Američki zvaničnici postaju sve zabrinutiji zbog novonastalog partnerstva između Kine, Rusije, Irana i Severne Koreje - bloka o kojem neki u Vašingtonu govore kao o novoj „osovini zla“.
Te brige su dobile veliki podsticaj nakon što je američki sekretar za odbranu Lojd Ostin tokom putovanja u Rim potvrdio da su severnokorejske trupe sada prisutne u Rusiji i da se verovatno spremaju da učestvuju u ratu Moskve protiv Ukrajine.
Samo nekoliko dana ranije, Rusija je učestvovala u mornaričkim vežbama čiji je domaćin bio Iran. Kina, Severna Koreja i Iran su podržavali rusku ratnu mašinu na različite načine tokom rata protiv Ukrajine. Iran je obezbedio rakete i dronove. Severna Koreja poslala artiljerijsku municiju, a Kina je obezbedila tehnologiju dvostruke namene i industrijske proizvode, uključujući poluprovodnike i motore za bespilotne letelice.
„Videli smo pojavu Osovine zla još kasnih 1930-ih, 1938, 1939. godine. Videli smo šta je svet uradio u tom trenutku da bi se okupio“, rekao je republikanski kongresmen Rob Vitman, potpredsednik Komiteta za oružane snage Predstavničkog doma tokom onlajn diskusije prošlog meseca koju je organizovao Centar za novu američku bezbednost. „Danas se nalazimo na istoj raskrsnici gde imamo narode koji ne veruju u iste stvari u koje mi verujemo, ne veruju u vladavinu prava, ne veruju u zaštitu prava i dostojanstva ljudskih bića".
Godine 2002. bivši američki predsednik Džordž Buš mlađi koristio je termin „osovina zla“ u obraćanju o stanju nacije da bi opisao zemlje koje podržavaju terorizam, kao što su Severna Koreja, Iran i Irak. U novije vreme, primenjuje se u Vašingtonu da opiše Kinu, Rusiju, Iran i Severnu Koreju.
Američki državni sekretar Entoni Blinken opisuje ove četiri zemlje kao revizionističke sile. On je napisao da je u toku žestoka borba za definisanje nove ere međunarodnih odnosa, a nekoliko zemalja je odlučno da promeni osnovne principe tog sistema. „Iako ove zemlje nisu osovina, a administracija je bila jasna da ne traži blokovsku konfrontaciju, izbori koje ove revizionističke sile donose znače da moramo odlučno delovati da sprečimo taj ishod“, napisao je Blinken u izdanju za novembar/decembar publikacije Forin Afers (Foreign Affairs).
Vitman zaista koristi termin „osovina zla“ i kaže da su zemlje koje su uključene sposobnije da destabilizuju svet od nacističke Nemačke i njenih saveznika 1939, posebno zato što sarađuju i dele tehnologiju na svim nivoima. „Dakle, dok gledate dronove koji su pronađeni u Ukrajini, tamo nalazite kineske štampane ploče, kineske sisteme na tim dronovima“, rekao je Vitman za Glas Amerike. „Takođe vidite da se municija koja se ispaljuje u Ukrajinu iz ruskih artiljerijskih oruđa proizvodi u Severnoj Koreji. Vidite da bespilotne letelice koje Rusi koriste u borbenom prostoru tamo proizvodi Iran“.
On je takođe rekao da novo partnerstvo uči iz ukrajinskog rata brzinom koja ide u korak s vremenom, stičući sposobnosti koje se ne mogu postići normalnim procesima testiranja i razvoja u mirnom okruženju.
„Najveća razlika u osovini zla 2024. je u tome što su najmanje tri od četiri zemlje u ekspanzionističkom režimu“, napisao je Meril Metjuz, stalni naučnik na Institutu za inovacije politike ranije ove godine. „Oni žele mnogo više teritorije i moći. I oni koordinišu napore kako bi imali koristi od ciljeva svake zemlje. To je veoma opasan razvoj događaja."
Metjuz je za Glas Amerike rekao da ova grupa radi na stvaranju uglavnom samodovoljne ekonomske zone - i iz potrebe i iz želje - koja se ne oslanja na zapadne ekonomije za opstanak.
Kristofer S. Čivis, viši saradnik i direktor američkog Stejtkraft programa u Karnegi zadužbini za međunarodni mir, rekao je za Glas Amerike da je Kina ključna za snagu četvorosmernog odnosa. „Da Kina nije deo ove četvorke, izgledalo bi kao da tri zemlje koje su visoko izolovane od sveta sarađuju jedna sa drugom. Imali bismo mnogo manje brige. Upravo učešće Kine u ovoj grupaciji zaista ima potencijal da je učini veoma problematičnim za Sjedinjene Države“, rekao je on.
Čivis je dodao da četiri zemlje mogu da iskoriste krizu u jednom regionu za pokretanje rata, koordinaciju akcija ili stvaranje haosa u drugom.
Na primer, Čivis u nedavnom izveštaju iznosi ekstremniju verziju ovog scenarija - da Kina pokuša da izvede vojnu operaciju protiv Tajvana, Rusija bi mogla da pokuša da iskoristi pritisak na američke resurse još agresivnijom vojnom kampanjom u Ukrajini ili čak upadom na teritoriju NATO-a.
Slično tome, velika eskalacija sa Iranom na Bliskom istoku koja privlači više američkih pomorskih i vazdušnih snaga takođe bi mogla da ohrabri Kinu da zauzme agresivniji pristup Tajvanu. „Bilo bi teško za ove četiri zemlje da potpišu formalni sporazum koji bi ih obavezao da urade takve stvari, ali možete videti kako se to spontano ili organski pojavljuje iz krizne situacije“, rekao je Čivis.
A kriza u jednom regionu može se preliti i na drugi deo sveta. „Ako pogledate, na primer, zalivske arapske države, one su ključni snabdevači energije i za Kinu i za Tajvan“, rekao je Majkl Sing, generalni direktor Vašingtonskog instituta za bliskoistočnu politiku. „Ako pogledate Iran, on ima mogućnosti koje smo videli preko proksija kao što su Huti da ometa međunarodne plovne puteve. Dakle, misliti da će sukob oko Tajvana biti ograničen na Indo-Pacifik je, mislim u ovoj fazi, naivno i predstavlja ignorisanje.”
Blinken opisuje odnos između četiri zemlje kao „u velikoj meri transakcioni“, dodajući da njihova saradnja „podrazumeva kompromise i rizike koji će svakoj od njih vremenom biti neukusniji“. „A ipak, svo četvoro revizionista dele trajnu posvećenost sveobuhvatnom cilju izazivanja Sjedinjenih Država i međunarodnog sistema“, napisao je Blinken. „To će nastaviti da pokreće njihovu saradnju, posebno kada se Sjedinjene Države i druge zemlje suprotstave njihovom revizionizmu".
Adriana Žang je doprinela pisanju ovog teksta.