Kada je 1989. doputovala u Beograd, tada glavni grad socijalističke Jugoslavije, američka glumica Kler Bekmen zakoračila je u "nepoznato". To je bio njen prvi dolazak u taj deo Evrope, ali se takođe našla i pred izazovom snimanja prvog igranog filma u karijeri. Partner joj je bio Žarko Laušević, a film "Bolje od bekstva" veoma brzo je stekao status kultnog ostvarenja na prostoru bivše Jugoslavije.
Vest o smrti Lauševića zatekla ju je u rodnom Njujorku, gde i danas glumi, snima i ima sopstvenu producentsku kuću. Tokom glumačke karijere igrala je u više serija i filmova, poput "Reda i zakona", a u razgovoru za Glas Amerike pričala je o poznanstvu sa Lauševićem, iskustvima sa snimanja u Beogradu, ali i kasnijem slučajnom, gotovo filmskom susretu sa glumcem u Njujorku.
Istakla je da planira da opet poseti Beograd u skorije vreme i priznala da joj je žao što je nekome poklonila Lauševićevu knjigu "Godina prođe, dan nikad", kao i da je tužna što joj se neće ispuniti velika želja, da snimi nastavak filma "Bolje od bekstva".
Glas Amerike: Po čemu ćete pamtiti Žarka Lauševića?
Bekmen: Bio je izuzetno harizmatičan. Uvek sam ga opisivala Amerikancima kao neku vrstu istočnoevropskog Marlona Branda. Bio je šarmantan i seksi i veoma zabavan. Bilo je ostvarenje sna raditi onakvu ljubavnu priču, porodičnu dramu. Bilo je jako teško reći zbogom - toliko se zbližiš s nekim kad radiš tako intiman projekat. I bilo je toliko toga što nikada nismo mogli reći jedno drugome, jer zapravo nismo govorili jezik onog drugog. I mislim da ću ga pamtiti kao velikodušnog, duhovitog, veoma inteligentnog glumca koji je bio izuzetno gostoljubiv i ljubazan prema stranoj glumici.
Glas Amerike: Kako je izgledao prvi susret sa Žarkom Lauševićem?
Bekmen: On i režiser filma su me pokupili na aerodromu, bila je 1989. i nakon što smo snimili film, zajedno smo dočekali Novu godinu. Tako smo ušli u 1990, dok smo završili film. To je bio moj prvi dugometražni film i bila sam veoma uzbuđena. Zapravo je bila ironija u tome što je on u filmu igrao glumca iz sapunice, a ja sam u to vreme glumila u sapunici u Njujorku. Morala sam da se dogovorim sa producentima sapunice da mogu da letim za Beograd i da snimam film. I Boris Gortinski, kinematograf i i reditelj Leka (Miroslav Lekić, prim. nov), i Lauš, svi su presudno uticali da dođem tamo, što nije bila mala stvar. Moji agenti nisu bili baš srećni. Mislili su da talasam. Ali bila sam zaista uzbuđena što sam snimila “Bolje od bekstva”. I nikad pre nisam snimila igrani film. I tako sam srela Žarka na aerodromu. Zatim su me odveli u Klub književnika, to popodne smo otišli na ručak. A mislim da smo sutradan počeli da snimamo.
Glas Amerike: Kakvo je iskustvo bilo za vas snimati film “Bolje od bekstva"?
Bekmen: Bilo je divno. Kao što sam rekla, već sam tad snimala televizijsku seriju, tako da sam imala iskustva s kamerom. Ali baš kao i njegov lik u filmu, nisam bila srećna što sam u sapunici. Radila sam to zbog novca, što je ironično. Odrekla sam se velike količine novca od sapunice da bih postigla ovaj dogovor i ono što mi se najviše dopalo je što, iako je kultura bila veoma različita od svega što sam iskusila ikada pre, glumci su glumci u celom svetu, a Žarko me je odveo do jednog od pozorišta. Mislim da je tad glumio u pet predstava u raznim pozorištima, u isto vreme kada je snimao film. I odveo me je u jedno od pozorišta i videla sam ga kako nastupa na sceni i otišla sam iza pozornice. Mirisalo je baš kao pozorište u Njujorku ili bilo gde. I odmah sam se osećala kao kod kuće. Oduvek sam sanjala, čak sam pomenula to na Fejsbuku Leki i Borisu, režiseru i snimatelju, da bi bilo divno da snimimo nastavak filma u kom se oni ponovo sreću posle 30 godina.
