Minhenska konferencija o bezbednosti (MKB) je godišnji događaj koji okuplja svetske lidere, visoke stručnjake, funkcionere za bezbednost i predstavnike vojne industrije iz celog sveta. Glavni cilj minhenskog foruma je promovisanje mirnog rešavanja sukoba i održavanje međunarodne saradnje sa posebnim naglaskom na transatlantskom partnerstvu.
Nije slučajno da je Džo Bajden na ovogodišnjem minhenskom skupu ranije ove godine istakao da je pružio ruku Vladimiru Putinu gotovo prvog dana svog mandata, navodi Stiven Sestanovič, ekspert uticajnog privatnog Saveta za spoljnopolitičke odnose sa sedištem u Njujorku.
“Čim sam položio zakletvu, obezbedio sam da Sjedinjene Države i Rusija bez obzira na suparništvo na različitim poljima, produže Sporazum o kontroli nuklearnog oružja (START) na još četiri godine,” rekao je Bajden u Minhenu.
Apel za američko-rusku saradnju u kontroli nuklearnog naoružanja na samom startu nove administracije razlikuje se od svih početnih poteza prethodnih američkih predsednika koji su poslovali sa Moskvom, ističe naš sagovornik Sestanovič.
U nastojanjui da uspostave plodne uzajamne veze, raniji američki predsednici bi mahom krenuli sa pokušajem resetovanja odnosa na samom vrhu. Bajden je treći po redu američki predsednik koji želi da uspostavi pouzdanije odnose sa Rusijom na čelu sa Vladimirom Putinom,
Međutim, Putin danas nije isti kao što je bio na svom predsedničkom startu i ne liči na nekoga ko želi da krene iznova, smatra Sestanovič:
“Sva prethodna resetovanja od hladnog rata do danas bila su sa ruskim liderom potpuno novim na tom poslu. Klinton sa Jeljcinom, Buš sa Putinom, Obama sa Medvedevom (bliskim saradnikom Putina), svi su to činili sa očekivanjem da državni odnosi mogu da se preoblikuju putem direktnog dijaloga sa ruskim liderom. I Tramp je imao istu ideju o personalizovanju državnih odnosa”.
Bajdenova administracija, za razliku od prethodnih, traži novi pristup za normalizovanje odnosa sa Rusijom, prevashodno u sklopu šireg savezništva, nastavlja. Sestanovič:
“To pretpostavlja i prestrojavanje postojećih geostrateških saveznišatva, kao najbolju nadu da će Rusija preispitati sopstveni pristup u spoljnoj politici. Međutim, Putin nije spreman da preispituje postojeće stavove i odnose, on nije novajlija na poslu niti u sticanju iskustva na međunarodnoj sceni, već je državnik sa dužim političkim stažomi i politikom kojoj se američki lideri neretko suprotstavljaju.”
Šestanovič smatra da Bajdenova administracije teži da bude čvrsta, ali na staložen način:
“Takve su i najnovije sankcija protiv Rusije, koje mnogi smatraju nedovoljno oštrim. Poruka koju su želeli da pošalju ruskoj vladi i lično Putinu je sledeća: ‘Pokušavamo da odgovorimo na korake iz prošlosti. Bavimo se uglavnom nedovršenim poslom, ali želimo da znate da se stvari mogu pogoršati u budućnosti’. Dakle, ostavili su sebi dovoljno prostora za buduće mere. Mislim da se time može objasniti ispoljeni balans između relativno mirne retorike, relativno ograničenih mera i nedvosmislenog upozorenja za ubuduće”.
Putin sa svoje strane ima čvrsto uvrežene stavove u pogledu ruskih strateških prioriteta, pre svega na polju nuklearnog naoružanja:
“Putin je možda jedini lider jedne velike države koji maše nuklearnim oružjem i uživa u dodeljivanju naziva pojedinim nuklearnim projektilima, dok posebno ističe ruska dostignuća u tehnologiji za lansiranje nuklearnog oružja. Često se hvališe da Rusija ima najnaprednija sredstva na tom planu. Malo koji državnik se tako često i tako javno hvali o nuklearnom arsenalu svoje zemlje”.
Kad je reč o Ukrajini, nju Putin vidi kao strateški važnu tampon zonu prema Zapadu, ali ne odustaje od poricanja bilo kakve umešanosti Kremlja u ratu 2014. niti u sukobima u Istočnoj Ukrajini, znatno pojačanim pre nepunih mesec dana.
Za nedavno dovlačenje dodatnog teškog ruskog naroužanja i vojnika na granici sa Ukrajinom, krivi su drugi, tvrdi ruski predsednik.
“Putinova linija o tome što se događa na zapadnoj granici Rusije svodi se na tvrdnju da je sve to posledica provokacije članica NATO-a i zapadnih zemalja, dakle Zapada u celini. On svoju anti-zapadnu politiku prikazuje domaćoj publici tvrdnjama da ima za cilj bezbednost, i stabilizaciju položaja Rusije, kao i mira u, načelu”.
U međuvemenu, najnovije nezavisne ankete pokazuju da Putin više ne uživa popularnost iz svojih najboljih dana. Rezultati ispitivanja ruskog javnog mnjenja, koju je nedavno sprovela organizacija Livada, pokazuju da se predsednikova popularnost smanjila sa 80 odsto na 60 odsto podrške stanovništva.
“Današnji Zapadni političar sa podrškom koja dostiže Putinov nivo popularnosti bio bi veoma zadovoljan, Međutim, Putin je već nekoliko puta izrazio prigovor u vezi sa najnovijim anketama,” navodi Sestanovič.
Možda se brine što 40 odsto anketiranih Rusa nije uz njega?
