Autor: Dragan Štavljanin
Poslednjih nekoliko dana uoči odlaska predsednika Srbije Aleksandra Vučića na razgovore sa predsednikom Kosova Hašimom Tačijem u petak u Briselu, po mnogo čemu podsećaju na kneževu večeru uoči kosovskog boja 1389. godine, na kojoj se divanilo "ko je vera, a ko nevera".
Nakon žestokih kritika iz sveta, ali i u samoj Srbiji, njegove i Tačijeve ideje o razgraničenju, Vučić sa dramskim patosom prognozira da "Beograd neće dobiti ništa", te da ovi u Srbiji koji se raduju tome da dobije "jedno veliko ništa", treba da nastave da se raduju, jer, po njegovim rečima, sve ide u tom pravcu. Predsednik Srbije čak smatra da nema razlike između Ramuša Haradinaja i Momčila i Rade Trajković koji ne žele da Srbija išta dobije, već govore da je Kosovo celovito i nezavisno.
Dakle, mizanscen je kao na pomenutoj kneževoj večeri kada je, prema narodnom predanju Vuk Branković oklevetao Miloša Obilića da će izdati u boju na Kosovu, a kasnije je u epskoj tradiciji negovan kult izdaje Vuka Brankovića, iako istorijski nije potvrđeno da se povukao sa bojišta u odsudnom trenutku. Pominjanje opšte poznate scene iz školskih čitanki bilo bi suvišno da ovaj vidovdanski, odnosno kosovski mit i dan danas u mnogome ne oblikuje političku kulturu i delovanje srpskih elita. Dakle, i sada se potežu teške reči, jedino što je srpska javnost zbunjena ko je "vera, a ko nevera", ko će ostati zabeležen u istoriji sa žezlom "novog Brankovića" a ko "mučenika" kneza Lazara.
Od kneževe večere i Kosovskog boja vremenski je mnogo bliža scena kada Slobodan Milošević na čelu delegacije SR Jugoslavije odlazi na Dejtonsku konferenciju u jesen 1995. Državna televizija je direktno prenosila sa beogradskog aerodroma kako se Milošević pre ulaska u avion pozdravlja sa funkcionerima koji su ostali u zemlji – da brinu o njoj u njegovom odsustvu - i suprugom Mirjanom Marković.
Čitav prizor je dramaturški koncipiran tako da Milošević liči na paćenika koji mora da podnese veliki teret u ime celog naroda i, istovremeno, neustrašivog borca koji treba da u sučeljavanju sa "belosvetskim" moćnicima izdejstvuje što je moguće bolje rešenje za Srbe u BiH, u nimalo zavidnoj situaciji zbog međunarodne izolacije u kojoj se našli.
Nekoliko sedmica kasnije, Milošević se slavodobitno obratio javnosti iz Dejtona rečima: "Građani, čestitam vam Republiku Srpsku". Pitanje je, međutim, da li će Vučić imati tako nešto opipljivo da poruči Srbima u nedelju kada dolazi na Kosovo u, takođe "istorijsku" posetu, osim da zamaskira ono što je mnogima jasno – da je Kosovo izgubljeno za Srbiju. Dakle, istorija se ponavlja, ali svaki put sve više košta, kako je govorio Vinston Čerčil.
Priznanje Kosova na mala vrata
Vučić je isticao da je "nešto više od ništa", odnosno "da Srbija nešto mora dobiti". Takođe, da je za Srbiju neodrživ status kvo, tačnije stanje zamrznutog sukoba. Tu je u pravu. Međutim, osnov tog "istorijskog sporazuma" između Srba i Albanaca, koje bi trebalo da stavi tačku na njihove viševekovne razmirice i sukobe, jeste "korekcija" granica, kako su je on i Tači eufemistički nazvali. Naravno, ostalo je nejasno šta se pod tim podrazumeva. Da li je reč o razmeni opština na severu Kosova sa srpskom većinom za Preševsku dolinu na jugu Srbije, sa predominantnim albanskim stanovništvom, ili je reč o simboličkim promenama koje bi obuhvatile tek nekoliko sela u opštinama Bujanovac i Mitrovica?
