Od početka ruske invazije na Ukrajinu, svet svakodnevno obilaze slike rata, razaranja i ljudskog stradanja. Za novinare međunarodnih glasila, kao što je Glas Amerike, koji emituju programe na ruskom i ukrajinskom jeziku, ovaj rat ima i drugu dimenziju.
U pauzama uključenja, intervjua i televizijskih emisija, novinari Glasa Amerike koji izveštavaju na ukrajinskom i ruskom jeziku, proveravaju vesti o svojim roditeljima, rođacima i prijateljima koji se još nalaze u Ukrajini, ili su preko noći postali izbeglice. Zatim se vraćaju pred kamere i nastavljaju da rade.
"Završite smenu na poslu, izveštavate, držite se činjenica da biste informisali ljude, a onda izađete iz Bele kuće ili Kongresa i istog trenutka zovete roditelje i pokušavate da ih ubedite da dođu u SAD ili na neko bezbedno mesto. I mojim roditeljima je bilo izuzetno teško da napuste Kijev, bili su čvrsto rešeni da ostanu, jer je to njihova zemlja, nisu želeli da budu izbeglice, da pobegnu", priča Julija Jarmolenko, novinarka ukrajinskog servisa Glasa Amerike.
"Moja mama je stalno govorila – doći ćemo u SAD kao što smo ti obećali, šetaćemo kad procvetaju trešnje, i to je bio početak februara... a kada je počeo rat sećam se da sam izašla iz Bele kuće i videla da su trešnje počele da cvetaju i srce mi se slomilo, mrzela sam svaku trešnju na putu. Morate da ostanete profesionalac, ali emotivno je veoma teško".
"Moj radni zadatak je da pratim ovaj rat objektivno, detaljno i precizno, i da bih bio u toku moram da pratim vesti 24 sata dnevno, što stvara dodatni nivo pritiska. i dalje smo pred kamerama, i radimo svoj posao koji je izuzetno važan ovih dana", priča Ukrajinac Mihajlo Miša Komadovski.
Reporter ruske redakcije Glasa Amerike navikao je da se svakodnevno čuje sa majkom u Odesi. Dok njegov otac i stariji brat zbog vojne obaveze nisu mogli da napuste zemlju, Miša je uspeo da ubedi majku da pređe u jednu od država Evropske unije.
"Sada nastavlja da me gleda, kritikuje, govori da nosim kapu, utoplim se i jedem supu za ručak, što je njoj najveća briga sada, čak i u sred rata. Pre jednog od svojih uključenja sam je nazvao, zvučala je tužno. Ispričao sam o jednoj reakciji Bele kuće i na kraju, što zaista nisam planirao, poželeo sam da joj se obratim jer sam znao da gleda, i rekao: 'Mama volim te, čuvaj se...' Nisam mislio da je to neprikladno, radim kao reporter više od 10 godina i ponekad ima trenutaka kada mi novinari i reporteri, kao ljudska bića možemo da iskažemo svoje emocije".
Julija Jarmolenko je uspela da ubedi roditelje da se evakuišu, ali mnogim njenim kolegama iz ukrajinske redakcije najbliži su i dalje u gradovima pod ruskim napadom. Kaže da je najteže pitanje koje može da joj se postavi – kako je.
"Ne znam, osećam se... nemam reči, iskreno. Doživela sam izvesno, zapravo ogromno olakšanje što su mi roditelji konačno stigli u Vašigton posle nedelja mojih ličnih teških pregovora sa njima da ih ubedim da dođu i budu na bezbednom, ali u isto vreme je zaista teško, jer rat se nastavlja, ljudi pate, ne znamo kada će se završiti i koliko će još novih stradanja zadesiti ukrajinski narod. Bio je najlepši osećaj na svetu zagrliti svoje roditelje, trčala sam i vrištala na aerodromu kao luda, ali posle toga me je pogodila spoznaja da toliko porodica ne može da bude zajedno, ne mogu da zagrle jedni druge, neki čak nemaju telefonsku vezu, ne mogu da nazovu roditelje i pitaju da li su OK".
Za to vreme, milioni gledalaca u Ukrajini od novinara ukrajinske redakcije očekuju da prenesu i pojasne stavove Vašigtona. Od početka rata, servis je uveo nove kontakt emisije dva puta dnevno, nazvane „Brifing“.
„Neki gledaoci nas pitaju o konkretnim merama koje SAD i Kongres preduzimaju... većina samo kaže odakle je i kažu: 'Bombarduju nas, molim vas pomozite nam'. Jer kad vide nas, koji radimo iz Vašingtona, vide nas kao produžetak Sjedinjenih Država ili zapadne demokratije u celini, i moramo da im objasnimo da smo novinari, i da je naš posao da postavljamo pitanja. I naravno, postavljamo sva ta pitanja senatorima, administraciji, obaveštavamo publiku samo o činjenicama, i govorimo im istinu. Ona je nekad gorka i nije ono što žele da čuju, ali mislim da je veoma važno da znaju šta se tačno dešava i čuju prave činjenice. Rusija nastavlja da ućutkava glasove u svojoj zemlji i šire propagandu i dezinformacije širom sveta i u samoj Ukrajini. Nama je važno da kažemo samo nešto što je provereno, na osnovu izvora koji su kredibilni", navodi Julija Jarmolenko.
Novinari ruske redakcije za to vreme objavljuju informacije koje stižu do Rusije uprkos blokadi koju je za zapade medije od BBC-ja do Glasa Amerike uveo režim Vladimira Putina i informišu govornike ruskog jezika u Ukrajini.
"Neumorno radimo na tome da proverimo informacije i pružimo različite tačke gledišta da vi, publika, sami donesete sud, i mislim da je to smisao novinarstva. Međutim, u vreme ruske propagande i kampanje dezinformacija, moramo da budemo oprezni, jer nisu sve informacije koje stižu iz Rusije, posebno zvaničnih izvora, tačne i legitimne, i zato smo mi tu", kaže Miša Komadovski.
Pre ruske invazije, programi Glasa Amerike i Slobodne Evrope stizali su do svakog petog odraslog Ukrajinca. Posle napada, ukrajinske televizije su formirale jedinstveni program koji se za informacije iz SAD uglavom oslanja na novinare Glasa Amerike.
