Krug je zatvoren posle skoro 80 godina – na svečanosti u Pirotu sredinom marta potomci Ljubomira Ljube Ljubenovića i njegove supruge Darinke primili su Medalju pravednika među narodima – veliko izraelsko priznanje onima koji su rizikujući svoje živote tokom Drugog svetskog rata spasavali živote Jevreja.
Ljuba i Darinka su tokom rata krili na tavanu svoje kuće u Pirotu trogodišnjeg dečaka Izraela Levija, čije su roditelje – oca Mošea i majku Valiku nacisti deportovali u logor smrti. Naposredno pre deportacije ostavili su sina kod Ljube i Darinke i zahvaljujući njima Izrael je preživeo rat i danas ovaj osamdesetčetvorogodišnjak živi u Kupertinu u Kaliforniji.
On je i pokrenuo celu akciju dodele Medalje pravednika svojim spasiocima zbog čega su se u Pirotu nedavno prvi put u životu sreli Izrael i unuci Ljube i Darinke:
“Bilo je veoma uzbudljivo i posebno. Posebno znajući da dolazim u Pirot na ceremoniju dodele nagrade čoveku koji se toliko žrtvovao, rizikovao i svoj život i život svoje porodice da me spasi. Bilo je veoma dirljivo”, kaže u razgovoru za Glas Amerike Izrael Levi i dodaje da je teško rečima opisati ono što su Ljuba i Darinka uradili za njega:
“Mislim da je to neverovatno. Preuzeti toliki rizik, kriti nekoga zbog čega je cela poridica bila u opasnosti. Jer da su ih otkrili ubili bi ih. Zaista je teško zamisliti toliku hrabrost tih ljudi. Oni zaslužuju sve što možemo da uradimo za njih. Bilo bi lepo da su živi i dobiju ovo priznanje, ali nažalost možemo samo da ga damo njihovim unucima”.
Jedna od Ljubinih i Darinkinih unuka je Mila Beća, koja je zajedno sa bratom u ime dede i babe primila Medalju pravednika na svečanosti u Pirotu. Mila ne pamti ratne godine u Pirotu, ali iz priča starijih zna da su Nemci pobili 150 jevrejskih porodica iz Pirota i da je Izrael jedini koji je preživeo nacistički teror:
“U to vreme su Nemci išli po Pirotu i ako je postojala sumnja da je neko čuvao nekog Jevreja tu je cela porodica bila pogubljena. Ne bi on završio u zatvoru, nego bi cela porodica bila pogubljena. On je to znao i ipak je tog dečaka sačuvao. Ja se sećam iz priča moga oca da je taj dečak imao tri godine kada su ga doveli, da su mu napravili na tavanu neko sklonište. I sad ja ne mogu da zamislim dete od tri godine da ga učiš kako da se skloni u sklonište ukoliko čuje neku tešku lupnjavu na vratima, jer su Nemci dolazili u sred noći”, kaže Mila Beća za Glas Amerike.
Da bi bio manje sumnjiv Izraela su prekrstili u Ilija, a osim skloništa na tavanu povremeno bi ga vodili i u kolibu na brdu Sarlah pokraj Pirota, gde je Ljuba imao vinograd.
Izrael danas malo toga se seća iz tog doba, a kao veoma mali dečak nije bio svestan šta se oko njega događa, da je izvan tavana rat i da bi Nemci mogli da dođu po njega:
“Nisam shvatao da mi je život u opasnosti. Kada sam bio sa njima osećao sam se veoma bezbedno, prirodno. To što nisam mnogo izlazio napolje nije mi mnogo smetalo. Igrali su se sa mnom, davali su mi moju omiljenu hranu i sve što mi je bilo potrebno. Bio je to tako normalan dečački život”.
Kao ugledni stolar koji se školavao u Beču, Ljuba Ljubenović je bio gradonačelnik Pirota tokom ratnih godina. Izraelov otac je bio sudija u Pirotu, majka krojačica i kada je počeo progon Jevreja u Pirotu obratili su se Ljubi i Darinki sa molbom da sakriju njihovog sina.
“To je dekin moto bio – da sačuva jedan mladi život. Verovatno je polazio od svoje dece. Da bi neko decu njegovu sačuvao treba da bude veliki čovek u koga neko ima veliko poverenje. On je bio taj koji je ovog malog sačuvao”, kaže Mila Beća.
Kao i Izrael Levi i Mila Beća je tokom devedesetih godina prošlog veka emigrirala u Ameriku i danas živi u Vašingtonu. Život je tako namestio da se dvoje rođenih Piroćanaca prvi put u životu sretnu upravo u Pirotu.
Posle rata Izraela je usvojio njegov stric Meir, koji je kao vojnik jugoslovenske vojske preživeo rat u logoru za ratne zarobljenike u Nemačkoj - iako je bio Jevrejin. Iz Pirota su se preselili u Beograd, gde je Izrael krenuo u školu:
“Bio sam u pionirima, sećam se svoje uniforme. I sećam se da sam u školi bio prilično dobar đak, da sam pisao pesme na srpskom. Voleo da to mogu i danas, ali sam skroz zaboravio srpski jezik”.
Posle tri godine u Beogradu on i stric su emigrirali u Izrael, gde je nastavio školovanje i završio studije elektrotehnike. Odatle se seli u Kanadu gde je živeo narednih 17 godina, a zatim prelazi u Kaliforniju, gde i danas živi. U Americi se povremeno sećao Srbije i Pirota, posebno kad je gledao porodični album i slike roditelja:
“Imam porodične slike i kada sam gledao album sa fotografijama majke, oca i razmišljao sam kako im je bilo. Istraživao sam šta je bio moj otac. Bio je sudija, ali i predsednik udruženja Jevreja u Pirotu. Ne sećam se mnogo majke i kada smo gledali njene slike moja žena mi je rekla da ličim na majku”.
Izrael Levi je prošle godine napisao i knjigu “Jednom u životu – ljubavna priča onih koji su preživeli Holokaust” u kojoj je opisao istoriju svoje porodice, ali i porodice svoje supruge Beti koja je rođena u šumama Ukrajine 1942. godine.
Inače osoba koja je priznata kao pravedna zato što je rizikovala život da bi pomogla Jevrejima tokom Holokausta dobija medalju sa svojim imenom, diplomu časti i njegovo ime se nalazi na Zidu časti u Bašti pravednih u Jad Vašemu, memorijalnom centru za jevrejske žrtve Holokausta, koji se nalazi na Brdu sećanja u Jerusalimu.
Uskoro će i imena Ljubomira i Darinke Ljubenović biti uklesana na Zid časti pored još 135 imena ljudi iz Srbije koji su se žrtvovali i pomogli Jevrejima tokom Drugog svetskog rata.
Danas u Pirotu više nema Jevreja.