Posle još jedne, okrugle, 20. godišnjice od demokratskih promena u Srbiji, u javnosti se podvlači crta ispod onoga što je urađeno tokom dve decenije reformi. Onaj nezadovoljni deo javnost sve te godine žali što se posle petooktobarske revolucije nije dogodilo "šesti oktobar", odnosno kažnjavanje i potpuno uklanjanje sa javne scene glavnih perjanica režima Slobodana Miloševića. Da li je to uopšte bilo realno očekivati i da li je Srbija uopše imala potencijal za "šesti oktobar"?
Zoran Živković, nekadašnji bliski saradnik ubijenog Zorana Đinđića i predsednik vlade u godini nakon Đinđićevog ubistva, podseća da nikakav "šesti oktobar" nije mogao da se desi neposredno posle petog oktobra, "jer - budimo realni - nismo mi mogli da hapsimo ljude iz policije, tajne službe i vojske kad su oni imali oružje, a ne mi, niti smo imali zakonsku mogućnost za to".
Ono što je počelo kao relativizacija i opstrukcija Petog oktobra, počelo je narednih dana, od strane tada izabranog predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice, nastavlja Živković i poimence pominje bivšeg načelnika Resora državne Bezbednosti Radeta Markovića:
"Mi smo hteli da ga bar suspendujemo, ali to nije dao Koštunica. Hteli smo da promenimo šefove vojnih službi - to isto nije dao on. Hteli smo da promenimo vojni vrh, isto je sprečio on", kaže za Glas Amerike Živković, podsećajući da je on tad bio na funkciji saveznog ministra unutrašnjih poslova i da su tu promene "naravno rešene odmah".
"Vlada Srbije još nije bila formirana, jer je izbori za srpski parlament tek trebalo da se održe. Tako da - skoro šest meseci je prošlo, tokom kojih su Miloševićevi ljudi ne samo bili na slobodi, već su bili i na funkcijama, odnosno radili su svoj posao", svedoči Živković.
"S druge strane, mi smo predložili da odmah, u decembru 2000. godine ne budu obični izbori za Skupštinu Srbije, već da to budu izbori za ustavotvornu skupštinu i da se promeni Miloševićev Ustav i da se time postavi jasan ustavnopravni temelj za sve ono što nas očekuje u procesu tranzicije i reformama. I to je sprečeno od strane Vojislava Koštunice, navodno - zbog toga je i štitio ljude u policijskom i vojnom vrhu - zbog albanske pobune na jugu Srbije. To naravno nije bilo adekvatno opravdanje jer to smo završili na vrlo efikasan način bez bilo kakvih velikih problema", priča on.
Marijana Toma iz Centra za kulturnu dekontaminaciju i ekspertkinja za tranzicionu pravdu, kaže da joj je odmah posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića bilo jasno da se "šesti oktobar" nikada neće desiti.
"Mada, bilo je nekih koraka u prethodnom periodu, poput hapšenja ljudi koji su bili optuženi pred Haškim tribunalom za ratne zločine, genocid i zločine protiv čovečnosti i njihovu predaju, a kasnje i formiranje domaćih institucija koje je trebalo da se bave utvrđivanjem odgovornosti za zločine počinjene u ratovima", kaže ona.
Međutim, i pored tih koraka, "bilo je jasno 2003. godine da je atentat na Đinđića u velikoj meri zaustavio sve to, jer to je za posledicu imalo dolazak druge vlade, koja nije bila zainteresovana za izgradnju bilo kakvg odgovornog odnosa prema prošlosti".
Toma smatra da je najdramatičnija stvar u periodu posle promena bilo hapšenje i izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu.
"To ni mnogo bolje i svesnije države ne bi lako progutale, jer govorimo o prvom šefu države koji ide pred međunarodni sud za te optužbe. Pre toga imaš niz međunarodnih sudova koji pokušavaju da odgovornost šefova države načnu, od Versaja do Ninberga. To je bio veliki test za novu vladu koji je ona vrlo uspešno položila... Ogroman je test da nova demokratska vlada preda prethodnog autoritarnog vladara koji će na međunarodnom sudu da bude optužen za genocid - to je velika stvar", ocenjuje Toma.
Za Sonju Biserko, osnivačicu Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, neposredno posle promena nerealno je bilo očekivati više od onoga što je postignuto.
