Po oceni brojniih eksperata sa obe strane Atlantika najavljeni novi investicioni sporazum EU sa Kinom slabi trgovinske pregovačke pozicije evropskog bloka u odnosu na Peking i ujedno ide na štetu najavljenog jačanja spoljnopolitičke i ekonomske saradnje transatlantskih partnera, nakon izbora demokrate Džoa Bajdena za novog šefa Bele kuće.
Neki analitičari čak smatraju da trgovinski sporazum unosi elemente protivne vrednostima zapadnih demokratija, jer zaobilazi činjenicu da kineski “državni kapitalizam” ne toleriše građanske slobode” za koje se Evropa zalaže kao neotuđivim.
Čarls Kapčan, bivši specijalni savetnik za Evropu u administraciji Baraka Obame, i visoki saradnik uticajnog Saveta za spoljnopolitičke odnose, izlaže drugačiju dimenziju planiranog evropsko-kineskog dogovora. Po njemu, dalji proces ekonomske globalizacije, koju pomenuti sporazum podrazumeva, iziskuje prethodnu pauzu:
„Mislim da međunarodni liberalni poredak nije u dobrom stanju, Bregzit je smo jedan aspekt toga. Bregzit je simptomatičan isto kao i sama pojava Trampa i dolazak na scenu populizma u većini zapadnih liberalnih demokratija. To takođe govori da nije sve u redu u zapadnim društvima. Smatram da je glavni prioritet Sjedinjenih Država i njenih liberalnih demokratskih partnera da dovedu sopstvene kuće u red i obezbede da period kroz koji smo prošli ne postane nova normala, već da ostane stranputica. Da se vratimo demokratskim vrednostima i praksi, koje Sjedinjene Države i njeni ključni partneri usavršavaju i unapređuju poslednjih nekoliko stotina godina.”
Kapčan se osvrnuo i na, kako to naziva, Trampovo vreme:
“Verujem da pred nama stoji i obaveza da ne okrećemo leđa Trampovoj eri, niti da osuđujemo Trampovu eru, već da učimo lekcije iz tog perioda. Te lekcije ukazuju na veliki broj nezadovoljnih birača, i na to da u našim društvima vlada politička polarizacija i da zajedno sa ekonomskom neizvesnošću u mnogim delovima SAD, u Velikoj Britaniji i drugde, takvo stanje izjeda tkivo demokratskog društva. Moramo da rešimo te elementare probleme. Mislim da, bar za sada, težnje ka daljoj globalizaciji međunarodnog poretka moraju da se ostave po strani."
Po njegovim rečima:
"Ako se vratimo u devedesete godine, po okončanju hladnog rata, otvorili smo tada vrata NATO-a za brojne nove članice. Otvorili smo vrata Evropske unije. Pretvorili smo G-7 u G-8 uključivanjem Rusije, otvorili smo Svetsku trgovinsku organizaciju Kinezima. Sve to bilo je u službi pretvaranja zapadnog liberalnog poretka u globalni liberalni poredak. Taj dan će možda doći ali ne u doglednoj budućnosti. U sadašnjem trenutku je potrebno da posvetimo više pažnje revitalizaciji našeg unutrašnjeg liberalnog poretka, što znači da u doglednoj budućnosti verovatno nećemo ići putem gobalnog širenja liberalizma.”
“Sve do sada", nastavlja Kapčan, “delovali smo pod pretpostavkom da kako Kina bude sve bogatija, kako njena srednja klasa bude bila sve veća, liberalizovaće se i sistem u Kini. Tako se desilo na Tajvanu, u Južnoj Koreji i donekle u Singapuru, ali nije se desilo u Kini. U stvari, kineski politički sistem u poslednje vreme postaje autokratskiji."
Nije moguće vratiti kineski duh u bocu, dodaje naš sagovornik.
“Kina je stigla na pozornicu. Kineska ekonomija će verovatno postati najveća na svetu već do kraja ove decenije. Pri tom postoji dobar i manje dobar scenario za budućnost. Ili ćemo uspeti da sednemo za zajednički sto sa Kinom i dogovorimo se o zajedničkim međunarodnim ciljevima i puta do njih, ili nećemo. Neuspeli scenario bi mogao da nas dovede do opasno napetih strateških odnosa kao iz hladnoratovskih dana sa Sovjetskim Savezom. Bio je to bipolarni odnos izmedju američke demokratje i sovjetskog komunizma.”
Kapčan se osvrnuo na još jedno aktuelno transatlantsko pitanje – geostrateške posledice iznenada ubrzanog Bregzita, načelno ostvarenog pred sam kraj 2020:
"Velika Britanija će ostati ključni partner Sjedinjenih Država 'specijalni odnos' će izdržati ovu probu. Međutim ostaje pitanje da li taj odnos može ostati relevantan jednako kao što je bio i u prošlosti. Moj odgovor na to pitanje je ‘ne’. I to jednostavno zato što Evropska unija u stvari predstavlja agregaciju evropskih ukupnih potencijala. Ako Britanije nema mesto za tim stolom, ako nije deo tog udruženog evropskog potencijala, postaće manje važna kako Sjedinjenim Državama, tako i na svetskoj sceni uopšte.”
Po Kapčanu, “američka diplomatija će od sada više biti fokusirana na Brisel, Pariz, Berlin, Madrid i Varšavu, a manje na London.” On takođe ne veruje da će druge članice evropskog bloka želeti da slede primer Bregzita:
"Mislim da je presedan koji je postavio Bregzit izazvao upravo suprotno reagovanje. Za mnoge članice proces je bio ružan i bolan. Pre nekoliko godina postojale su razne inicijative za izlazak iz Unije u zemljama severne Evrope, u centralnoj Evropi, pa i u južnoj Evropi. Danas je sve manje takvih poziva, dok nastupaju upravo suprotni primeri. Članice su prepustile Briselu da pregovara o Bregzitu u ime svih ostalih. Sve članice Unije složile su se nedavno i oko izdvajanja izdašnog zajedničkog budžeta za ekonomski oporavak od koronavirusa.”
Možda još važnije pitanje predstavlja evropska inicijativa na planu bezbednosti, uključujući prihvatanje politike evropske strateške autonomije, zaključuje Kapčan.