Postavlja se pitanje šta sa bilo kakvom promenom granica Srbija dobija, osim da Vučić pokaže da je "otkinuo" makar delić Kosova – kakvog je priznao "nepravedni" Zapad - predstavljajući to domaćoj javnosti kao uspeh a sebe kao "spasioca" srpstva. Fokus je, dakle, na pomeranju granica, kako bi se zakamufliralo šta Srbija treba da da zauzvrat, ne toliko u teritorijalnom smislu - neka sela, ili opštine u Preševskoj dolini za sličan prostor na severu Kosova. Ključno je da bi taj aranžman podrazumevao makar posredno priznanje Kosova, u smislu odblokiranja njegovog članstva u UN, a možda čak i direktno priznanje. Dakle, uvažavanje neminovnosti i realnosti na terenu, što je u nacionalnom smislu poraz za Srbiju, a koji Vučić, zapravo, nastoji da prikaže kao svoj uspeh i pobedu.
Međutim, taj plan "kvare" razni "neprijatelji". Vučić je istakao da je očekivao da će njegovi politički protivnici da organizuju slavlje zbog izjava pojedinih zvaničnika iz Evrope i Albanaca da se granice ne menjaju.
"Namerno su radili na celovitosti nezavisnog Kosova, samo se pravili da tobože štite naše državne i nacionalne interese", kazao je predsednik Srbije.
Dakle, drugi će biti krivi za neuspeh i neminovnost da Srbija prihvati realnost na Kosovu. Vučić tako vešto stvara poziciju da mu svaki rasplet situacije ide u prilog. "Ako možemo da se dogovorimo dobro, ako ne opet dobro", rekao je lakonski prošle sedmice. Dakle, ako ne može "ovako", može i "onako" – bilo kako, samo da ostane na vlasti. Za sada uspeva da u tome uveri zbunjenu i deprimiranu srpsku javnost kojoj je svega preko glave.
Srbija izgubila Kosovo još pre 1912.
Vučić predstavlja razgraničenje kao istorijski korak, pogled u budućnost, što ne razumeju "retrogradne", uglavnom opozicione snage, koje su, uzgred, njemu vezale ruke dok su bile na vlasti, kao da Kosovo za Srbiju nije suštinski izgubljeno još pre nekoliko vekova. Završni čin je bio 1912. kada su "oslobođenje" Kosova, kako je doživljeno u Srbiji, većinski Albanci dočekali kao novu "okupaciju", a zvanični Beograd nije ni pokušao da promeni takvu percepciju Albanaca. Naprotiv, represivnim merama je samo jačao to njihovo osećanje da su građani drugog reda.
Tek je Titova politika, kao Hrvata ako je to bitno, omogućila Albancima da se osećaju ravnopravno u Jugoslaviji. Pošto je ona srušena dobrim delom zbog srpskog nacionalizma, Albanci su teško mogli da ostanu u takvoj Srbiji. Kako je govorio Koča Popović, "uz velike napore, od kosovskih Albanaca dadu se napraviti Jugosloveni, ali nema tih napora kojima se od njih mogu napraviti Srbi".
Uostalom, Vučić je bio deo Miloševićeve politike koja je 1990-ih definitivno udaljila Albance od Srbije. Kasnije, kao jedan od lidera srpskih radikala, dok je bio u opoziciji, žestoko je napadao svaki pokušaj tadašnje DOS-ove vlasti da pregovara sa albanskim liderima.
Bivši predsednik Srbije Boris Tadić je bio anatemisan samo zato što se u prolazu na aerodromu pozdravio sa Tačijem. Vučić, pak, već pet godina pregovara sa tim istim Tačijem, prikazujući to kao državničko umeće i dalekovidost.
Mnogo je primera tih duplih standarda u politici predsednika Srbije. Na kraju krajeva, sve do aprila ove godine je upozoravao da svako ko je za podelu Kosova ili podržava stav da ono nije srpsko - "veleizdajnik". Velika je enigma šta se desilo u tako kratkom roku. Možda je zaista neko u međunarodnoj zajednici, uvidevši da dosadašnji pregovori Beograda i Prištine nikuda ne vode, shvatio da se mora dati kakav takav ustupak Srbiji da bi prihvatila realnost postojanja Kosova kao države.
Na to ukazuju izjave savetnika američkog predsednika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona i visoke predstavnice EU za spoljnu politiku Federike Mogerini. Istovremeno, Vučić uviđa da ističe rok za postizanje obavezujućeg sporazuma sa Kosovom, bez koga nema nastavka evropskih integracija Srbije, pa onda pričom o "korekciji" granica skreće pažnju sa suštine i na "mala vrata" – predstavljajući to kao uspeh – prihvata ono što mnogi u Srbiji još nisu spremni da "progutaju", a to je da je Kosovo nezavisna država.
Ćosićevsko i memorandumsko rešenje
Iza te megalomanije da je započeo nešto što pre njega niko nije smeo – umesto raskida sa dosadašnjom politikom prema Kosovu – zapravo se krije kontinuitet. Priča o granicama nije priča o suživotu i dobrosusedskim odnosima, već o jačanju etničkih barijera.
