Neki pripadnici romske zajednice kažu da ih zapadni svet poznaje samo kroz iskrivljeni objektiv – Holivuda ili njihove vezanosti za kriminal. Medjutim, bogata Romska kultura koja se razvijala tokom 700 godina često prolazi nezabeležena. U poslednjem nastavku našeg serijala o Romima u Americi, govorimo o konfliktu izmedju želje nekih Amerikanaca romskog porekla da očuvaju svoje nasledje i njihovog nastojanja da se potpunije integrišu u američko društvo.
Danas je jedan od najvažnijih dana u životu Aleksa Ilaja. On se sprema za veridbu. Njegova porodica prireduje zabavu koja će kulminirati pregovorima dve strane o mirazu. Članovi obe porodice nisu voljni da se pojave na kameri tokom ovog privatnog dogadjaja, tako da su mnoga lica zatamnjena.
„Oni će se dogovoriti o ceni. Koliko platiti za devojku. Neću lagati, to je prilično skupo. U pitanju je toliko novca da bi mogao da položim učešće za kuću. Ali nije važno. Kad cena bude dogovorena sipaće dve čaše pića za mog oca i oca moje buduće mlade. Oni će nazdraviti i popiti to piće“, objašnjava tradiciju tinejdžer Aleks Ilaj.
18-godišnji Aleks tvrdi da je spreman.
„Veoma sam srećan i ne mogu da sačekam da počnem svoj život.“
Aleks je deo mladje generacije Roma koja ostaje duže u školi nego što je bio slučaj sa njegovm roditeljima. On će biti prvi član njegove porodice koji će završiti srednju školu. Aleks priča da je to bio njegov izbor. Shvatio je koliko mu je važna škola kad je dobio nagradu u osmom razredu.
„Doživotno će moje ime biti na pločici u srednjoj školi. To je promenil moj identitet. Kad sam se upisao u prvi razred srednje škole nisam hteo da napuštam školu, jer su se tu stekle brojne kulture. Bilo je Jevreja, Rusa, Italijana – i pomislio sam – iako sam Ciganin ne moram sve vreme da budem samo sa njima.“
Dzordž Ilaj je Aleksov otac. Aleks igra u njegovom filmu – Traganje za četvrtim ekserom – dokumentarcu o potrazi za tumačenjem šta znači biti Rom u Americi. Džordž Ilaj kaže kako je poslao Aleksa u školu uprkos „zakonima o ograničenju“ koji podučavaju Rome da se drže podalje od onih koji nisu članovi njihove zajednice. On veruje da se ta tradicija razvila vremenom.
„Moderni Romi poput mene danas smatraju da je to jednostavno tradicija. Takvi smo hiljadama godina. Ne znaju da su naši preci to činili kao mehanizam za preživljavanje. To je po meni represija putem tradicije. Počelo je kao gušenje prava i preraslo u tradiciju.“
Profesor Univerziteta države Teksas, Ien Henkok, je Rom koji je 1972. emigrirao u Sjedinjene Države iz Engleske. Kakvo god poreklo ti zakoni imaju, ističe on, pridržavanje njima je veoma važno za neke Rome.
„Starija generacija smatra da suviše spoljnog obrazovanja razvodnjava identitet i da to može da predstavlja čak zagadjenje u duhovnom smislu....Suviše velika angažovanost u svetu van romskog može da vas onesposobi i utiče na vaše ponašanje u društvu“, kaže Henkok.
Aleksov deda ujak Džon veruje da mladi Romi integracijom u Američko društvo gube romsku kulturu.
„Neko mi je svojevremeno rekao da možemo biti Cigani, ali američki Cigani. Ne moramo da ostanemo u okvirima naše kulture. Možemo biti Amerikanci i istovremeno takodje biti Cigani. Ali bez kulture mi nismo Cigani. To je jedina stvar koja nas drži.“
Džon se seća kako je u osmom razredu napustio školu. Njegov otac je rekao da je vreme da se ženi. Medjutim, uprkos duboko usadjenom strahu od gubitka kulture, Džon kaže da shvata važnost obrazovanja za sledeću generaciju Roma.
„Ne želimo da budemo staromodni Cigani u modernom svetu. Želimo da idemo u korak sa vremenom.“
Za Paris Vilijams se nikako ne može reći da je staromodna. Ona sada živi u Teksasu. Ali san ove devetogodišnje devojčice je da se preseli u Holivud i postane glumica. Zašto?
„Volim da budem u centru pažnje“, odgovara ona.
Džin Viljams – Parisin otac – kaže da mada se brine za efekte asimilacije na njihovu kulturu, želi da njegovo dvoje dece uživa bolje prilike no što ih je imao on.
„I ja sam želeo da idem u školu – nisam završio srednju školu, jer sam morao da radim i roditelji su se puno selili te nisam ostao u jednoj školi. Išao sam u deseti razred, eto dotle sam stigao, ali želim da mladi imaju više prilika od mene.“
A na veridbi Aleksa Ilaja izgleda da je pronadjen balans izmedju asimilacije i kulturne stabilnosti. Porodica se odmara od plesa na američku pop muziku kako bi se fokusirala na najvažniji zadatak večeri. Dve porodice postižu dogovor sa kojim je Aleks izgleda zadovoljan.
„Cena je neverovatna... sve u svemu 10 hiljada dolara. Dobra cena. Savršeni sporazum, sjajna situacija. Sada je vreme da se zabavljamo.“
Aleks ipak ne sme puno da se preda zabavi. On je u trećem razredu srednje škole i u ponedeljak već ima nastavu.