Ukrajinski policajci pokušavaju da ubijede porodice da je vrijeme da se krene. Zvuci eksplozija na tom mjestu čuju se jasno i glasno.
Oni su konstantan podsjetnik da ovo selo na istoku Ukrajine u Donbasu nije daleko od prve linije fronta.
„Krenite, dok smo mi tu. Hajde“, poziva ukrajinski vojnik prisutne.
"Ne, mi ne idemo. Nismo još odlučili. Pozvaću vas kada odlučim“, odgovara mu jedna žena.
U kući, njena majka, 73-ogodišnja Paraskovija, koja nije rekla svoje prezime, uživa u rijetkom sunčanom danu tokom hladne zime i ušiva jaknu. Kaže da su protekle sedmice bile glasne, sa konstantnim artiljerijskim eksplozijama.
„Situacija je da se uvijek čuje glasna tutnjava. To me pomalo plaši, strašno je“, kaže Paraskovija.
Uprkos rizicima njena porodica je odlučila da ostane. Kažu da nemaju gdje da pođu. Nakon gotovo deset godina ratovanja u regionu Donbasa, prva linija fronta se sve više približava posle pada ukrajinskog uporišta Avdejevke u februaru.
Od tada, ruske trupe polako, ali postojano napreduju na tom dijelu ratišta. One se sada nalaze na manje od pet kilometara od grada Očeretino, koji je već uništen.
Voz svakog dana odlazi iz Pokrovska, najvećeg grada na ovom području. Odvozi one koji vjeruju da im se rat previše približio.
“Rat dolazi, možemo da ga čujemo, vidimo na televiziji, Pokrovsk je bombardovan“, kaže Katerina Kirilovna za Glas Amerike.
Katerina živi u jednom od sela zapadno od Avdejevke, koje je još pod ukrajinskom kontrolom. Šalje unuku na sigurnije mjesto, daleko od ratišta. Tanja ima samo 15 godina. Ipak, Katerina, kao i mnogi drugi civili tokom ruske invazije na Ukrajinu, kaže da će se radije suočiti sa bitkama nego da postane izbjeglica.
Na željezničkoj stanici, mnogi vojnici koji su se borili u krvavoj bici za Avdejevku, konačno idu kući na odmor.
"Moje srce je tamo ostalo, samo to mogu da kažem. Uradili smo to za njih“, kaže vojnik Monja.
U protekle dvije godine, Monja je prve borbene linije napustio samo dva puta. Tokom haotičnog povlačenja iz Avdejevke sreo je Tanju i njenu baku. Ostali su zajedno nekoliko dana, a on je sada preuzeo odgovornost da odvede djevojčicu kod majke u centralnu Ukrajinu.
U njegovim očima, jasno se vidi da kući nosi i užase brutalnog rata, za koji se čini da je daleko od kraja.