Kako ističe sociolog Rastislav Dimić, Albanci su uporno tretirani kao strano telo u srpskom nacionalnom organizmu, "i sada kada su svi pokušaji da se to strano telo izbaci neslavno propali, ostaje samo amputacija. Ovo je logika etno-nacionalizma dovedena do svog neumitnog zaključka".
Dakle, srpsko pitanje se posmatra pre svega kao teritorijalno, što znači da ako Srbija već ne može da povrati Kosovo, onda barem da se zaštiti od "najezde Albanaca". Logiku ovakvog rešenja obelodanio je sam Vučić upozorivši "neverne Tome", da ako se sada ne razgraniči sa Albancima, "Srbija će se za 40 godina braniti kod Vranja".
Uostalom, za razgraničenje sa Albancima se zalagao i Dobrica Ćosić još pre nekoliko decenija, samo sa mnogo većim ulogom za Srbiju, nego što Vučić može sada da se nada.
Drugi pristup je, kako navodi Vladimir Gligorov, a la Memorandum SANU. To znači da Srbi mogu da žive sa drugima, tamo gde su većina, s tim što ostali narodi moraju da se pridržavaju srpskih zakona. Sada su ove dve struje u sukobu, pri čemu ćosićevce oličavaju naprednjaci i socijalisti, a pristaše politike Memoranduma su Crkva i nacionalna inteligencija.
"Prvi cene da će ostati na vlasti ako odlome parče Kosova, a drugi da će ih skinuti sa vlasti ako ih u tome onemoguće. Prvi sugerišu da bi dosledno Ćosiću anektirali, s vremenom, Republiku Srpsku, dok drugi računaju da je to ionako svršena stvar, uostalom kao i Kosovo; doduše jedno dobijeno a drugo izgubljeno, usled čega se kosovskom politikom zvanom ‘zamrznuti sukob’ ne rizikuje ništa, a može se osvojiti vlast", ističe Gligorov.
Dok se sledbenici memorandumske politike zalažu za neku varijantu "nebeske Srbije", dakle ne pristati na nezavisnost Kosova ma kakva bila cena, Vučić je pragmatični nacionalista koji uviđa rizike istrajavanja na takvoj politici i po Srbiju i po svoju vlast. Uostalom, to je mogao da vidi izbliza na primeru Miloševićeve sudbine.
Srbi u raljama granica i bezgranična žudnja vođe za vlašću
Srpsko biračko telo je i dalje prilično nacionalistički i desno orijentisano – jer je kivno na Zapad, smatrajući da je nepravedan prema Srbiji, a i zbog razočarenja u proevropsku politiku DOS-ovske vlasti, koja je u velikoj meri bila sinonim za korupciju. Vučić vešto vozi po sredini, jer zna da bi potpuni raskid sa Evropom bio poguban po Srbiju, te da građani to ne bi prihvatili što se pokazalo i na izborima 2000. kada je Milošević zbačen sa vlasti. S druge strane, ne prihvataju ni proevropsku opoziciju koju doživljavaju kao izdajničku.
Doduše, radikalska ćud ga vuče ka Moskvi i Pekingu, ali mu makijavelistički instinkt nalaže da bez obzira na geostrateške promene, karte u novom svetskom poretku još nisu promešane na način da neke nove sile preuzmu primat od Zapada.
Slavni vojskovođa i predsednik SAD Dvajt Ajzenhauer je govorio da je "diplomatija veština da se govori kada nema šta da se kaže i da se ne kaže ništa kada ima šta da se kaže". Vučiću se očito sviđa prvi deo ove maksime, držeći stalnu inicijativu predlozima, izjavama – često kontradiktornim. To je politika cik-cak u kojoj ni građani, ni naprednjaci, a ni zapadni političari nisu uvek sigurni šta Vučić stvarno misli.
Tako je otišao na Kosovo u januaru ove godine posle ubistva Olivera Ivanovića.
Doduše, založio se za mir, pozvao Srbe da ostanu, obećao im pomoć i pronalaženje Ivanovićevog ubice. Međutim, niti se položaj Srba nešto poboljšao, niti je pronađen ubica.
U međuvremenu, jedna ulica je nazvana po Ivanoviću, ali ne ona u kojoj je ubijen, kako je tražila porodica. Tek da se zadovolji forma.
