Narednik Kit Mot radi kao policajac više od 20 godina, od čega je poslednjih 12 proveo u policiji Los Anđelesa. Kaže da je se afroamerički policajci ponekad nalaze "između dve vatre".
“Kada stavim značku", kaže za Glas Amerike, "ponekad se osećam kao da moram da se opredelim i iskažem lojalnost prema jednoj od dve boje - plavoj boji moje uniforme ili crnoj boji moje kože."
To osećanje je posebno pojačano kada su tenzije uzavrele širom Sjedinjenih Država između afroameričkih zajednica i policije koja je položila zakletvu da im služi, nakon što je crnac Džordž Flojd umro u policijskom pritvoru u Minesoti prošlog meseca.
Te tenzije se odigravaju na ličnom planu za policajce kao što je Mot. S jedne strane, narušila su mu se neka prijateljstva pa čak i veze sa rođacima kojij su ga zvali "izdajnikom svoje rase" zato što je policajac. Upoznao je ženu koja neće da izađe sa njim zbog njegovog zanimanja. S druge strane, ljudi mu govore da radi suprotno interesima drugih policajaca kada izražava podršku ideji da se sredstva namenjena policiji preusmere na stvari kao što su usluge u oblasti mentalnog zdravlja.
Kit je vidljivo frustriran.
“Zašto moram da biram stranu?" pita. Kaže da je policajac zato što želi da služi svojoj zajednici kao što je to radio njegov otac. "Zašto se od mene traži da biram između toga da budem crnac i policajac?"
Život van uniforme
Afroamerički policajci kažu da oni koji ih kritikuju zbog odluke da se pridruže policiji zaboravljaju da ih taj posao ne štiti od svakodnevnih izazova koji prate život crnaca u Americi.
“Ja ne nosim značku 24 sata dnevno”, kaže Kris Rid, koji je služio kao federalni agent više od tri decenije u ulogama koje variraju od patroliranja južnom granicom do utvrđivanja eventualnog neadekvatnog trošenja I rasipanja kod američke pomoći stranim zemljama. “Ja sam crnac pre nego što stavim značku. Ja sam crnac dok nosim značku. I crnac sam nakon što je skinem. Suočavam se sa istim stvarima kao i drugi crnci.”
Mnogi policajci iz manjinskih zajednica imaju iskustva da su sami bili neopravdano privođeni dok su bili u civilu. Kit Mot se seća kako je stavljen u lisice dok je šetao psa. Policajac koji ga je zaustavio rekao je da policija traga za muškarcem koji odgovara njegovom opisu. Mot je u lisicama morao da sedi na zadnjem sedištu policijskog automobila. Tek kasnije, kada je mogao da pokaže svoj bedž, policija mu je skinula lisice.”
Kaže da je prva reakcija policajca nakon što je video njegovu značku bila da ga pita zašto je u tom kraju grada. “Nisam znao da smem da idem samo u određene delove”, kaže Mot, “I ne znam mnogo ljudi koji su počinili neko krivično delo šetajući psa.”
Rid, koji se priprema za penziju, ima slične priče. Seća se kako je uhapsio krijumčare narkoticima dok je radio kao agent u tajnom zadatku na američkoj granici kada ga je policajac Arizone zaustavio i pitao da pokaže svoju identifikaciju. Rid je morao da se udalji od osumnjičenih kako bi uverio policajca da je federalni agent. Policajac je ipak nazvao njegovog supervizora da potvrdi njegov identitet.
Međutim, Rida je najviše pogodilo kada je policija ispitala njegovog 17-godišnjeg sina.
"Sin je stajao i čekao svoju drugaricu da izađe iz kuće”, priča Rid. Jedan belac je prišao Ridovom sinu i ispitivao ga šta radi tu. Čovek je rekao da je policajac van dužnosti ali nije pokazao dokumenta.
“Tražio je telefon mog sina da bi potvrdio njegov identitet”, kaže Rid. “Ali tu su stvari mogle da se pogoršaju. Kako je moj sin mogao da zna da je taj čovek zaista policajac. Šta bi bilo da mu se odupirao?”
Kako razgovarati sa decom
Rid kaže da ga činjenica da je policajac nije poštedela potrebe da vodi razgovor koji mnogi roditelji, Afroamerikanci, moraju da vode sa svojom decu.
