Nedavno penzionisani američki diplomata Tom Kantrimen je od septembra 2011. do januara 27. 2017. bio na položaju pomoćnika državnog sekretara za medjunarodnu bezbednost i neširenje nuklearnog naoružanja.
Glas Amerike: Američki Kongres i FBI vode istragu o mešanju Rusije u američke predsedničke izbore 2016. Koliko je to pitanje ozbiljno?
Kantrimen: “To je ekstremno ozbiljno za našu demokratiju, kao i za ispravnost i integritet našeg izbornog procesa. Isto važi za izborne procese naših demokratskih saveznika u Evropi. Takodje je važno za bezbednost zapadne i istočne Evrope, kao i za budućnost samog ruskog naroda. Nisu Sjedinjene Države definisale Rusiju kao primarnog neprijatelja na globalnoj sceni. To je gledište Vladimira Putina - da su Sjedinjene Države i NATO pretnja Rusiji. Odbijam tu ideju jer je NATO odbrambeni savez kojem zemlje pristupaju slobodno i bez prinude. Putin se nada da će moći da dovede do podela u NATO-u. Nadao sam se da će naš predsednik, kada je prošle nedelje otišao na prvi susret sa liderima NATO-a u Briselu, učiniti nešto na ujedinjenju Severnoatlanskog saveza. Umesto da ponovo potvrdi svečano obećanje svih zemalja izneto u članu 5 ugovora o osnivanju NATO-a, o zajedničkoj odbrani on im je držao lekciju o njihovim budžetima. Brinem da to zapravo pomaže Putinovim planovima da dalje umanji koherentnost NATO-a. Moramo da nadjemo način da saradjujemo sa Rusima posebno po pitanjima za koje sam ja bio odgovoran, a to su kontrola naoružanja i neširenje nuklearnog oružja. Istovremeno moramo da budemo jasni da ćemo stajati u punoj solidarnosti sa našim saveznicima u NATO-u i da ćemo nastaviti da insistiramo na pravu svake zemlje u Evropi da donese odluku o sopstvenoj sudbini bez mešanja spolja.
Glas Amerike: Severna Koreja je iz dana u dan sve opasnija. Dok ste bili pomoćnik državnog sekretara deo vaše ekspertize bilo je i to pitanje. Koliko je važno sklopiti jak savez sa Kinom kako bi se obuzdao odmetnički režim Kim Džong Una?
Kantrimen: “Dozvolite da počnem sa Kinom. Najvažniji bilateralni odnosi danas na svetu su izmedju Sjedinjenih Država i Kine. Mislim da je tokom Obamine administracije postojalo koordinisano nastojanje i Vašingtona i Pekinga da se tim odnosima upravlja sa pogledom u budućnost, da se shvati da postoje pitanja u kojima je američko-kineska saradnja apsolutno od ključne važnosti bez obzira da li se radi o trgovini, klimatskim promenama ili brojnim drugim pitanjima. Takodje, da postoje neslaganja o tome kako vidimo svet i kako tretiramo različite zemlje u Aziji. Mislim da Trampova administracija do sada nije promenila taj veoma praktični pristup.
Moramo da nastavimo taj trend, tu vrstu zrele konverzacije sa Kinom. To je posebno važno u slučaju Severne Koreje. Kinezi su se žalili, kao što je to bio slučaj i nekoliko puta na susretima sa mnom, da nemaju više isti uticaj na Severnu Koreju, ali oni ipak imaju način i kapacitet da iskoriste svoje ekonomske veze sa Severnom Korejom koja je u potpunosti zavisna od uvoza energenata, i da utiču na političke i vojne odluke Pjongjanga. Kako to da sprovedemo? Stvaranjem situacije u kojoj Kinezi postaju uvereni da njihov pritisak na Pjongang Pekingu pruža bolji bezbednosni ishod od rizika rata. To možemo postići ne velikim gestovima već veoma detaljnim diplomatskim angažovanjem izmedju Sjedinjenih Država i Kine.
Glas Amerike: Vi ste se dugi niz godina u raznim svojstvima tokom karijere u Stejt Departmentu bavili pitanjima Balkana. Koliko je instrumentalno da Sjedinjene Države ostanu u potpunosti angažovane u tom regionu uzevši u obzir da je Rusija i zainteresovana i sposobna da ispuni tu prazninu?
Kantrimen: “Naravno sve balkanske zemlje su mi veoma drage još od mog prvog diplomatskog mandata u bivšoj Jugoslaviji. Tužno je videti izuzetno neravnomeran tempo kojim one napreduju ka tome da postanu normalne evropske demokratije. Svakako, Slovenija i Hrvatska su uspele da se pridruže Evropskoj uniji i NATO-u. Dobro je videti da su Albanija i nedavno Crna Gora takodje postale članice NATO-a. To je važno ne samo zbog vojnih ciljeva, već ukazuje na činjenicu da te zemlje imaju aspiracije da izadju u susret onoj vrsti demokratskih standarda koji obezbedjuju stabilnost.
Smatram da primarno pitanje koje se tiče svih zemalja bivše Jugoslavije i neposrednog regiona nije vojno pitanje, to nije bezbednosno pitanje već je to korupcija. Da sve ove vlade u manjoj ili većoj meri nisu učinile dovoljno u borbi protiv korupcije. Mislim da je obrazac koji danas primećujemo u Makedoniji, Bosni i Hercegovini i drugim zemljama, sličan onom koji smo videli pod Miloševićem ili pod Putinom u Rusiji, u kojima se iznosti čitav niz argumenata o bezbednosti ili etničkoj pripadnosti, koji bi trebalo da skrenu pažnju kako bi se prikrila činjenica da predsednici ili ministri brzo postaju milioneri i milijarderi.
Kao posledica toga četvrt veka nije zabeležen napredak u Makedoniji, a veoma mali u Bosni i Hercegovini. Radujem se danu kada će birači u ovim zemljama biti u stanju da ustanu i insistiraju da žele slobodne, a ne diktirane i ne medije koje vlada kontroliše, da žele slobodne izbore koji su u skladu sa najvišim medjunarodnim standardima, i da žele apsolutnu transparentnost o tome šta njihovi lideri poseduju i odakle im novac. Ako bi svaki birač u ovom regionu insistirao na tome - ekonomski i politički napredak na Balkanu bi bio absolutno neograničren.
Pomenuli ste Rusiju. Ne verujem da je Rusija primarna pretnja Balkanu. Putin je svakako oportunista koji koristi kompletno netransparentna sredstva poput novca i veza sa organizovanim kriminalom ili skriveni medijski uticaj kako bi ostvario svoje ciljeve. Nije pak anti-ruski da kao gradjanin Srbije ili Makedonije ili Republike Srpske kažete “Ja to odbacujem i insistiram na standardima transparentnosti i odgovorne vlade 21. veka”. Sjedinjene Države moraju da ostanu angažovane. Do sada nismo videli indikacije nove američke administracije o promeni politike, ali isto tako nismo primetili ni indikacije o velikoj zainteresovanosti. Iz tog razloga očekujem od Evropske unije, koja sada s pravom može da preuzme titulu lidera slobodnog sveta, da ostane angažovana i vodi bitku za transparentnost i odgovorne vlade u balkanskim državama.”