Postavlja se pitanje šta će u nedelju imati da poruči Srbima na Kosovu. Ako ne bude nečeg opipljivog da im ponudi, opet će optužiti "domaće izdajnike", koji mu otežavaju posao, i Zapad zbog nepravdi, ali da se, svejedno, bori što bi trebalo da znači bi situacija bila još gora da on nije na vlasti. Srbi na Kosovu, ali i građani Srbije, koji se u svojim nimalo lagodnim životima suočavaju sa mnoštvom ograničenja odnosno granica, verovatno će opet poverovati svom vođi čija je želja da sačuva vlast bezgranična.
Kosovsko pitanje poželjno ne rešavati
Kosovsko pitanje za Srbiju može da se reši tehnički, kao što je ideja o promeni granica, ali suštinski kosovski mit ostaće da živi, tačnije da će se Srbija jednoga dana vratiti na Kosovo. Zapravo, suština kosovskog pitanja nije u njegovom rešavanju, nego obrnuto u nemogućnosti da se reši - jer bi tada nestalo kao centralna tačka srpskog identiteta – kako bi služio kao nadahnuće za Srbe da nađu ne samo utehu nego i ideju vodilju i u najtežim trenucima, pritisnuti "međunarodnim nepravdama i zaverama".
Kako ističe istoričarka Dubravka Stojanović, kada bi se Srbija suočila sa porazom 1389. godine, to bi značilo da mora da izađe iz "tople utrobe" samoviktimizacije, te da se pokrene i suoči sa sobom kako bi razumela vreme u kome živi.
"Jer, svi naši režimi podržavaju epsko razumevanje vremena, to vreme u kome svi živimo zajedno, preci i potomci. Vreme u kome se ne menja ništa, osim večnog vraćanja istog. Istorija se tu razume kao sudbina, viša sila, na koju ljudi nemaju uticaja. Svaka vlast voli da se utemelji u ideji da je ona tu na sudbinskom, ‘višem’, zadatku i da će tu večno ostati. Zamrznuta sa kosovskim junacima, sjedinjena s njima. I oslobođena svake odgovornosti. Zbog toga nema rešenja kosovskog pitanja. Kad bi se ono odmrzlo i rešilo, sve bi se promenilo. Živeći u toj zamrznutoj prošlosti, u tom večnom Vidovdanu, zamrzavamo sadašnjost. Da je ne bismo videli", konstatuje Stojanović.
Na tragu kosovskog mita kojim se slavi poraz, i danas je na delu samoviktimizacija u kojoj "silnici" otimaju Kosovo Srbiji. To bi trebalo da homogenizuje naciju i zbije birače oko vođe kao moralnog pobednika – kakav god bio ishod - umesto da ispostavi račun za svoju politiku, uključujući i prema Kosovu.
Postoji li uverljivo alternativno rešenje?
Kosovski predsednik Hašim Tači izjavio je da je sada vreme za "veliki istorijski sporazum Kosova i Srbije", odnosno da smatra da to ne treba da bude "još jedan prolazni sporazum, koji će samo prolongirati probleme na nekoliko godina".
Njegova računica je jasna. Razmeniti nekoliko sela ili opštinu dve, kao što su Leposavić i Lešak, koje je uostalom Srbija prepustila Kosovu 1960. godine - za veoma strateški važno Preševo, po mogućstvu sa autoputom, i što je najvažnije, neku vrstu konačnog priznanja od Srbije. Usput će ojačati svoju poljuljanu političku poziciju na Kosovu.
Međutim, promeni granica su se usprotivili sa raznih strana, političari različitih ubeđenja i zbog različitih motiva. Kao što je pomenuto, u Srbiji se tome protivi pravoslavna crkva i opozicija. Na Kosovu - većina u parlamentu i premijer Ramuš Haradinaj. Mnogi zapadni političari takođe smatraju da je to opasna ideja jer preti da izazove lančanu reakciju sličnih zahteva za promenom granica na Balkanu i šire, što je tačno. Naime, bez obzira što bi se granice Kosova i Srbije eventualno promenile dogovorom dve strane, dok je teško zamisliti da bi Bošnjaci prihvatili takav zahtev Republike Srpske ili Makedonci slične aspiracije Albanaca – nema sumnje da bi granice na Balkanu postale užarene.
Dakle, protivnici promene granica smatraju da je to vrlo opasna ideja jer vodi etničkom zaokruživanju i nacionalnoj homogenizaciji.
Istina, i dosadašnja rešenja nakon raspada Jugoslavije svela su se u velikoj meri na razdvajanje duž etničkih linija a ne na međunacionalnu koegzistenciju.