“Pričamo sa decom kako da se ponašaju sa policijom da ne bi eskalirali situaciju”, kaže. “Taj policajac nije olakšao stvari ali uvek kažem svojim sinovima – razgovaraćemo o nepravdi kasnije. Samo mi je važno da preživite tu interakciju. Samo ostanite živi.”
“Iako sam ja policajac, moj sin ne veruje policiji. To je posledica koju su na našu zajednicu ostavile te loše vođene interakcije”, dodaje Rid.
Uprkos takvim incidentima, Rid I Mot oklevaju da druge policajce nazovu rasistima jer razumeju šta znači dobiti etiketu kada izabereš tu profesiju.
Rid se seća kako je doveo jednog osumnjičenog crnca u federalnu sudnicu I morao da ga priključi lancu od 15 drugih muškaraca, Afroamerikanaca, koji su izvođeni pred sudiju.
“Ući u ćeliju i videte toliko ljudi koji izgledaju kao ja – ne mogu da opišem kakvo je to osećanje”.
Dok je bio u ćeliji, jedan od osumnjičenih ga je nazvao “Čika Tomom” – što je epitet koji Afroamerikanci koriste da opišu crnce za koje veruju da se ponašaju servilno prema belcima.
“Bio sam uznemiren”, kaže Rid. “Kako sam to ponizan? Priključio sam se policiji jer sam želeo da poboljšam stvari”.
Za policajce, crnce, izazovi su samo porasli posle Flojdove smrti. Jedan policajac iz Nju Orleansa, koji je želeo da ostane anoniman, ispričao je za Glas Amerike o nedavnoj konfrontaciji između gradske policije i grupe mirnih demonstranata koji su pokušali da blokiraju saobraćaj. Kaže da, kada poraste napetost, demonstranti svih etničkh grupa često vređaju policajce – crnce.
“Koristili su pogrdni izraz za policiju, govorili da sam se “prodao”, da sam Čika Toma. Vikali su da skinem značku i pridružim im se. Ali nikada im nije palo na pamet da sam im se ja već pridružio.”
Policajac kaže da je učestvovao u protestima kada je imao slobodne dane. “Verujem u demonstriranje ali takođe je moj posao da se ljudi zaštite kada sam na dužnosti.”
Između dva sveta
Policajac iz Nju Orleansa kaže da svaki put kada neka osoba druge rase umre u policijskom pritvoru, položaj policajaca iz manjina se eksponencijalno otežava. Prijatelji, rođaci i nepoznati ljudi iz njegove zajednice su mu se obraćali tražeći odgovore.
“Kao da očekuju od mene da dam izjavu u ime svih crnaca u policiji”, kaže on, dodajući da ne može da objasni smrtonosne policijske akcije u Mineapolisu i drugde. “Ne znam zašto su to uradili. Samo mogu da im kažem kako bih ja obavio to hapšenje”.
Iako je slušanje mišljenja u zajednici često stresno, kaže da razume da je to deo posao. Veruje da bi popuštanje pred pozivima demonstranata da “skine značku” samo pogoršalo stvari.
Mot se slaže. Zastupljenost manjina u policiji je ključna, kaže, i poboljšanje odnosa između crnačkih zajednica i policije je jedna od njegovih najvažnijih uloga.
Ipak, konstatuje da je ponekad i nešto tako jednostavno kao što je govor pred đacima iz osnovne škole ovih dana – izazov.
“Kada se pojavim u policijskoj uniformi, čak i mala deca prekrste ruke i počnu da me bojkotuju”, priča. “Njihovi roditelji, rep muzika, crnački policajci su sada negativci svuda. Kažu da smo gori od belaca policajaca jer “ubijamo svoje ljude.”
Sada, kako kaže, ide u škole noseći odelo i kravatu, a đacima ne kaže odmah da je policajac.
“Pretpostavljaju da sam advokat”, kaže uz osmeh, priznajući da mu to omogućava da uspostavi razgovor. Razgovaraju o tome kako biti koristan član zajednica i o interakciji sa policijom. Na kraju im kaže da je policajac.
“Iznenade se”, kaže. “Ne odgovaram njihovoj predstavi policajaca crnaca. Vide da nisam neki negativac. Vide da mi je stalo do zajednice i stalo do toga da budem dobar policajac. Stalo mi je do oba.”
