vodeni topovi. Nama su ovde lile suze".
Uprkos raznim interpretacijama, protest 9. marta je imao efekta, a zahtevi opozicije i građana su na kraju ispunjeni: Vuk Drašković je uhapšen, ali je vrlo brzo i pušten, smenjeni su direktor RTB Dragan Mitević i nekoliko urednika, smenjen je ministar policije Radmilo Bogdanović, a usledila je smena i direktora Politike Živorada Minovića.
Kako kaže Vida Ognjenović, velike zasluge za to snosi i Demokratska stranka:
"Dragoljub Mićunović je lično išao, mislim da je i Zoran Đinđić bio, oni su išli kod Miloševića, tražili su sastanak i objasnili da je to strašno, da je to gušenje građanske volje ljudi, da su to represalije koje se neće oprostiti, koje nam Evropa neće oprostiti".
Prema njenoj oceni, verifikacija protesta 9. marta usledila je već sutradan i narednih desetak dana kod Terazijske česme protestom studenata:
"To je najbolji nastavak, nije mogao bolji efekat da izazove 9. mart nego buđenje studenata. I taj protest koji je okupljao manje-više sve građane Beograda koji su dolazili odlazili, tu je vrvilo stalno od ljudi, to je vrvilo od neke odlične atmosfere".