"Peti oktobar je bio verovatno maksimum koji je mogao da se desi u tom kontekstu u kom je Srbija tada bila - poražena, bez energije, bez ikakve ideje šta da radi i u kojoj je jedina ideja vodilja bila da se smeni Milošević, to je bio zajednički imenitelj. Drugo, treba imati u vidu da je ta koalicija koja je rušila Miloševića bila jako široka - 18 partija, tu su čak bili i ljudi koji su kasnije osuđeni za ratni zločin, mnogi su bili bliski ili su bili deo Miloševićevog režima i naravno ta opozicija koja nikad nije bila u mogućnosti da ostvari bolje rezultate osim Demokratske stranke u jednom momentu", kaže ona.
Takođe treba imati u vidu da je jedan deo ljudi oko samog Miloševića doprineo njegovom padu mnogo više od same opozicije, koja je tu zajedno sa civilnim sektorom bila nekakav demokratski paravan, naglašava Biserko.
Predsednik Koštunica je odmah napravio dogovor sa Miloševićem i vojskom, smatra ona. On nije bio čovek tranzicije koji je zagovarao nešto novo, stalno se pozivao na kontinuitet i legalizam, koji je zapravo bio kočnica za mnoge reforme i promene.
U tom čitavom galimatijasu imali smo i grupu ljudi koju je predvodio Đinđić i koja nije bila mnogo velika i koja je imala viziju evropske Srbije.
Međutim, potencijal za evropsku Srbiju, kao što vidimo danas, bio je veoma mali, ali je on ipak zbog te svoje vizije i spremnosti da sarađuje sa Haškim tribulalom - pre svega odlukom da preda Miloševića - bio ubijen i time je taj mali nagoveštaj neakve evropske Srbije bio u korenu sasečen, dodaje Sonja Biserko.
Nikad oživela lustracija
Srbija je u junu sada daleke 2003. godine, dakle tri meseca posle ubistva Zorana Đinđića, usvojila zaon o lustraciji koji se, međutim, ni jednom nije primenio sve do isteka roka njegovog važenja - 10 godina kasnije.
Marijana Toma ocenjuje da je reč o "potpuno 'genijalnom' primeru", koji nije jedinstven u postautoritarnim ili postkonfliktnim zemljama, ali jeste "najupečatljiviji".
Kaže da je - kada se pogleda kako je i kada taj zakon donet i šta ga je pratilo - odmah bilo potpuno jasno da "nikada neće zaživeti" i da "taj proces nikada neće započeti u Srbiji".
Lustracija je nemoguća bez odgovornosti, naglašava Toma, nemoguća je bez otvaranja dosijea službe bezbednosti, koje mi nikada nismo doneli.
"Lustracija apsolutno nije moguća bez suočavanja sa prošlošću. Lustracija ne može da postoji bez utvrđivanja krivične odgovornosti - što mi jesmo imali, donekle", kaže ona ističući da se u Srbiji društvo ipak nije bavilo utvrđivanjem sopstvene odgovornosti.
Zoran Živković ocenjuje da je Zakon o lustraciji opstruiran takođe od strane dela poslanika DOS-a koji su dolazili iz stranke Vojislava Koštunice, "a lustracija i sprovođenje krivičnog zakona su najbolji lek za čišenje prošlosti".
"Zakon o lustraciji je pod (mojom) pretnjom donet u vreme kada sam ja bio premijer juna 2003. godine. Krajem godine je formirana komisija za sprovođenje tog zakona, ali ni naredna Koštuničina vlada, niti bilo koja vlada do dana današnjeg, nije primenila taj zakon i njemu je posle 10 godina istekao rok, pre sedam godina. Ni jedan jedini postupak po njemu nije pokrenut što je bila opstrukcija i kvazidemokratskih vlasti nakon marta 2004. i promene vlade Srbije i ono što se dešavala od 2012. naovamo je apsolutna kontrarevolucija, ako se Peti oktobar može nazvati revolucijom", kaže bivši premijer Srbije.
2012 -
I sve ono što je rađeno na polju suočavanja sa prošlošču, zamrlo je 2012. godine, sa dolaskom naprednjaka na vlast, smatra Sonja Biserko.
"Od tada je na delu politika koja apsolutno nastavlja politiku Slobodana Miloševića drugim sredstvima - sve je relativizovano, i sam Milošević je normalizovan, ratni zločinci dobijaju vrlo značajno mesto u javnom i medijskom prostoru, postaju heroji koji su se borili za nacionalnu stvar Srbije", kaže ona.
Srbija je, posle toga, prestala da bude zemlja koja stremi demokratiji. Postala je autoritarno društvo, bez opozicije i može se reći - jednopartijska država, jer sve te partije koje su u koaliciji sa SNS-om su manje-više istog profila, iste orijentacije.
"No, to se može reći i za najveći deo opozicije, koja u stvari svojim radikalnijim nacionalizmom želi skinuti Vučića", zaključuje Sonja Biserko.
