U protestima u Americi učestvuju i doseljnici poreklom sa Balkana a posebnu perspektivu u ovim događajima imaju oni čiji su partneri - Afroamerikanci. Za Glas Amerike svoje viđenje protesta iznosi Snežana Ranđelović-Braun, slikarka koja živi na američkom jugu.
„Živim već 11 godina u Nju Orleansu i nekako ga smatram svojim. Inače sam poreklom iz Srbije. U Nju Orleansu živim sa svojim sinom, šestogodišnjakom, koji je dete iz mešanog braka, njegov otac je Afroamerikanac, tako da nas je to dovelo dovde, da sam aktivno uključena u ove proteste”, priča Snežana Ranđelović-Braun.
Kako kaže, u prvim godinama života u Americi uživala je u blagodetima Nju Orleansa i nije jasno prepoznala rasizam dok nije dobila sina.
“Bila sam okružena internacionalnim studentima, i pomalo zatvarala oči na sve to, iako je doprlo negde do mene. Ali to samo govori o nekoj našoj belačkoj privilegiji, ja sam bila u situaciji da zbog boje kože ne osetim to, dok studenti i ljudi koji se nađu u Americi a drugačije su boje kože - to osete istog trenutka. Rasizam sam osetila malo kasnije, kada sam dobila sina čiji je tata Afroamerikanac.
U tom trenutku trenutku počinjem da shvatam da ljudi sa čuđenjem doživljavaju to da smo on i ja druge boje kože. Što je stariji sve su uočljivije te situacije. Kada imate malu bebu, svi reaguju: lepa, slatka beba. Ali kada već imate dečaka, koga ovde smatraju za Afroamerikanca, počinjete da uviđate da tu postoji neki drugačiji pogled. Dobija komentar koji sam jako tužna da čujem – kada neko prokomentariše da on ima sreće što sam mu ja mama. Pa zašto? Zato što sam ja bela? To je jedna sistematska nepravda, da ljudi, ne razmišljajući, verovatno iz najboljih namera, govore i rade neke stvari ne shvatajući koliko je to jedna sveprožimajuća nepravda”.
Protesti u Nju Orleansu su mirni, kaže Snežana je i dodaje da veruje da je to slučaj u većini gradova iako se u vestima obično fokus stavlja na sukobe i nasilje. Na proteste ona vodi i sina.
“Naravno trudićemo se da budemo u što mirnijem delu ali moja ideja kao majke jednog dečaka koji je po američkim standardima svrstan u Afroamerikance je da ga izložim toj ideji da ono što je bitno za njega, da zna da rasizam postoji, neće se rešiti u skorije vreme ali je bitno da se nešto uradi povodom toga”.
Snežana nije iznenađena žestinom protesta, posle najnovijeg u seriji slučajeva da je jedan Afroamerikanac bio žrtva policijske brutalnosti.
„Ja mislim da je ovo apsolutno bilo neminovno, i bilo je samo pitanje vremena kada će se desiti. Nekako u poslednje vreme su tako uskovitlane strasti u Americi i da poslednje ubistvo je verovatno bio samo triger za to međutim, milsim da se ovi protesti odavno krčkaju i mislim da je ovo bio samo trenutak kada je jedan ekspres lonac prošištao“.
Umetnica iz Nju Orleansa ističe da se nikome ne dopadaju prizori agresivnog ponašanja demonstranata na ulicama, ali da se oni moraju posmatrati u širem socijalnom kontekstu.
“Šta je dovelo do takve situacije i koliko je to višedecenijsko ugnjetavanje manjina u Americi, pre svega Afroamerikanaca i koliko je sistematski problem i koliko je to jedno normalizovanje rasizma u Americi decenijama… Ja sam možda najmanje kompetentna da pričam na tu temu jer ovde živim samo 11 godina, ali opet mislim da je dovoljno svakom par godina u životu da sagleda koliko je to kompleksan i sistematski problem. Tako da komentari ljudi kao - kakvi huligani, razbijaju izloge i kradu televizore... da, jeste strašno ali to nije strašnije nego ubiti čoveka zato što je druge boje kose ili kože i u nekim slučajevima ne odgovarati zbog toga.”
Rasizam je sistemski problem Amerike ali je prisutan – svuda. Snežanu pitamo da li je primetila određene predrasude kada je sa sinom putovala u Srbiju.
“Moram iskreno da kažem da u Srbiji gde provodimo par meseci svake godine ne osećamo nikakav rasizam što je možda u vezi sa tim da nas ljudi poznaju pa su naklonjeniji nama i ne idu na tu stranu”, priča Snežana Ranđelović. Ipak, iako ističe da ne želi da generalizuje, zapazila je određene predrasude među doseljenicima sa Balkana.
“Naravno daleko od toga da su u pitanju svi, ali bila sam u prilici da se začudim da naši doseljenici imaju govor mržnje prema drugim manjinama pa i Afroamerikancima, što je mene jako začudilo s obzirom da smo i mi manjina. Ali eto, možda je to neki naš način da se, taj imigrantski sindrom, da se asimilujemo u vladajuće belo američko društvo. Tako da se nadam da će ovo biti osvešćenje i za naše ljude ovde."
Snežana kaze da se njen sin za sada identifikuje kao Srbin i Amerikanac i da nema ideju da ga svet vidi na treci način.
“Ja ga odgajam na način gde je on prosto čovek i imamo tu sreću da možemo često da putujemo, gde je izložen ljudima iz razlčitih kultura . Tako da njemu to pomaže da je okej biti negde između ali ne znam nažalost mislim da će biti itekako suočen sa potrebom da naprvi izbor u nekoj bližoj budućnosti i ono što je najtragičnije da ćebiti suočen sa time da će ga ljudi tretirati na određen način zbog njegovog izgleda pošto je ovo ipak Amerika i stvari se neće promeniti tako brzo”.
Kada je Barak Obama postao predsednika Amerike, delovalo je da je zemlja načinila istorijski iskorak ka postrasnom društvu. Poslednje godine su, međutim, pokazale, da to nije bio slučaj. Snežanu pitamo u kakvom se društvu nada da će njen sin živeti, kada bude mladić.
„Kada je Barak Obama bio izabran za predssednika ja sam tek došla u Ameriku, tada sam bila student, nisam imala ni pravo glasa ali sam živela u Nju Orleansu i nisam mogla da ne primetim opštu euforiju, u gradu i pozitivnu atmosferu kada je on došao na vlast. Čitav Nju Orleans je imao osećaj da se stvari menjaju i idu ka nekom boljitku. To je bila moja lična impresija a sada, mnogo godina kasnije, sam mnogo mudrija i mnogo svesnija čitavog sistema shvatam da se stvari ne menjaju preko noći posebno tako kompleksna stvar kao sistematski rasizam. Koliko je godina prošlo od Martina Lutera Kinga, 60-tak, mi nismo daleko dogurali. Ali imamo ove proteste koji meni i mnogim drugima ljudima daju nadu da će se možda nešto značajnije promeniti u narednim decenijama“.
Snežana Ranđelović veruje da će promene doći sa novim generacijama.
„Ne našim, koje su odgajane po starim principima koji očigledno ne funkionišu već možda nove generacije gde će ovi protesti doneti novo osvešćenje u kuće, gde će roditelji sesti da razgovaraju sa svojim decom, objasniti im šta se dešava i kako različitost nije loša stvar. Kako mržnja nije ok, naučiti ih prihvatanju i ljubavi“.
