Afere za aferom, nepristojan rečnik, koji upotrebljavaju poslanici, pa čak i ministri u direktnom televizijskom prenosu iz parlamenta, vlast koja optužuje medije i opoziciju da pozivaju na ubistvo najviših predstavnika vlasti, sveopšte svakodnevno izluđivanje bombastičnim i često lažnim naslovima u tabloidima, predoziranje rijaliti programima - slika su današnjeg društva i političke scene u Srbiji. Šta takav odnos čini od te javnosti, kako se odražava na "obične" ljude, a kako na mlade koji tek sada spoznaju svet? Kako mogu da reaguju oni koji su možda "na ivici živaca", a šta da rade pristojni ljudi? To su neka pitanja koja je Glas Amerike postavio svojim sagovornicima.
"Svakom je vidljivo da atmosfera u našem društvu toliko brzo ide nizbrdo da je teško zamisliti da se to ne radi planski. Teško je da se situacija sama od sebe toliko intenzivno pogoršava i jedina ideja je da se to namerno radi, a prosto je neverovatno da bi neko mogao da bude toliko kratkovid i toliko destruktivan pa da namerno stvara ovakvu sve goru i goru i sve opasniju i opasniju atmosferu", izjavio je za Glas Amerike socijalni psiholog i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Dragan Popadić.
On kaže da je na različitim poljima vidiljivo koliko se podiže temperatura, koliko tenzije dolaze do nivoa pucanja i koliko se prizivaju čak i fizički obračuni.
Teško je razumeti zašto se to dešava i šta bi mogao da bude cilj, odnosno u čiju korist će biti to što društvo ima ogromnu štetu od "daljeg pada u necivilizovanost".
"Postavlja se pitanje kako to niko ne ume da prepozna i spreči. To je dodatna konfuzija uz sve druge konfuzije u različitim oblastima društva", kaže Popadić.
Profesor Žarko Trebješanin, psiholog, podseća da je pred izbore manje-više uobičajeno da se potežu "neke jače reči" i da se stvaraju tenzije.
"Međutim, ovo što se dešava potpuno prevazilazi granice onoga što bi bilo neko građenje predizborne atmosfere, želja da se ljudi motivišu. Prelazi se ta granica i ovo sve više liči na poziv na linč opozicije".
On smatra da se ne možete zvanično zalagati za fer borbu i dijalog sa neistomišljenicima, a da ih "istovremeno nazivate kriminalcima, tajkunima pa čak i bolesnicima, ludacima, banditima i naravno i obavezno fašistima, što je potpuno obesmišljena reč". Umesto da pokazujete svoje prednosti, nastavlja on, vi od političkih protivnika stvarate neprijatelje i izdajnike.
Trebješanin smatra da su takve reči "krajnje opasne" i da za svet koji nije politički obrazovan i koji nema političke ili šire kulture, takva pregrejana atmosfera zaista može da dovede do sukoba, tako što na kraju "zaista svaki čovek koji sebe smatra patriotom ili dobim građaninom može da smatra da je sasvim logično da te izdajnike, koji nisu ljudi, možete udariti i šipkom po glavi, da im možete spaliti kuću".
"Već su se dešavale takve stvari. Ako se ovo nastavi, to onda može da dobije razmere neke epidemije, što ne znam kome bi to uopšte moglo da koristi, takav jedan haos. Znate da sedite na buretu baruta i bacate šibicu. To su krajnje neodgovorni potezi i zaista mislim da bi ta retorika morala da se spusti na nivo kulturnog razgovora", dodaje on, ali primećuje da za to ne postoji politička volja.
I profesor Popadić za širenje takve slike zamera vlastima, optužujući je da se više ni ne pretvara da živimo u pravno uređenoj državi:
"Njihova poruka je da oni faktički imaju vlast onoliko koliko žele i da su ljudi u njihovoj milosti i nemilosti. Oni to nigde poptuno jasno i eksplicitno ne kažu, ali iz celog njihovog nastupa i postupaka je potpuno jasno da ljudi to treba da zaključe: 'Nećemo vam to jasno reći, ali znajte da smo mi svemoćni, da zavisite od nas i da nam ništa ne možete'".
Šta vide deca i mladi
"Taj pad civilizacijski je toliko veliki da neko ko je zaspao pre 5-6 godina i sad se probudio ne bi mogao da prepozna svet u kojem se nalazi, a mi koji smo sve te transformacije prošli, nekako se sve brže i brže navikavamo na ovaj svet nasilja i necivilizovanosti koji oko nas postoji", nastavlja profesor Popadić.
