Odnosi Srbije i Kine biće po svemu sudeći ove godine podignuti na još viši nivo potpisivanjem ugovora o slobodnoj trgovini. Kako je tokom nedavnog boravka u Pekingu najavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić time Srbija ima šanse da poveća izvoz u najmnogoljudniju zemlju sveta, ali postaje zanimljiva i za druge strane investitore kojima bi se na taj način preko Srbije otvorila vrata za ogromno kinesko tržište.
Ma koliko to delovalo privlačno, postoje brojna pitanja – i dalje bez odgovora. Na primer o mogućnostima i spremnosti srpske privrede da se pojave na tako velikom tržištu, kaže u razgovoru za Glas Amerike Aleksandra Stanković, saradnica beogradskog Instituta za evropske poslove.
“Prvo da li ćemo mi moći da budemo konkurentni sa našim proizvodima imajući u vidu da naš proizvod koji je već u startu skuplji od kineskog proizvoda dođe na kinesko tržište, na njegovu početnu cenu se doda cena transporta, usklađivanje sa kineskim standardima, prevoda deklaracije i svega onoga što prati plasiranje robe na strano i daleko tržište. A drugo da li ćemo mi zapravo moći da razvijamo proizvodne kapacitete ili sa postojećim kapacitetima da ispratimo zahteve kineskog tržišta", smatra Stanković.
Srbija već ima slične sporazume o slobodnoj trgovini sa Rusijom, Belorusijom, Turskom ili Kirgistanom, ali kako ističe Stanković, prilično su upitni efekti tih sporazuma.
“Ukoliko pogledamo na primer sporazume sa Rusijom ili sa Evroazijskom unijom, nakon potpisivanja tih sporazuma negde izvoz nije uopšte drastično skočio, negde nije skočio uopšte nakon potpisivanja tih sporazuma", kaže sagovornica Glasa Amerike.
Prema informacijama sa kojima su izašli predstavnici vlasti govoreći o ovom sporazumu, Srbija je u poslednjih deset godina više desetina puta povećala izvoz u Kinu, ali se manje govori o tome da je Kina danas mnogo više prisutna na tržištu Srbije u istom periodu.
Prema podacima za prošlu godinu koje iznosi Aleksandra Stanković vrednost ukupnog izvoza Srbije u Kinu je skočila sa 377 na oko 972 miliona evra. Međutim, kada je u pitanju uvoz tu su cifre mnogo veće i skok kineskog izvoza u Srbiji je sa 3,5 na 4,4 milijardi evra:
“Ono što je posebno zanimljivo i što je zapravo problematično kad je u pitanju srpski izvoz u Kinu, jeste da između 60, do čak 80 procenata, u zavisnosti od toga koju godinu gledate, tog izvoza čini zapravo bakar i legure bakra. A to je proizvod kineske kompanije Zi Đing koja posluje u Boru. Dakle mi ovde ne govorimo o nekom velikom izvozu autohtonih srpskih proizvoda od domaćih proizvođača, već o prosto o proizvodu koji kineska kompanija plasira na kinesko tržište”, ističe Stanković.
Prema njenim rečima podaci o kreditnoj zaduženosti Srbije prema Kini su teško dostupni, nisu objadinjeni na jednom mestu, ali se procenjuje da u ovom trenutku taj dug iznosi oko tri milijarde evra.
Za sada, kaže Aleksandra Stanković, Srbija je još daleko od crnogorskog scenarija po kojem je Podgorica morala da traži pomoć iz EU kako bi namirila kamate za kineski kredit dobijen za izgradnju autoputa ka Srbiji.
“Pored ovih tri milijarde evra koliko smo dužni na osnovu kredita će u narednom periodu da se aktiviraju i svi oni projekti koji su već dogovoreni. Prema nekim procenama tada će finansijska zaduženost, odnosno finansijske obaveze Srbije prema Kini ići do 15 milijardi evra. Što, to su opet procene, umnogome dovodi nas mnogo bliže tom scenariju", kaže saradnica beogradskog Instituta za evropske poslove.
Sa druge strane, koristi koje bi Kina mogla da ostvari uz pomoć takvog sporazuma sa Srbijom su daleko veće, a svakako je najvažniji da bi se Pekingu na taj način otvorilo bogato tržište Evropske unije.
Zbog toga, po mišljenju Aleksandre Stanković, iako je prvenstveno ekonomski, Sporazum o slobodnoj trgovini ima i velike spoljnopolitičke implikacije i dodatno pokazuje da vladajuća koalicija u Srbiji vodi prilično kratkoročnu spoljnu politiku:
“Nije neočekivano da svaki korak koji Srbija učini bliže ka Kini u spoljnopolitičkim odnosima jeste korak dalje i od Brisela i od Vašingtona. I dalje izostaju zvanične reakcije, posebno oštrije reakcije na ovaj sporazum, verovatno zato što je on još u pripremnoj fazi, ali se svakako može očekivati negodovanje, ne samo EU kao organizacije, već i pojedinih članica EU, pogotovu onih sa kojima Srbija ima veoma visok stepen trgovinske razmene. Na primer, Nemačke koja još ima najveći udeo u uvozu Srbije”, kaže Stanković i dodaje:
“Svaki naš dodatni zaokret ka Kini u ovim spoljnopolitičkim odnosima ne može da se u potpunosti otuđi od onog podkonteksta podrške koju Kina daje teritorijalnom integritetu i suverenitetu Srbije”.
Stanković podseća i da se Srbija do sada nije priključila ni jednoj rezoluciji Evropske unije o Kini zbog tretmana nacionalnih zajednica ili teritorijalnih aspiracija Pekinga:
“Dakle, bilo koje pitanje koje bi moglo da ugrozi bilo koji spoljnopolitički interes Kine – prosto je Srbija ostala uzdržana. I sve to govori o jednoj ogromnoj neusklađenosti srpske spoljne politike sa spoljnom politikom EU, što nas sve više i više udaljava od tog našeg barem deklarativnog najvećeg cilja spoljne politike, a to je pristupanje EU kao punopravna članica", zaključuje Aleksandra Stanković.
Za sada Evropska unija ćuti o najavi Sporazuma o slobodnoj trgovini Srbije sa Kinom. Ali iz Brisela upozoravaju na mogući sled događaja i obavezu Srbije da raskine sve ugovore sa Kinom onoga časa kada postane zvanična članica EU i bude u obavezi da svoju spoljnu politiku usaglasi sa zvničnom politikom unije.
