Dženet je, sa još nekoliko studenata iz Gane, putovala dva dana iz Kijeva do Lavova. Proveli su još 13 sati čekajući da pređu granicu, priča za Glas Amerike studentkinja treće godine Mašinskog fakulteta.
Maska na licu nije mogla da sakrije nervozu i strah koji je pretrpela putujući kroz Ukrajinu prošle nedelje, niti da sakrije njeno iznenađenje i tugu koju je osetila kada je na železničkoj stanici u Lavovu bila razdvojena od belih žena i njihove dece, i sprečena da se ukrca u voz za Poljsku.
Glas Amerike je intervjuisao šestoro studenata iz Gane nakon što su stigli na bezbednu destinaciju - Budimpeštu, kao i još desetak afričkih studenata iz Gane i Nigerije u Lavovu i Užgorodu, ukrajinskom gradu blizu granice sa Slovačkom. Četvoro studenata reklo je da nisu iskusili nikakvu diskriminaciju tokom svojih stresnih putovanja zapadno od Harkova, Sumija i Kijeva, gde su studirali pretežno medicinu i inženjerstvo.
Drugi kažu da im je bekstvo bilo otežano zbog rasizma, i da su zbog toga dovedeni u opasnost - iako svi, bez izuzetka, ističu da Ukrajinu doživljavaju kao drugu kuću i navode primere plemenitosti i ljubaznosti Ukrajinaca prema njima.
Prošle nedelje, ukrajinska vlada je uspostavila specijalnu telefonsku liniju za Afrikance i druge strane studente koji pokušavaju da pobegnu iz zemlje nakon što su se pojavili izveštaji da su ti studenti sprečavani da se ukrcaju u vozove i autobuse. Predstavnici nekoliko afričkih zemalja - među kojima su Gabon, Gana, Kenija i Nigerija - izjavili su da su uznemireni zbog toga što su čuli od studenata kojima su pomagali u evakuaciji.
Filipo Grandi, visoki komesar UNn za izbeglice, izjavio je na konferenciji za novinare: "Apsolutno ne sme biti nikakve diskriminacije između Ukrajinaca i ne-Ukrajinaca, Evropljana i ne-Evropljana. Svi beže od iste opasnosti". Grandi je takođe istakao da eventualni nepravedni tretman koji su doživeli Afrikanci nije posledica bilo kakve politike ukrajinske vlade.
Ukrajinski šef diplomatije Dmitro Kuleba na Tviteru je naglasio da svi moraju da budu tretirani pravedno, bez obzira na poreklo. "Ruska invazija na Ukrajinu je pogodila Ukrajince i strane državljane na brojne katastrofalne načine. Afrikanci koji pokušavaju da se evakuišu su naši prijatelji i moraju da imaju istu priliku da se bezbedno vrate u svoje rodne zemlje. Ukrajinska vlada ne štedi napora da reši ovaj problem", izjavio je.
Njegovo ministarstvo pozvalo je sve vladine agencije da pruže pomoć stranim državljanima, naglašavajući da na granicama ne sme biti diskriminacije prema Afrikancima, dok je ujedno optužio Rusiju da širi dezinformacije i preuveličava izveštaje o rasnoj diskriminaciji.
Pa ipak, uprkos svim naporima ukrajinske vlade, studenti iz Gane sa kojima su razgovarali novinari Glasa Amerike ispričali su da su iskusili maltretiranje i agresiju, što je doprinelo njihovom stresu i strahu dok su pokušavali da pobegnu od granatiranja i eksplozija.
Dženet i njeni prijatelji kažu da su napustili Kijev dva dana posle početka invazije. Spavali su u skloništima dok su planirali kako da se evakuišu uz pomoć mreže koju je brzo uspostavila Nacionalna unija studenata iz Gane u Ukrajini, čiji je predsednik Filip Ansa.
Asocijacija je takođe pomogla da se finansira evakuacija nekih studenata. Uz to, vlada Gane je brzo stupila u akciju, pokušavajući da pronađe način da dostavi sredstva u Ukrajinu, i poslala je diplomate iz drugih evropskih gradova na granične prelaze sa Ukrajinom da bi se koordinisali sa studentskom asocijacijom i bili spremni da pomognu državljanima Gane kada stignu do Poljske, Mađarske, Slovačke i Rumunije.