Na decu i mlade ovakvo okruženje i atmosfera u njemu verovatno najviše utiču, jer to je jedini svet koji oni prepoznaju. Neko ko je danas tinejdžer, kaže Popadić, i ko se zainteresovao za nekakav svet van svoje vršnjačke grupe, vidi svet u kojem postoji ta izrazita mržnja prema neistomišljenicima, "u kojem se naslobodnije koristi prostački rečnik, u kojem su najpopularniji oni koji su najagresivniji".
"Mi možemo da kažemo 'to nije bilo ranije', pa da kažemo sebi 'moguće da neće biti ni kasnije', ali iz njegove perspektive to je svet u kojem živi i koji je verovatno oduvek postojao i on samo treba da se navikne na taj svet, da i on usvoji te norme ponašanje", kaže Popadić i ocenjuje da je kritika upućena mladima, zato što su agresivni i bahati - "ogromna hipokrizija".
"Zašto neko dete ne bi smelo da ponovi ili da se prema svom vršnjaku ophodi onako kako se predsednik države ophodi prema svojim građanima", pita Popadić.
"Zašto neki nastavnik ne bi smeo da kaže roditelju ili detetu iste one reči koje ministar ili predsednik države govore ljudima oko sebe".
Srbija - veliki rijaliti
Filip Švarm, urednik nedeljnika Vreme, kaže da su kampanje vlasti dovele do toga da je u Srbiji praktično nestalo javno mnjenje, a da je svaka suvisla i argumentovana javna rasprava praktično pokopana i dovedena do besmisla.
"Ono što trenutno vlada Srbijom je retorika, estetika i hiperemocionalnost rijalitija, a mi u Srbiji znamo da su najgledaniji termini u rijalitiju kad se neko svađa sa nekim i kad dolazi do agresije. Dakle, mi imamo javno mnjenje koje je obeleženo neprestanom svađom, neprestanom bukom, hiperemotivnošću u kojoj su činjenice otišle u potpuno drugi plan. Mi ne možemo više da govorimo o tome kad je potpuno nebitno šta govore državni funkcioneri", kaže Švarm za Glas Amerike.
I profesor Trebješanin povlači paralelu političke scene u Srbiji i rijaltija:
"Sada ova politička scena u Srbiji najviše liči na rijaliti šou, gde imate preslikano sve - i psovanje, i neodgovorne izjve, i stigmatizovanje ljudi, i imate praktično poziv na linč. To ne bi smelo da se pojavi u javnoj sferi i sferi politike u kojoj su ljudi, nažalost, vrlo često spremi da idu do nekog ekstrema i to onda može da ih podstakne".
Šta da radi "običan svet"?
"Mislim da je najnormalnije da se ljudima ukaže na to kuda to ide i kakve su sve posledice, da se vlast pozove na odgovornost i na razumno ponašanje", nastavlja Žarko Trebješanin.
"Ja zaista mislim da ovde veoma mnogo nedostaje politička kultura, da se ljudi prvo malo opismene i da imaju političku pismenost, da znaju od čega se radi, šta se dešava, da znaju da razlikuju šta su činjenice, šta podaci, a šta je tumačenje, manipulacije, spinovanje, uokviravanje, stavljanje u kontekst koji vam sugegiše gotova rešenja".
Najzad, zaključuje Trebješanin, treba da se pokaže da je u političkom životu bitna tolerancija, uvažanje i poštovanje ljudi koji misle drugačije i da bez toga nema razvoja demokratije:
"Ako bismo svi mislili isto - to je pogubno, tu nema napretka i treba saslušati onoga ko drugačije misli, saslušati argumente i argumentima odgovoriti, a ne jezikom mržnje, optužbi, jezikom diskvalifikacije, dehumanizacije itd".
Profesor Dragan Popadić kaže da je optimista i da veruje da će situacija sigurno biti promenjena za nekoliko godina, ali da većna ljudi misli da je društvo u tolikom stepenu nepopravljivog rasula i propadanja da je jedini izlaz mladima da beže iz zemlje u neka srećnija društva, "a za starije da ćute i trpe i da se nadaju da neće biti još gore".
Filip Švarm smatra da smo došli smo do "prilično besmislene situacije, a ta besmislena situacija naravno nije nastala spontano, ona je kreirana da bi se u društvu suzbio bilo kakav kritički glas i onda i razmišljanje sopstvenom glavom":
"Profesionalni mediji mogu da urade samo jednu stvar - da nastave da rade ono što su i do sad radili: da ne spuštaju nivo, da se ne trkaju sa tabloidima, sa rijalitijem koji tu vlada, jer ozbiljni mediji postoje zbog svojih čitalaca. Oni postoje i dalje, čak i neki tiraži rastu. Evo, da ova halabuka koja je stvorena, može da traje neko vreme, može da traje i dugo vremena, ali ne može da traje sve vreme. Treba sačuvati prosto taj gram razumnosti koji postoji i mislim da je to trenutno ključni zadatak nezavisnih medija".
