U Sjedinjenim Državama se danas obeležava Dan veterana, nacionalni praznik kojim se odaje pošta veteranima svih ratova. Dan veterana se obeležava od kraja Prvog svetskog rata. Ove godine, praznik pada manje od dva meseca pre nego što svi američki vojnici treba da se vrate iz Iraka, dok je gotovo 100 hiljada američkih vojnika još u Avganistanu. Razgovarali smo sa veteranima u državnom koledžu u blizini Los Anđelesa, koji različito gledaju na američko vojno prisustvo u inostranstvu.
Studenti na koledžu u Santa Moniki, imaju mnogo zajedničkog. Oni su vojni veterani koji se sastaju jednom nedeljno da bi se družili i međusobno pomagali. Za neke od njih, realnosti i užasi rata su još veoma sveži.
„Po povratku iz rata, bile su mi potrebne tri godine da se prilagodim. Osećala sam se izgubljenom, jer nam nije obezbeđena obuka za tranziciju, za oslobađanje od pritiska“, ispričala je Monika Skejts.
Ona je učestvovala u prvom Zalivskom ratu protiv Iraka pre 20 godina. Kada se vratila kući, patila je od post-traumatskog stresa.
„Izgubila sam brak, porodicu i kuću.“
Kasnije se podvrgla lečenju i upravo je počela da studira.
Njen kolega, veteran Danijel Anderson, služio je i u Iraku i u Avganistanu. On se otišao u vojsku, jer nije bio uspešan na koledžu.
Još jedan veteran rata u Avganistanu, Kristofer Belingam, otišao je u vojsku da bi obezbedio novac za studije.
Sve troje su služili u Armiji, ali se njihovi stavovi prema budućem kursu Amerike u Iraku i Avganistanu razlikuju.
Monika Skejts kaže da američke trupe ne bi trebalo da se povuku iz Iraka krajem godine.
„Da budem iskrena, ne, jer će biti baš kao i u Vijetnamu. Moramo prvo da stabilizujemo ljude. Oni nemaju stabilnu vladu, nemaju stabilne vojne snage.“
Danijel Anderson se ne slaže.
„Mislim da je vreme da se povučemo, jer su oni, uveren sam, spremni da se sami brinu o sebi.“
Anderson dodaje da nije siguran da li je rat u Iraku bio vredan ljudske i vojne cene.
„Zadovoljan sam što je Sadam Husein zbačen sa vlasti. Vidim da ima mnogo korupcije... ali verujem da je irački rat bio politički, strateški rat, za razliku od neophodne, kopnene borbe.“
Kristofer Belingam, takođe ratni veteran, ističe da bi Sjedinjene Države trebalo da se povuku i iz Avganistana.
„Nema više svrhe. Toliko smo novca upumpali u tu ekonomiju, da smo im postali cela ekonomija. Oni sada zarađuju na nama. Bez obzira na to kada se povučemo, oni neće biti u stanju da održe nivo ekonomske snage koji im donosimo.“
Međutim, Anderson ukazuje da je avganistanskom narodu potrebna američka pomoć protiv Talibana.
„Mislim da ta užasna organizacija zaista guši narod. Mislim da je to zaista vredno borbe.“
Sve troje veterana ne misle da Amerikanci u potpunosti shvataju zašto se njihovi vojnici bore u Iraku i Avganistanu. Oni za to delimično okrivljuju medije.
„Voditelji informativnih programa na televiziji... oni se izgube u iznošenju mišljenja, umesto činjenica“, ocenjuje Anderson.
Za ove veterane, iskustvo u vojsci utiče na njihove planove za budućnost. Monika Skejts i Kristofer Belingam žele karijeru kojom bi pomogli drugim ratnih veteranima. Anderson međutim želi da postane scenarista, koji će pisati priče o sopstvenom iskustvu.