Američka ženska fudbalska reprezentacija ponovo je osvojila vrh u ženskom fudbalu. Srbija je tradicionalno uvek više bila okrenuta muškim reprezentacijama, a poslednje zlato na svetskom prventsvu osvojila je mlada reprezentacija 2015. na Novom Zelandu. Vodili su je Veljko Paunović I Marko Mitrović, koji sada vode tim Čikago Fajer i imaju velike nade za ovaj tim - o čemu su govorili u ekskluzivnom intervjuu za Glas Amerike.
Mnogima je delovalo kao da je posle velikog uspeha sa mladom srpskom reprezentacijom Veljko Paunović samo nestao. Čovek koji je rođen da igra fudbal i da motiviše saradnike, sada u novom životnom izazovu: tamo gde fudbal nije najvažnija sporedna stvar na svetu, pokušaće da napravi još jedno čudo sa timom Čikago Fajer. I odande prati šta se dešava u srpskom i evropskom fudbalu.
"Pratim srpski, svetski i sve, svuda gde se igra fudbal. Naš fudbal je za mene uvek bogat velikim talentima, pun talentovanih igrača. Mislim da ima puno igrača koji su neprimećeni i zapostavljeni u odnosu na naše okruženje koje je u određenim klubovima bolje, u nekima je manje bolje, tako da se tu puno igrača propusti", kaže Veljko Paunović u razgovoru za Glas Amerike.
Veljko je u Ameriku poveo i svoju „desnu ruku“ Marka Mitrovića.
"Veljko kad me je pozvao da radimo zajedno posle tog peroda u reprezentaciji, rado sam prihvatio poziv u Ameriku. Nekakako naš fudbalski život je onako, gastrabajterski, tako da smo uvek spremni za različite izazove. Meni je ovo peta zemlja u kojoj živim kao igrač i kao trener. Naravno, informisali smo se pre toga o svemu, o ligi, o klubu, o tome gde idemo, pre svega to je bio sportski motiv. Amerika je super zemlja za život, tako da iz ovog ugla sada, 4 godne kasnije mislim da smo doneli pravu odluku", ocenjuje za Glas Amerike pomoćni trener kluba Čikago Fajer Marko Mitrović.
Iako veoma daleko od svega, u kontaktu su sa ljudima iz srpskog fudbala.
"Puno imam kolega trenera od kojih i danas tražim savet i u kontaktu sam i pričamo. Imam i bivših saradnika u reprezentaciji, isto tako bivših saigrača koji su danas treneri i sa kojima se čujem. Medju njima su Bata Mirković, Kosanović, moj trener Miloš Radaković koji me je uz oca trenirao kad sam imao deset i 12 godina u mlađim kategorijama Partizana, isto tako Sašu Ivića s kojim smo zajedno igrali i kasnije smo ostali u kontaktu, tako da su to naši ljudi preko kojih ostajem u kontaktu sa fudbalom. Sve što mogu da kažem da je naš fudbal i dalje živ, kakav takav, i dalje živ", rekao je Paunović.
Veljko kaže da jeste hteo da ostane u srpskom fubalu, ali dodaje da nije bilo niti sukoba, ali ni prilike.
"Zapravo se ništa nije desilo, zapravo se završio moj ugovor, iako sam jedan period proveo kao koordinator mlađih selekcija, što mi je bilo stvarno jedno zadovoljstvo, radeći u toj jednoj ulozi sa Mitrom Mrkelom i Savom Miloševićem. Eto nisam spomenuo Mrkelu, sa njim se isto čujem kada pričamo o našem fudbalu".
Za Čikago Fajer igra i „srpski zet“, nekadašnji kapiten nemačke reprezentacije Bastjan Švajnštajger, ali i dvojica fudbalera iz Srbije - Nemanja Nikolić i Aleksandar Katai.
"Fudbal je ovde drugačiji nego u Evropi, malo je drugačija kultura. Ne mogu da kažem da nema toliko strasti, postoji dan posle utakmice, nije kao da se sve završava sa utakmicom. Malo drugačije ljudi doživljavaju sport, što u neku ruku ovde nekada više volite ono tamo što je bilo nekada, nekad vam i ovo prija, odmori vas", smatra Marko Mitrović.
Sa druge strane fudbal je u zamahu u Americi, a ženska reprezentacija četvrti put na svetskom vrhu!
"Ima dve stvari o Americi koje ljudi treba da znaju: prvo fudbal raste, i ja razumem da oni gledaju fudbal u Americi gde je nekada bio. U Americi fudbal je jedno, ne može da meri sa najjačim ligama u Evropi, ali verovatno jedna od desetak najboljih liga na svetu i liga koja puno raste, tako da iz tog ugla, mislim da svakom igraču je da dodje ovde i igra –izazov", kaže Mitrović.
Izazov je odvojenost od porodice i prijatelja.
"Majka ima vizu, i ona može da dodje kad god hoće, dva brata i sestra nemaju sa obzirom na to da nije lako ući u taj proces za vizu, to je komplikovano, fale mi oni, moja dva brata i sestra. Što se tiče prijatelja, jako mi nedostaju, i za to, medjutim, postoje mogućnosti. Ja često putujem da gledam utakmice, gledam igrače, pogotovo kad je ovde kraj sezone, a ne poklapaju nam se sezone tako da se vidimo. U kontaktu smo uvek, ne mogu da kažem da sam neki nostalgičar veliki, ja sam čovek sveta i uvek sam putovao, ja sam više od pola života živeo u inostranstvu", priča Paunović.
Za kraj, šta ova dvojica vrsnih trenera mogu da poruče nekome ko sada pika fudbalsku loptu i mašta o velikoj karijeri?
"Mislim da je suština u tome da se koncentriše na ono što je najvažnije to je razvijanje fudbalskih kvaliteta, kako fizičkih tako mentalnih, to je mnogo važno, isto tako tehničkih i taktičkih. Iznad svega stavio bih da je najvažnije da imaju cilj i da teže ka tom cilju. Kad imaju cilj, naći će uvek način i šta im je potrebno i kako u tom pravcu da se razvijaju mentalitet za to, fokus na taj cilj i da uvek gledaju da daju sve od sebe, da daju najbolje štp mogu da daju, da budu samokritični", zaključuje trener kluba Čikago Fajer.
"Mislim da ta neka socijalna edukacija koju nemamo na terenu, dodir sa drugim ljudima, sa drugačijim razmišljanjima, puno može da nam opomogne. Mogu da kažem da sam bio na jako visokom nivou što se tiče matematike u Matematičkoj gimnaziji i obavezama koje sam imao u školi, ali sam uporedo debitovao za Prvi tim Zvezde sa 17 godina. Mogao sam da budem mnogo uspešniji i mnogo više da uradim, ali mislim da obe stvari mogu da idu jedna sa drugim", kaže Marko Mitrović za Glas Amerike.
