Osam medalja na Olimpijadi u Rio De Žaneiru, od čega dve zlatne, svakako je istorijski uspeh Srbije na olimpijskim igrama, i sasvim je razumljiva radost koju su sportisti doneli celoj zemlji. Ovakvi trenuci su često dobra da se postavi pomalo nezgodno pitanje da li je moglo i više - da se uložilo više. Diskusija koja se povela oko pitanja ulaganja države u sport na trenutke je delovala previše žustro, a o ovoj temi Glas Amerike je razgovarao sa Draganom Gajićem, trenerom osvajačica medalja u taekwondou na olimpijadi Milicom Mandić i Tijanom Bogdanović, i urednikom sportske redakcije B92 Milošem Šaranovićem.
Uporedo sa velikim slavljem u zemlji zbog osam osvojenih medalja na Olimpijadi, povratak reprezentativaca iz Rija obeležen je velikom pričom o tome koliko država ulaže u olimpijce i sportiste. Vlasti su reagovale prilično oštro, a sve je pokrenula kratka izjava proslavljenog vaterpoliste Andrije Prlainovića nakon osvajanja zlatne medalje u Brazilu. Mediji su se dočepali teme, a slavlje zbog medalja ostalo je pomućeno:
"On je u trenutku euforije zbog osvajanje zlatne olimpijske medalje pokušao da skrene pažnju na to da sport kojim se bavi nema uslove kakve bi trebalo da ima, odnosno da klubovi u vaterpolo svetu funkcionišu jedva, ili ne funkcionišu. Zamenom teza došlo se do pitanja da li je Prlainović, odnosno da li su olimpijci imali dobre uslove pred Rio", kaže urednik sportske redakcije B92 Miloš Šaranovič.
"Rečenica koju je izgovorio naš vrhunski sportista je totalno izvučena iz konteksta i apsolutno ne stoji da je bilo ko mislio da država ne ulaže. Niti je to bila namera. Ono drugo pitanje koje se postavlja za klupski sport – to je jednostavno tako. Država finansira saveze, a savezi treba da svojim programima da vide kako da pomognu vrhunskim i najboljim klubovima", smatra Dragan Gajić trener Tijane Bogdanović i Milice Mandić, osvajačica medalja na Olimpijadama u Londonu i Riju, i jedan od najzaslužnijih što se taekwondo primio na ovim prostorima.
Ne tako davno, Gale je prodao svoj stan i uložio ga u taekwondo, a bolji uslovi za trening takmičara odmah su doveli do boljih rezultata i medalja. Situacija je danas mnogo bolja, preko Olimpijskog komiteta i Taekwondo saveza Srbije država obezbeđuje novac za funkcionisanje sistema:
"Da država ne odvaja za sportove mi, evo iz ugla teakwondo sporta, mi ne bismo mogli ni da se kvalifikujemo. Pisanije da ne znam ko troši ne znam koliko hiljada evra godišnje na takmičenja je netačna stvar. Jer, država finansira saveze, savezi imaju svoje programe. Naročito u našem sportu, na svako veliko takmičenje – ako ništa drugo, makar je plaćen prevoz. A to vam odmah umanjuje duplo troškove. Tako da se sve radi na tome da bude maksimalno olakšano takmičarima i trenerima da naprave neki rezultat", ističe Gajić.
Međutim, novinar “Devetdesetdvojke” Miloš Šaranović upozorava da nemaju svi sportisti u Srbiji dobre uslove za trening i pripreme, i da je najugroženija baza iz koje se teškim radom i treninzima stvaraju šampioni koji donose medalje:
"Da, olimpijci imaju dobre uslove, vrhunski sportisti zahvaljujući podršci države imaju dobre uslove. Ali, baza sporta, osnova od koje nastaju ti olimpijci, i koja bi trebalo da proizvede neke buduće olimpijce, osvajače medalja, je u katastrofalnom stanju."
Sagovornici Glasa Amerike slažu se u oceni da je uloga države u razvoju sporta najvažnija, ali i da nije država jedina koja bi trebalo da pomaže sport i sportiste na putu do medalja:
"Meni se čini da je ono gde je država dužna da radi je ozbiljna i krupna infrastruktura. Nema te firme koja može da izgradi atletski stadion, nacionalni fudbalski stadion, ili kvalitetne dvorane za trening košarkaša. Nema firme. Ima, ali zašto bi firma napravila olimpijski bazen", ocenjuje Šaranović.
"A onda se Savez ka Savez, jer i ja sam deo tog Teakwondo saveza, trudi da nađe, da ubaci u upravni odbor neke privrednike koji mogu da pomognu naš sport, jer je novac koji dobijamo maksimum koji država može da da. A to ne treba da bude i jedini novac, mi moramo da nađemo novac i iz svojih sredstava. Zašto ne bi bili interesantni za dve-tri kompanije koje bi mogle da pomognu naš sport. Mislim da nije teško", naglašava Gajić.
Fudbal je odavno postao globalni fenomen i globalna industrija, i tu novca i pažnje nikada neće nedostajati. Problem je da se nađe novca i pažnje za druge, male sportove koji su se, makar u Srbiji pokazali daleko uspešniji od fudbala. Uostalom, da smo čekali fudbalere, mi se još dugo ne bi radovali medalji sa Olimpijade…