Većina izveštaja o Rusiji i Kini u srpskim medijima je pozitivna, ali određen procenat tih medijskih sadržaja čine i lažne vesti, pokazalo je istraživanje beogradskog Saveta za strateške politike. (CFSP) Da su Moskva i Peking dominantni, sve češće primećuju i zapadni mediji i nevladine organizacije. Koje su posledice takvog oblikovanja javnog mnjenja i može li Zapad da promeni aktuelnu sliku?
“Dvostruki autoritarni izazov na Zapadnom Balkanu” – tako sve veće prisustvo Rusije i Kine u medijima opisuju autori teksta koji je objavio vašingtonski Centar za evropsku politiku. Primarni akter i dalje je Rusija, a Kina sve više koristi njenu mrežu za slanje svojih poruka, kaže za Glas Amerike Rumena Filipova, jedna od autorki teksta iz bugarskog Centra za studije demokratije.
„U Srbiji se uticaj širi pomoću političara, odnosno provladinih medija, tabloida, TV stanica koje inače emituju proruske poruke, sada prikazuju Kinu u pozitivnom kontekstu. Takođe, kada govorimo o političkom nivou, interesantno je i da u Srbiji postoji i Nacionalni savet za saradnju sa Rusijom i Kinom, što je jedinstveno u regionu”.
Prikazivanje Moske i Pekinga u pozitivnom kontekstu u pandemiji, navodi se u tekstu CEPA, nosi još jednu, važniju poruku: da se autoritarni režimi mnogo bolje snalaze u aktuelnoj krizi od liberalnih demokratija.
„Zašto je to opasno na Balkanu? Dva su razloga, koja možemo uočiti u Srbiji i nekim istočnoevropskim zemljama. Vidimo u istraživanjima javnog mnjenja da postoji pozitivna percepcija članstva u EU i to je povezano sa ekonomskom perspektivom: zapošljavanjem, putovanjem, ali ne nužno i sa vrednostima. Sa druge strane, postoji pozitivna percepcija Rusije i Kine. Moskva i Peking mogu da iskoriste to raspoloženje u društvu i da preokrenu javno mnjenje u svoju korist. Takođe, postoji nezadovoljstvo procesom demokratizacije poslednjih decenija. I to je veoma opasno jer može navesti ljude da pomisle da će modeli koje nude Rusija i Kina dovesti do boljih ekonomskih rezultata, socijalne pravde i, paradoksalno, boljeg upravljanja državom“, navodi Filipova.
Pozitivne, ali i lažne vesti
Iako pozitivni, mnogi od izveštaja o spoljnopolitičkim akterima u Srbiji su lažni, pokazala je analiza naslovnih strana štampanih medija tokom 2020. koju je radio beogradski Savet za strateške politike uz podršku ambasade SAD. O Rusiji se izveštavalo pozitivno u 66 odsto slučajeva, o Kini u 61,8 odsto, a o Americi u 29,3 odsto.
“Na primer, četvrtina naslova za Rusiju bile su lažne vesti. Naravno, prednjače vesti sa pozitivnom konotacijom. O SAD je bilo dosta lažnih vesti, važno je napomenuti da sve lažne vesti sa pozitivnom konotacijom su bile vezane isključivo za Donalda Trampa…Kada je reč o Kini, čini mi se da je 20 procenata su bile lažne vesti“, kaže jedna od autorki istraživanja, Dajana Ostojić iz Saveta za strateške politike i dodaje da u plasiranju lažnih vesti prednjači list Večernje novosti.
O EU se uglavnom izveštavalo neutralno, pa negativno, i u najmanjem procentu pozitivno, dok se u nekim slučajevima se nije izveštavalo uopšte, pokazalo je ovo istraživanje.
„Ono što je meni bilo fascinantno je da se pomoć EU Srbiji u pandemiji nijednom nije našla kao glavna tema. Sedam puta se našla kao tu negde u ćošku, kao sporedna…Što se tiče evropskih integracija, od ukupnog broja naslova o EU, oni čine manje od 10 procenata, što je poražavajući podatak. Čak se i o tome govori negativno, u smislu da nas EU ucenjuje“, napominje Ostojić.
Šta može EU?
EU je ta koja treba da ponudi alternativu kroz jasan datum pristupa, smatra Rumena Filipova.
“Važno je podsetiti i na istorijski kontekst: u prvom i drugom talasu pridruživanja EU i NATO-u 2004. i 2007, zemljama je bilo važno da imaju jasan datum jer im je to dalo politički stimulus. To se sada ne dešava i postoji mnogo razloga za to. Ali, vidimo da, recimo, mediji poput tabloida Informer ili Sputnjika Srbija pokušavaju da naglase da izmenjena metodologija pristupa zapravo pokazuje da EU ne želi Zapadni Balkan i da zemlje treba da se okrenu Pekingu i Moskvi”.
Iako nadležni tvrde da je evropski put Srbije njeno strateško opredeljenje, pitanje je koliko je to samo na rečima.
„Činjenica je da je možda već decenijama unazad ta naša spoljnopolitička orijentacija, da grubo kažem, šizofrena. Prosto, u skladu sa potrebama i okolnostima, ali što se tiče iskrene opredeljenosti prema evropskim integracijama, mislim da smo daleko od toga“, zaključuje Dajana Ostojić.
