Poslednji VHS rekorder proizveden je pre 5 godina, u julu 2016, u fabrici kompanije Funai Elektrik u Japanu. Ali za mnoge – era VHS traka još nije završena.
Video klub Sinefil otvoren je u Los Anđelesu 1999. U to vreme, postojale su hiljade takvih mesta. Danas, Sinefil je poslednji video klub u Los Anđelesu. Njegov menadžer je Pol Tamajo, zaljubljenik u filmove.
“Kada sam bio mali, uvek sam govorio sebi da ću kada porastem imati najveću moguću kolekciju", priča Pol za Glas Amerike.
Tamajo ima više od 50.000 filmova – na VHS trakama I DVD-jevima, od Skorsezea, do Antonionija, Eldara Rjazanova i Andreja Zvjagniceva. Kaže da članove njegovog kluba privlače filmovi do kojih ne mogu da dođu na internetu.
“Imamo 30.000 naslova koje ne možete da strimujete I to nam pomaže da ostanemo u poslu. Takođe kada ljudi dođu u video klub, tu postoji lični dodir. Imamo troje zaposlenih i svi smo poznavaoci različitih žanrova.”
Iznajmljivanje VHS trake ili DVD-ja u Tamajovom klubu košta pet dolara. Za oko 30 dolara mesečno, članovi mogu da iznajme čak 120 filmova.
“Dolazim u SInefil već 20 godina. Bio sam tu na dan otvaranja! I to je ubedljivo najbolji video klub u Los Anđelesu”, priča član kluba Majkl Petrik.
Ovi ljudi koji vole da gledaju filmove na “staromodan” način su deo jake supkulture. Postoje onlajn grupe i forumi gde ljubitelji filmova prodaju i kupuju opremu, i razgovaraju o zlatnom dobu video traka.
Hit Holand, kolekcionar VHS traka, ima blog posvećen filmskoj industriji 1990-ih.
“Mnogo toga što se nalazi na VHS-ovima nikada nije digitalizovano. Sa VHS-om imali ste bum video klubova a svi ti klubovi želeli su da popune svoje police i zato su uzimali regionalne naslove. Logika je bila – ja sam u Ohaju, tu ima lokalnih filmskih autora i iznajmljivaćemo njihove filmove.”
Ovih dana, VHS trake koštaju između nekoliko dolara do nekoliko hiljada. Jedan korisnik na internetu pokušava da proda Diznijevu “Malu sirenu” iz 1989 godine za 45.000 dolara. Za sada – nema kupaca.
“Postoje oni koji žele da profitiraju, ali ima mnogo ljudi koji sakupljaju te trake zato što su još funkcionalne I mogu da se koriste, predstavljaju raritet ali tu je I materijal na samim trakama koji može da se koristi za nove projekte”, objašnjava Tomas Haris, predavač filmske umetnosti na Univerzitetu Jejl.
Možda sve deluje kao rezultat nostalgije, ali Pol Tamajo kaže da ima kupce svih generacija.
“Godine zaista nisu bitne. Ovde se prosto osećate kao kod kuće. Nešto u vezi sa video klubom I držanjem fizičke kopije filma u ruci – to je prosto utešno i prijatno.”
Prijatno kao filmsko veče kod kuće sa nekim starim omiljenim ostvarenjem…