"Kao da se zaljubiš" su reči kojima je nadbiskup Dezmond Tutu opisao glasanje na prvim demokratskim izborima u Južnoafričkoj Republici 1994. godine, što je opis primedba koja oslikava i njegov vrcav humor i duboka osećanja posle decenija borbe protiv aparthejda.
Dezmond Mpilo Tutu, dobitnik Nobelove nagrade za mir čija je moralna moć prožimala južnoafričko društvo u najmračnijim časovima aparthejda i na neotkrivenoj teritoriji nove demokratije, umro je, saopštilo je u nedelju južnoafričko predsedništvo. Imao je 90 godina.
Otvorenog Tutua su i crni i beli smatrali savešću nacije, što je trajni svedočanstvo njegove vere i duha pomirenja u podeljenoj naciji.
Propovedao je protiv tiranije bele manjine, a čak i nakon njenog kraja, nikada se nije pokolebao u svojoj borbi za pravedniju Južnu Afriku, pozivajući crnačku političku elitu na odgovornost sa jednakom žestokošću kao što je to činio i sa belim Afrikanerima, populacijom potomaka evropskih useljenika.
U poslednjim godinama života, žalio je što se njegov san o "Duginoj naciji" još nije ostvario.
Na globalnoj sceni, kao aktivista za ljudska prava govorio je o nizu tema, od izraelske okupacije palestinskih teritorija do prava homoseksualaca, klimatskih promena i asistirane smrti – što su pitanja koja su učvrstila Tutuovu široku privlačnost.
"Smrt nadbiskupa emeritusa Dezmonda Tutua je još jedno poglavlje žalosti u oproštaju naše nacije od generacije izuzetnih Južnoafrikanaca koji su nam zaveštali oslobođenu Južnu Afriku", rekao je predsednik Siril Ramafosa.
Visok samo 1,68 metara i uz zarazno kikot, Tutu je bio moralni džin koji je 1984. dobio Nobelovu nagradu za mir za svoju nenasilnu borbu protiv aparthejda.
Iskoristio je svoju istaknutu ulogu u Anglikanskoj crkvi da istakne nevolju crnih Južnoafrikanaca.
Neumorno pričajući i putujući tokom 1980-ih, Tutu je postao lice pokreta protiv aparthejda u inostranstvu, dok su mnogi lideri pobunjeničkog Afričkog nacionalnog kongresa (ANK), kao što je Nelson Mandela, bili iza rešetaka.
"Naša zemlja gori i krvari i zato pozivam međunarodnu zajednicu da primeni kaznene sankcije protiv ove vlade", rekao je on 1986. godine.
Čak i kada su vlade ignorisale poziv, on je pomogao da se pokrenu kampanje na lokalnom nivou širom sveta koje su se borile za okončanje aparthejda kroz ekonomske i kulturne bojkote.
Bivši tvrdolinijski beli predsednik Piter V. Bota u pismu u martu 1988. pitao je Tutua da li radi za kraljevstvo Božje ili za kraljevstvo koje je obećao tada izvan zakona, a sada vladajućeg ANK.
Propovedi pored groba
Među njegovim najbolnijim zadacima bilo je držanje govora na grobovima crnaca koji su umrli nasilnom smrću tokom borbe protiv dominacije belaca.
"Umorni smo od dolaska na sahrane, od držanja govora iz nedelje u nedelju. Vreme je da zaustavimo rasipanje ljudskih života", rekao je jednom prilikom.
Tutu je rekao da je njegov stav o aparthejdu moralan, a ne politički.
"Lakše je biti hrišćanin u Južnoj Africi nego bilo gde drugde, jer su moralna pitanja tako jasna u ovoj zemlji", rekao je jednom za Rojters.
U februaru 1990. Tutu je poveo Nelsona Mandelu na balkon gradske skupštine Kejptauna s pogledom na trg na kojem je ikona Afričkog nacionlnog kongresa održao svoje prvo javno obraćanje nakon 27 godina zatvora.
Bio je uz Mandelu četiri godine kasnije kada je položio zakletvu kao prvi crni predsednik zemlje.
"Ponekad oštar, često nežan, nikad uplašen i retko bez humora, glas Dezmonda Tutua uvek će biti glas bezglasnih", tako je Mandela, koji je preminuo u decembru 2013, opisao svog prijatelja.
Dok je Mandela uveo Južnu Afriku u demokratiju, Tutu je bio na čelu Komisije za istinu i pomirenje koja je razotkrila strašne istine o ratu protiv vladavine belaca.