Primer za to je Dejtonski sporazum, kojim su faktički priznati rezultati etničkog čišćenja iako postoji odredba o povratku izbeglica. U Hrvatskoj je znatno manje Srba nego pre rata, a na Kosovu su Srbi grupisani u enklavama, odnosno u nekoliko opština u kojima su u većini. U njima imaju lokalnu vlast i zastupljeni su u kosovskim institucijama. Međutim, pitanje je koliko je to izraz istinske spremnosti da zajednički rade na boljoj budućnosti, a koliko iznudica. Albanci ih prihvataju jer je to neminovnost da se pred svetom pokaže da poštuju manjine, a srpski predstavnici koriste kosovske institucije za opstrukciju i više su trojanski konji Beograda nego istinski partneri na zajedničkom projektu.
Pravi test spremnosti za izgradnju multietničkog društva na Kosovu jeste povratak srpskih i drugih izbeglica, što se do sada meri simboličkim brojem.
Dakle, promena granica je nesumnjivo loše rešenje. Međutim, postavlja se pitanje šta je održiva alternativa. Do sada se pokazalo da odugovlačenje Beograda, sa jedne, i čekanje kosovskih zvaničnika da bez ikakvog opipljivog ustupka sa njihove strane Srbija popusti pod pritiskom Zapada - zbog ulaska u EU – nisu dali skoro nikakve rezultate.
Da li Tači i Vučić pregovaraju o nečem drugom?
Uostalom, možda je tačno pisanje londonskog "Ikonomista" (The Economist) da iako Vučić i Tači već neko vreme govore o razmeni teritorija, zapravo, njihov pravi plan bi mogao biti zamena priznavanja Kosova za autonomiju za srpske opštine.
"Mnogi analitičari veruju da Tači i Vučić zapravo nemaju nameru da menjaju granice, već se pripremaju za dogovor o obrazovanju srpske autonomije unutar Kosova u zamenu za priznavanje. Iako bi obe strane mrzele taj sporazum, njihovi lideri bi makar mogli reći da su očuvali dragocenu teritoriju", naveo je Ikonomist.
Ovaj list piše da srpski i kosovski zvaničnici žele da ubrzaju stvari pre izbora za evropski parlament sledećeg maja, jer bi mogli iznedriti Evropsku komisiju skloniju populizmu koja se protivi proširenju.
To o čemu piše Ikomonist možda bi bilo i najbolje rešenje, ali oni koji su protiv promene granica, pre svega na Kosovu, verovatno nisu spremni da podrže ni davanje izvesne autonomije Srbima za priznanje Kosova u zamenu, jer se pribojavaju da bi to moglo jednoga dana da vodi secesiji. To potvrđuje i zastoj u pregovorima poslednjih meseci zbog spora oko Zajednice srpskih opština. Dakle, mnogo je kalkulacija i nepoverenja.
U svakom slučaju, u petak u Briselu se verovatno neće desiti ništa dramatično, tim pre što su Vlada i Parlament Kosova ograničili Tačijev mandat, zabranivši mu pre svega da pregovara o promeni granica.
Međutim, čini se da pravi pregovori tek sada počinju, jer su prethodnih pet godina od potpisivanja Briselskog sporazuma bili uglavnom simulacija, povlačenje istih poteza kao u šahu – u odsustvu nove ideje - da "ne padne zastavica", odnosno ne iscuri vreme u ovoj igri, a u pregovorima da vas ne optuže da niste za dijalog i kompromis. Sada je konačno došlo vreme da se sve karte stave za sto u pokušaju da se dođe do dogovora, ili, makar pokaže ko nije na to spreman.
Promeniti percepciju a ne granice
Kakvo god rešenje da se postigne, ono mora da ponudi uverljiv i konkretan odgovor kako Srbi i Albanci da normalizuju odnose.
Stoga, razgraničenje koje se predstavlja prividno kao istorijski sporazum, samo će pojačavati distancu između dva naroda – čineći njihov suživot i saradnju nemogućim - do neke sledeće prilike za otvoreni sukob.
Dakle, nije ključno pitanje hoće li biti promene granice, nego da li će taj istorijski sporazum podrazumevati promenu dosadašnje percepcije Srba i Albanaca kao maltene večnih neprijatelja, te umesto toga uspostavljanje sveobuhvatnih partnerskih, dobrosusedskih odnosa, uključujući mnogo bolji tretman Srba na Kosovu i Albanaca u Srbiji. U tom kontekstu bilo kakva korekcija granica, bila bi manje više tehničko pitanje. Bez takvog sporazuma, sa ili bez promene granica, Srbija i Kosovo biće osuđeni na istorijsko lutanje.
Tekst je u celosti prenet sa sajta Radija Slobodna Evropa.