Gotovo pet decenija je prošlo od “otvaranja SAD prema Kini”, koje je započeo predsednik Ričard Nikson 1972, tokom kojih je promocija kineskog ekonomskog rasta bio američki prioritet iz humanitarnih, ali i geostrateških interesa - sve do 1989. godine u cilju suprotstavljanja Sovjetskom Savezu, a kasnije iz uverenja da bi modernizacija podstakla liberalniju Kinu, koja bi bila "odgovoran akter" na globalnoj sceni. Kina je 2001. uključena u Svetsku trgovinsku organizaciju bez obzira što nije ispunjavala dva ključna uslova: otvoreno tržište i poštovanje osnovnih normi demokratskog društva.
Ta je politika bila je popularna meta napada kandidata Donalda Trampa tokom njegove predizborne predsedničke kampanje 2016. Tvrdio je da su američka političke i ekonomske elite rasprodale zemlju, a posebno oštetile radnike i američku industriju u potrazi za što jeftinijom proizvodnjom robe u Kini. Milioni američkih industrijskih radnika, bili su tokom te predsedničke izborne godine kao i danas, Trampove najodanije pristalice.
Pokretanjem pitanja enormnog trgovinskog deficita SAD sa Kinom, kao i uvođenje tarifa na kinesku robu, dovelo je do naglog pogoršanja odnosa između predsednika Trampa i predsednika Ši Đinpinga.
Potom je stigla pandemija korone virusa, što je ne samo dovelo do stotine hiljade obolelih i desetine hiljada umrlih Amerikanaca, već je paralisalo ukupnu američku ekonomiju, stvarajući hiljade milijardi dolara gubitaka, i više od 22 miliona nezaposlenih, čiji se broj iz dana u dan povećava.
Prosečni Amerikanci smatraju da je za ovo poslednje neposredno odgovorna Kina.
Jedan od najistaknutijih američkih poznavalaca Kine Dejvid Lempton sadašnju situaciju naziva...
“Najopasnijom u odnosima SAD i Kine, otkako je Ričard Nikson, posetio Kinu, ’72. Opasno je ne zbog toga što bi već sutra mogao da izbije vojni sukob, već zbog što se urušavaju svi postojeći potporni sistemi i u bilateralnim odnosima SAD i Kine kao i u širem međunarodnom sistemu bezbednosti, koji traju od posle Drugog svetskog rata do danas”.
"U budućnosti", kaže Lempton, "istoričari će se osvrtati na period - od svetske finansijske krize (2008-09 prim. nov), dolaska sekretara KP Kine Ši Đinpinga na vlast, izbora Donalda Trumpa za predsednika SAD, krizu Kovida-19 - kao na ključne sekvence filma o sveopštem rasulu. Istoričari će reći da je na nesreću nedostajalo potrebno pravo liderstvo, kako u Sjedinjenim Državama, tako i u Kini. To nisu bili lideri, već više sledbenici, osobe u zastoju, koje su rasplamsavale strasti u cilju učvršćivanja pozicija na domaćoj sceni".
Na pitanje šta zapravo Amerika želi, Lempton objašnjava:
“Za Ameriku se obično kaže da i u njenoj unutrašnjoj i spoljnoj politici postoje interesne grupe sa najrazličitijim ciljevima, a da se do zajedničke politike dolazi putem kompromisa postignutog između svih tih različitih grupacija. To do izvesne mere važi i danas. Međutim, trenutno vlada beskompromisna većinska sloga, u pogledu Kine. Konzensus je da kinesko ponašanje na međunarodnom i domaćem planu deluje štetno, čime se podriva podloga za konstruktivne odnose sa kineskim partnerom od strane bilo koje značajnije interesne grupe ili segmenta u američkom društvu. Konzensus, koji vlada nije duboko promišljen, ali je svejedno uticajan”.
Prema Lemptonu, “američka strana konkretno traži veći reciprocitet u bilateralnim ekonomskim i drugim odnosima kao, na primer, slobodan pristup kineskom tržištu i pristupu medijima; veća transparentnost informacija kako bi se druge države mogle prilagoditi realnim promenama u Kini, recimo kao u slučaju epidemije. Takođe se traži veća garancija da Kina ne želi da potisne Sjedinjene Države iz Azije - ni u bezbednosnom, niti u ekonomskom smislu. Zahteva se takođe da kineska vlast bude u većoj meri utemeljena na zakonu i humanosti".