Neka od srceparajućih svedočenja su ga javno ganula do suza.
Kritika bez pardona
Ali Tutu je bio jednako strog prema novoj demokratiji kao i prema južnoafričkim vladarima aparthejda.
On je kritikovao novu vladajuću elitu što se ukrcala u "voz privilegija" i prekorio Mandelu zbog njegove duge javne afere sa Gracom Mašel, s kojom se na kraju venčao.
U svom izveštaju Komisije za istinu, Tutu je odbio da tretira ekscese ANK-a u borbi protiv vladavine belaca nežnije nego poteze vlade aparthejda.
Čak i u svojim poznim godinama, nikada nije prestao da govori šta misli, osuđujući predsednika Džejkoba Zumu zbog optužbi za korupciju oko bezbednosne nadogradnje njegovog doma vrednog 23 miliona dolara.
On je 2014. priznao da nije glasao za ANK, navodeći moralne razloge.
"Kao starac, tužan sam jer sam se nadao da će moji poslednji dani biti dani radosti, dani hvale i pohvala mlađih ljudi koji rade stvari za koje smo se toliko nadali da će biti", rekao je Tutu za Rojters. juna 2014.
U decembru 2003, on je prekorio svoju vladu zbog podrške predsedniku Zimbabvea Robertu Mugabeu, uprkos sve većim kritikama zbog njegovog učinka na polju ljudskih prava.
Tutu je povukao paralelu između izolacije Zimbabvea i borbe Južne Afrike protiv aparthejda.
"Apelovali smo na svet da interveniše i umeša se u unutrašnje stvari Južne Afrike. Nismo mogli sami da pobedimo aparthejd", rekao je Tutu i upotrebio frazu protiv dvojnih aršina.
On je takođe kritikovao južnoafričkog predsednika Taboa Mbekija zbog njegovog javnog preispitivanja veze između HIV-a i side, rekavši da je Mbekijev međunarodni profil ukaljan.
Sin učiteljice
Sin školskog učitelja, Tutu, rođen je u Klerksdorpu, konzervativnom gradu zapadno od Johanesburga, 7. oktobra 1931. godine.
Porodica se preselila u Sofitaun u Johanesburgu, jedno od retkih oblasti sa mešanim rasama u komercijalnoj prestonici, koja je kasnije srušena po zakonima o aparthejdu da bi se napravilo mesto za belo predgrađe Trijumf.
Uvek strastven učenik, Tutu je prvo radio kao učitelj. Ali, pričao je da je postao ljut na sistem obrazovanja crnaca, koji je jednom južnoafrički premijer opisao kao cilj da ih pripremi za njihovu ulogu u društvu kao sluge.
Tutu je prestao da predaje 1957. i odlučio da se pridruži crkvi, studirajući prvo na Teološkom koledžu Svetog Petra u Johanesburgu. Za sveštenika je rukopoložen 1961. godine, a školovanje je nastavio na Kings koledžu u Londonu.
Posle četiri godine u inostranstvu, vratio se u Južnu Afriku, gde je zbog svog oštrog intelekta i harizmatičnog propovedanja postao anglikanski dekan Johanesburga 1975. godine, kada je njegov aktivizam počeo da se oblikuje.
"Shvatio sam da mi je data platforma koja nije bila lako dostupna mnogim crncima, a većina naših vođa je ili sada u lancima ili u egzilu. I rekao sam: 'Pa, iskoristiću ovo da pokušam da artikulišem naše težnje i patnje našeg naroda", rekao je on novinaru 2004.
Do tada previše istaknut i globalno poštovan da bi ga vlada aparthejda odbacila, Tutu je iskoristio svoje imenovanje za generalnog sekretara Južnoafričkog saveta crkava 1978. kako bi pozovao na uvođenje sankcija svojoj zemlji.
Proglašen je za prvog crnog nadbiskupa Kejptauna 1986. godine, postavši poglavar Anglikanske crkve, četvrte po veličini u Južnoj Africi. Na toj funkciji će ostati do 1996. godine.
U penziji se borio sa rakom prostate i uglavnom se povukao iz javnog života. U jednom od svojih poslednjih javnih nastupa, ugostio je britanskog princa Harija, njegovu suprugu Megan i njihovog četvoromesečnog sina Arčija u svojoj dobrotvornoj fondaciji u Kejptaunu u septembru 2019. godine, nazivajući ih "istinski brižnim" parom.
Tutu se oženio sa Leom 1955. Imali su četvoro dece i nekoliko unučadi i kuće u Kejptaunu i Sovetou u blizini Johanesburga.