Ukrajinsko ministarstvo prosvete procenjuje da je u trenutku ruske invazije u Ukrajini bilo oko 16.000 studenata iz Afrike. Devet stotina potiče iz Gane, a među njima je Dženet, studentkinja doktorskih studija inženjerstva, koja se sad nekim drugim studentima odvezla u Lavov. Vožnja je bila napeta i isrpljujuća, a otežali su je incidenti za koje kaže da su se dogodili kada bi se zaustavili na benzinskim pumpama da sipaju gorivo i kupe hranu.
Dženet sa tugom priča o tome. "Ukrajina je kao moja druga kuća. Došla sam ovde kao tinejdžerka i to je veoma tužno. Nikada nisam mislila da će boja kože biti problem dok bežimo da sačuvamo život".
Na jednoj pumpi im nije dozvoljeno da sipaju benzin. Ali najgore je bilo na železničkoj stanici u Lavovu, gde su bili fizički gurani "čak i kada je policija došla da proveri šta se događa."
To je bilo i iskustvo studentkinje Nane, na železničkim stanicama u Lavovu i Harkovu. Nana je za nekoliko meseci trebalo da diplomira na Medicinskom fakultetu. Kada je počelo bombardovanje, uputila se ka železničkoj stanici i našla utočište u obližnjoj stanici metroa, gde je ostala tri dana. Drugi građani su delili sa njom svoju hranu i vodu. Kako su se eksplozije pojačavale, ona i još nekoliko studenata iz Gane je shvatilo da moraju da pokušaju da odu iz grada.
“Svi su pokušavali da uđu u voz i morali smo da čekamo", rekla je. "Dok smo čekali, čula sam granate i eksplozije ali nismo mogli da pobegnemo da se negde sakrijemo jer smo se plašili da će voz stići i otići bez nas. Iako sam bila izbezumljena od straha, morala sam da tu ostanem i kada je voz došao probam da se proguram zajedno sa ostalima", priča Nana. "Plakala sam i gurala se da uđem u vozu, kao i druge žene, koje su plakale i gurale se, deca su plakala."
29-godišnja devojka kaže da su Ukrajinke i njihova deca dobijali prednost i da je stalno ponavljala "Ali i ja sam žena". Ona i još nekoliko studenata iz Afrike se grupisalo pokušavajući da se ukrca u voz ali se pojavio jedan Ukrajinac sa pištoljem i naredio mladićima iz Afrike da odu na kraj reda. “Uplašio je sve ljude, dok četvorica policajaca nisu došla i na silu ga odvela odatle."
Fudbaler iz Nigerije, Golden, sa kim je Glas Amerike razgovarao prošle nedelje neposredno nakon što je prešao u Slovačku, kaže da je mnogo toga što je video bilo posledica opšteg haosa i straha, a ne toliko rasne diskriminacije. "Gledajte, svi su bili agresivni u pokušaju da uđu u vozove i pređu granice. Svi su se plašili i gurali i pokušavali da se probiju u prve redove", ispričao je.
Drugi Afrikanci se ne slažu. Nana kaže da je na stanici u Lavovu "čekala satima, dok su ukrcavali Ukrajinke u vozove a ne nas, i čak su se smejali", kaže. "Čak su pokušavali da iskoriste jezik kao barijeru da me se otarase i da me ignorišu".
Filip, takođe studennt iz Gane, kaže da je za njega najstrašniji trenutak bio kada je došao licem u lice sa ruskim vojnicima, dok je bežao iz Sumija gde je studirao medicinu. "Bilo je mnogo Rusa i oni su nas plašili, jer bi uperili puške u nas i pretili da će da nas upucaju."
Zajednički rad studentske asocijacije i vlade Gane se isplatio - od 900 studenata koliko ih je bilo u Ukrajini kada je rat počeo, samo je njih 39 još ostalo u zemlji, navodi jedan zvaničnik iz Gane.