Glas Amerike: A šta je to što Kina traži?
Lempton: Pre svega treba omogućiti da o tome odluke dons kineski narod. Jedan Kinez mi je to davno objasnio rečima: "Kinezi žele sledeće: Ostavite nas na miru!"
A Ši Đinping, kada je stupio na vlast, potražio je nove odnose sa Sjedinjenim Državama, takozvani „novi model odnosa između velikih sila“. Većina Kineza veruje da su Sjedinjene Države taj poziv odbacile.
U Kini je stvoren utisak da je cilj Sjedinjenih Država da Kinu drži podređenu ekonomski i bezbednosno. Nažalost, gotovo sve što je administracija predsednika Trampa učinila od njegovog izbora za predsednika do sada učvrstilo je takvo razmišljenje u glavama članova KP Kine. Najzad, Kina i mnoge druge zemlje žele predvidljivost od strane Vašingtona. Možda najviše od svega žele da iz Vašingtona dolazi umerenost i staložnost i u politici i ponašanju.
Glas Amerike: Mogu li dve supersile uopšte doći do bilo kakvog dogovora?
Lempton: Iskreno rečeno, sve dok ne bude došlo do novog vođstva, odgovor je verovatno „ne “. Poverenje između dva lidera i kritičnih institucija i na jednoj i na drugoj strani ozbiljno je ugroženo. Svaki od ta dva naroda moraju da shvate da su njihovi najkritičniji problemi pre svega posledice nedostataka u domaćoj politici, i u odlukama i u praksi. Sve dok ne dođe do promene vođstva koje će preispitati strategiju, kao što je učinjeno za vreme (Ričarda) Niksona i (Džimija) Kartera, i Deng Sjaopinga, situacija će verovatno biti sve problematičnija. Ovo je zaista slučaj u kojem promene u unutrašnjoj politici moraju da prethode promenama u spoljnoj politici obe zemlje. To se verovatno neće dogoditi pre nego što i jedno i drugo društvo ne zadesi prava katastrofa.
Glas Amerike: Da li postoji opasnost od oružanog sukoba?
Lempton: Postoji, mada verovatnije zbog pogrešne procene, nego iz predumišljaja. Međutim, rat nije jedini mogući užasan ishod. Neuspeh u saradnji po pitanju globalnog zdravstva imaće teške posledice, isto kao nedostatak saradnje u obnovi globalne ekonomije. Pitanje klimatskih promena će biti nemoguće rešiti bez kinesko-američke saradnje - ovo je verovatno egzistencijalna pretnja za obe države. I na kraju, samo trošenje ekonomskih rusursa u uzaludnoj trci naoružanja znači da će nedostajati sredstva za druge transnacionalne izazove sa kojima su suočena oba društva. Ukratko, rat je katastrofa, ali to nije jedini tragični ishod.
Glas Amerike: Kako bi mogla da izgleda eventualna deeskalacija napetosti između dve zemlje?
Lempton: Ozbiljan pokušaj de-eskaliranja podrazumevao bi najmanje sledeće elemente:
Promenu nekoliko strateških premisa na osnovu kojih obe vojske operišu. Pre svega, svaka strana onu drugu smatra za svog najozbiljnijeg svetskog rivala.
Trebalo bi promeniti prioritete vojnih budžete obe zemlje, kao što je finansiranje destabilizujuće vojne tehnologije i dalja akumulacija naoružanja. Potrebno je takođe tražiti područja od zajedničkog interesa šire u svetu i ujedno pokrenuti konkretnu saradnju u rešavanju takvih pitanja, na primer u zdravstvu i u prilog ekonomskog Zakonu u pomorstvu takođe bi bila veoma važna stvar, počevši od toga da SAD ratifikuju taj ugovor. I na kraju, Tajvan postaje sve teža tačka trenja u odnosima SAD i Kine. Peking treba da smanji pritisak na Tajpej, da ponovo omogući dostojanstvenu ulogu Tajvana kao posmatrača u SZO i zaustavi napuštanje politike prema Tajvanu, koja je vođena u periodu posle 1979. godine.
Međutim, samo navođenje šta je sve potrebno da se preduzme, govori koliko je malo verovatno da se to i postigne u sadašnjim okolnostima, rekao je na kraju Dejvid Lempton.
