Ako bi se na unutrašnje-političkom planu još i mogla naći konstanta u srpskoj politici, potraga za takvom konstantom na spoljnopolitičkom planu je posao samo za one najupornije. Između velikih i moćnih, Srbija deluje izgubljeno u pokušaju da vodi politiku dopadanja i slaganja sa svima, a za Momčila Pantelića, bivšeg dopisnika “Politike” iz Vašingtona spoljna politika Srbije je neuhvatljiva kategorija koju je najbolje opisati sportskim rečnikom.
“Srpska spoljna politika je kao smučarka u slalomu. Svaki čas imamo neku prepreku i pravimo novu krivinu. Tako je ispalo i sad u Vašingtonu, gde smo otišli po nekakav ekonomski sporazum sa Kosovom, a ispostavilo se da je cela naša spoljna politika bačena na sto prilično oštro, sa elementima dovoljnim za kvarenje odnosa i sa EU, i sa Kinom i sa Rusijom”, kaže za Glas Amerike Pantelić.
Ocenjujući spoljnu politiku Beograda, potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji Vladimir Međak kaže da su politiku Srbije prestizali događaji i da je bila prinuđena da povlači iznuđene poteze u pokušaju da preživi.
“Reklo bi se da imamo ozbiljna lutanja jer u zadnjih devet meseci mi smo videli velike zaokrete u našoj spoljnoj politici. Od toga da smo viđeni kao neko ko se oslanja na Rusiju početkom godine, smo prešli dotle da naručujemo protivavionske sisteme od Kineza, da bi u martu mesecu imali bilborde u Beogradu sa zahvalnicom kineskom predsedniku Siju, da bi evo sad u septembru imali potpisivanje dokumenta u Vašingtonu gde kažemo da ćemo sumnjive 5G tehnologije izbaciti iz Srbije, što jedino može da aludira na Kinu. I da ćemo konačno diverzifikovati naše snabdevanje gasa.”
Spoljna politika koja je se po mišljenju Pantelića vodi po principu “pomoz bože na sve četiri strane” je neodrživa na duži rok, a dosadašnji pokušaji laviranja na svetskoj sceni više ne prolaze i dolazi vreme ispunjavanja raznih, ćesto i suprotnih obećanja velikim silama:
“To pokazuje da se spolja ipak pojačava uticaj na ovaj teren ovde i da nema više tog vrdanja kao do sad. Sa svima smo dobri – to zvuči lepo, ali ako svi oni sa kojima mi pretendujemo da budemo dobri međusobno nisu dobri – onda mi svima ne valjamo. Nismo ni sa kim.”
Slučaj Belorusije verovatno najbolje opisuje položaj u kome se našla Srbija – prijateljstvo sa Lukašenskom je okrnjeno time što je Beograd prvo potpisao evropsku rezoluciju o osudi izbornog procesa u toj zemlji, da bi sve kulminiralo nakon najave da će Srbija zajedno sa Rusijom i Belorusijom učestvovati u vojnoj vežbi Slovensko bratstvo. Pod pritiskom Brisela, Srbija nije otkazala samo tu, nego i sve ostale vojne vežbe na šest meseci.
“Dovodimo u pitanje u naše učešće međunarodnim mirovnim misijama. Srbija je veoma ozbiljan akter u međunarodnim mirovnim misijama i na tome se radi više od decenije, možda 15 godina. Srbija ima vojnike u Libanu, Srbija ima vojnike u Maliju, mi učestvujemo u evropskim mirovnim misijama, Da smo članica EU mi bi bili među prvih 10 država koje najviše doprinose mirovnim misijama EU. I sad vi jednom momenta će da kažete – više nećemo! To je šteta po vojsku, po sistem odbrane, po naš međunarodni ugled. Vi ne možete to da uradite”, kaže Međak i ističe da je Srbija sve to urušila kako bi pokušala da sakrije činjenicu da je pod pritiskom EU morala da otkaže vojnu vežbu sa Belorusijom.
Nedavno potpisani dokumenti u Vašingtonu su dodatno zamrsili situaciju i doveli Srbiju u poziciju da se svima pravda, objašnjava i izvinjava zbog tog poteza ocenjuje spoljnopolitički analitičar Momčilo Pantelić.
“Do pre izvesnog vremena se činilo da smo uleteli u kombinatoriku sa Rusijom i Kinom. Sa razvojenom svih mogućih poslova, uvozom naoružanja, strateškim prijateljstvom, brate Si, braćo Kinezi itd. Da bi se sad odjednom ispostavilo kad je Tramp, zapravo Grenel i Obrajen kao projektanti tog celog plana, da smo dobili da se izjasnimo o ukupnoj spoljnoj politici.”
Kako objašnjava Pantelić vašingtonska odredba o diverzifikaciji snabdevanja gasom je nešto što bi moglo da smeta Rusiji, isto kao što stavka o 5G tehnologijama ide protiv interesa Kine, dok je Evropa reagovala na kršenje rezolucije UN i najavu preseljenja ambasade Srbije u Izraelu u Jerusalim.
“Kina ima mnogo veće investicije u mnogim članicama EU nego što su kod nas. Na primer, u Grčkoj, u Mađarskoj, tu su mnogo veće investicije Kine nego kod nas, pa se oni prema Kini ne ponašaju na isti način kakav se mi ponašamo”, dodaje Međak.
Po njegovom mišljenju i pristup kosovskom problemu u odnosima sa Briselom je mogao da bude drugačiji – pogotovu u situaciji u kojoj Srbija po pitanju vladavine prava poslednjih godina ozbiljno pala listama Reportera bez granica, Fridom hausa i drugih organizacija.
“Da je strategija pristupanja bila da mi u onom delu standarda EU, pre svega oko vladavine prava, pa onda svih ostalih 33 poglavlja – od životne sredine, zaštite konkurencije, javnih nabavki uskladimo naše zakonodavtsvo za evropskim i da uvedemo evropske standarde u Srbiju, a da jedina tačka neslaganja ostane Kosovo – tada bi se i to pitanje Kosova mnogo lakše rešavalo”, objašnjava Međak.
Takođe, procenat usklađenosti srpske spoljne politike sa evropskom nije na zavidnom nivou, a retorika koja se koristi u Srbiji postaje sve veći problem i na spoljnom planu.
“Osim što imamo takvu spoljnu politiku, naša retorika je potpuno suprotno od onoga što se od jedne države buduće članice EU zahteva. Kad bi naša retorika bila drugačija, možda bi naši spoljnopolitički potezi bili prihvatljiviji. MI imamo problem i te retorike i zbog toga dobar deo članica nama ne veruje u našu iskrenost opredeljenost”, kaže Međak.
Na kraju nije teško zaključiti da Srbiju tek čekaju izazovi – pre svega zato što veliki igrači očekuju da se Beograd konačno izjasni o pravcu kojim želi da ide. I da dosledno tome povlači poteze i donosi spoljnopolitičke odluke.