Glas Amerike: Posle premijere filma Žarko Laušević bio je akter tragičnog incidenta. Da li ste u to vreme bili u kontaktu sa njim, jeste li sa njim razgovarali o tome
Bekmen: Da. U stvari, poslala sam mu paket u zatvor. Bio je to isti zatvor u kojem smo snimali našu zatvorsku scenu, jer je njegov lik u zatvoru na kraju filma. I kolege su mi rekli da je - ironično i tragično - bio u istom zatvoru u kojem smo snimili scenu i nisam mogla da verujem. Poslala sam mu kutiju sa čokoladom, boks cigareta, soni vokmen i kasete za učenje engleskog, da bi imao nešto produktivno da radi dok je tamo. Kasnije sam saznala da ga je dobio i ponovo sam ga videla. Mislim da je to bilo 1999. ili 2000, kada je došao u Ameriku. Jedna od najluđih stvari koja mi se ikada dogodila, a nisam tada znala da je ovde. Ulazila sam u metro u centru Menhetna – bio je prepun. Voz je krenuo i pala sam na dečja kolica sa detetom u njima. Izvinila sam se. Pogledala sam majku koja je sedela ispred i rekla sam: "Tako mi je žao". I odmah prepoznala moju šminkerku iz Jugoslavije… I rekla sam: "O, Bože, pa šta ti radiš ovde?" I pokazala mi je na gospodina koji sedi pored nje. I to je bio Žarko. Sada su bili u braku i to je bilo njihovo dete. Ostala sam potpuno zatečena.
Hronika slučaja Laušević
U tuču u jednom podgoričkom kafiću, u noći između 30. i 31. jula 1993, Žarko Laušević je usmrtio dvojicu mladića i ranio trećeg. Osuđen je za dvostruko ubistvo na 13 godina zatvora, a kaznu je služio u zatvorima u Spužu i u Požarevcu.
U februaru 1998, tadašnji Savezni sud SR Jugoslavije preinačio je presudu na četiri godine zatvora zbog „dvostrukog ubistva u prekoračenju nužne odbrane“. Pošto je u tom trenutku već odslužio četiri i po godine, pušten je na slobodu, a zatim se odselio u Njujork.
Vrhovni sud Crne Gore je 30. marta 2001. poništio tu odluku poništio i preinačio je na 13 godina zatvora.
U julu 2009, Laušević je uhapšen u SAD jer je tamo boravio bez vize i američki organi su saopštili da razmatraju njegovo izručenje Srbiji, po međunarodnoj poternici koja je raspisana 2002. na zahtev Trećeg opštinskog suda u Beogradu.
Međutim, 14. septembra sud u Njujorku doneo je odluku o ukidanju pritvora Lauševiću.
Godine 2011, tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić pomilovao je Lauševića, na osnovu bilateralnog sporazuma između Srbije i Crne Gore koji predviđa da osuđeni izdržava kaznu u zemlji čiji je državljanin.
Laušević je srpski pasoš dobio 2012. u Njujorku.
Bekmen: I do danas, ponekad pogledam globus i pomislim, u redu, došli su iz Beograda u Njujork i poput one rečenice iz Kazablanke: Od svih vagona metroa u celoj zemlji, u svim gradovima u svetu, ja sam bukvalno pala na njihovu bebu, a oni su sedeli baš tu. Svi smo izašli iz voza na sledećoj stanici, razmenili brojeve telefona, izgrlili se i izljubili, a onda mislim otprilike nedelju dana kasnije, okupili smo se i krenuli turističkim brodom Circle Line koji obilazi ostrvo Menhetn. Na taj put smo krenuli s mojom ćerkom, koja je tada imala oko tri godine, i njihovim detetom. A onda su se, mislim, preselili na ostrvo Ruzvelt. I imala sam njihov broj telefona. Ubrzo posle toga sam ih pozvala da dođu na predstavu u kojoj sam igrala, ali nisu hteli. Delovalo je kao da se krio - i više ih nisam videla. Pokušala sam nekoliko puta. Sigurno bi se lepo proveli, ali mislim da se jednostavno uplašio da ga vide, ne znam… Nikad ih više nisam videla i bila sam veoma tužna zbog toga.
Glas Amerike: Da li je želeo da razgovara o tome što se desilo?
Bekmen: Razgovarali smo na brodu dok smo putovali oko Menhetna. Ali na slabom engleskom… Znate, ni on, ni njegova žena nisu govorili posebno dobar engleski. Mislim, da je ona radila kao kostimograf u Linkoln centru. Sve što su mi rekli je da je pravni sistem drugačiji u Srbiji. Kriv si dok se ne dokaže da si nevin. Znala sam da je bio u zatvoru i da je nabavio pištolj za samoodbranu, jer mu je prećeno smrću.
Glas Amerike: Kada ste poslednji put čuli nešto o Lauševiću pre nego što ste saznali da je preminuo?
Bekmen: Moji roditelji, koji su živeli u Parizu su mi poslali njegovu knjigu koju su nabavili u bakalnici čiji su vlasnici bili Srbi. Pomenuli su im da sam igrala u filmu i odmah su se setili i rekli da su bili veliki obožavaoci filma. Nažalost, nisam mogla da je pročitam, jer je na srpskom. I zapravo sam je poklonila nekome ko je bio njegov obožavatelj. Sad bih volela da nisam.
