Streljački vod uveden je za izvršenje kazne za pobunu u kolonijalnim vremenima, kao način da se obeshrabri dezerterstvo tokom građanskog rata i osigura pravda u prošlosti. Sada, neki to smatraju humanijom alternativom smrtonosnoj injekciji.
Streljački vod ima dugu i burnu istoriju u SAD.
Južna Karolina bi u petak trebalo izvrši smrtnu kazna streljanjem u SAD u poslednjih 15 godina. Bred Sigmon, koji je osuđen za ubistvo roditelja svoje bivše devojke 2001. godine, izabrao je to umesto dve druge metode u Južnoj Karolini, električne stolice i smrtonosne injekcije. Vrhovni sud države odbio je ono što će verovatno biti njegova poslednja žalba u sredu.
Od 1608. godine, najmanje 144 civilna zatvorenika su streljana u Americi, skoro svi u Juti. Samo tri su se dogodila od 1977, kada je primena smrtne kazne nastavljena nakon desetogodišnje pauze. Prvi od njih, Gari Gilmor, izazvao je medijsku senzaciju zato što je odustao od žalbi i dobrovoljno se prijavio da bude pogubljen. Kada su ga pitali za poslednje reči, Gilmor je odgovorio: „Hajde da završimo".
Pet država, Ajdaho, Misisipi, Oklahoma, Južna Karolina i Juta dozvoljavaju upotrebu streljačkih voda u određenim okolnostima. Evo kakva je istorija iza metode smrtne kazne.
1608-1865: Džejmstaun, Džordž Vašington i građanski rat
Najranije zabeleženo pogubljenje streljanjem dogodilo se u Džejmstaunu, u Virdžiniji, 1608. godine. Kapetan Džordž Kendal je bio osumnjičen za pobunu i verovatno za zaveru sa Španijom. Vekovima kasnije, 1996, arheolozi su otkrili telo koje je upucano metkom zakopano u zidovima tvrđave za koje mnogi sumnjaju da je Kendal.
U američkoj revoluciji, javna pogubljenja streljanjem ponekad su korišćena za kažnjavanje dezerterstva. Godine 1776. tadašnji general Džordž Vašington je poštedeo vojnika iz Konektikata, Ebenizera Lefingvela, koji je osuđen na smrt nakon borbe sa nadređenim, navodi Journal of the American Revolution. Lefingvel je bio vezan, imao je povez preko očiju i primoran da kleči pred gomilom kada je kapelan najavio da će preživeti.
Mark Smit, profesor istorije na Univerzitetu Južne Karoline, rekao je da su streljački odredi koristili, ne često sa obe strane tokom građanskog rata da bi se stvorio "javni spektakl, vizija terora" kako bi vojnici održali disciplinu.
„Čovek bi ponekad sedeo na svom mrtvačkom kovčegu ili sa povezom na očima, šest ili sedam muškaraca bi pucalo, od kojih jedan ima ćorak“, rekao je profesor.
„To je bilo osmišljeno da šokira i funkcionisalo je. Najmanje 185 muškaraca pogubljeno je streljačkim vodom tokom građanskog rata, prema Kristoferu Katleru koji je o tome pisao za Cleveland State Law Review.
1860-1915: Pogubljenja na Starom Zapadu
Streljački vodovi su prvenstveno korišćeni samo u Juti, gde su političari 1851. odredili tri moguće kazne za ubistvo: pucanje, vešanje ili odsecanje glave. Prvo streljanje izvedeno je u ograđenom prostoru zgrade suda, što je razočaralo gomilu koja je čekala napolju da to vidi.
Samo jedna druga država od 1900. godine je nekoga pogubila pucanjem: Nevada, koja je 1913. godine napravila spravu koja je ispaljivala tri pištolja povlačenjem konca pošto je bilo problema da se nađu dobrovoljci za streljački vod.
Presuda iz 1877. u Juti dovela je do prvog slučaja Vrhovnog suda SAD koji je osporio specifičan metod izvršenja. Volas Vilkerson, koji je ubio čoveka, osporio je planove vlasti da ga ubiju streljanjem. Sud je odbio žalbu i naveo da za razliku od nekih drugih starih metoda kao što je čerečenje, streljanje ne bi donelo vrstu straha, bola i sramote koja bi prekršila Osmi amandman o zabrani okrutnog kažnjavanja.
Kako se ispostavilo, Vilkersona su promašili, primetio je Katler. Pijan i sa cigaretom, malo se pomerio neposredno pre nego što su dželati pucali.
Teško ranjen pao je na zemlju govoreći: „Bože moj! Promašili su me. Trebalo mu je mučnih 15 minuta da umre.
Među ostalim poznatim streljačkim pogubljenjima u Juti bila je i smrt radničkog aktiviste i tekstopisca Džoa Hila 1915. godine, koji je do kraja insistirao da nije ubio prodavca i njegovog sina.
Izvršenje smrtne kazne sada
Jedan od razloga zbog kojih streljački odredi nisu korišćeni izvan Jute bio je taj što su ih ljudi gledali kao varvare, kaže Debora Deno, kriminološkinja u Školi prava Fordham.
Krvava realnost tih ubistava, kao i neuspešna vešanja i strujni udari, koji su za posledicu imali neviđeni bol i patnju, podstakli su savezne države ranih 1980-ih da počnu da se okreću smrtonosnoj injekciji, proceduri koja se, barem u početku smatrala humanijom. Ali je smrtonosna injekcija postala najčešće promašen metod pogubljenja, prema Informativnom centru za smrtnu kaznu.
Nadležni su pokušavali da nabave potrebne lekove, a neki su ponovo razmatrali streljačke vodove, staru, ali uglavnom pouzdanu metodu. Političari u Ajdahu usvojili su u sredu nacrt zakona koji bi streljanje odredio kao primarni metod pogubljenja u toj saveznoj državi.
Dvoje ljudi koji su sada osuđeni na smrt u Juti zatražilo je streljanje.
Deno je pozvala kreatore politike da preispitaju streljačke vodove u članku o pregledu zakona iz 2016. Među onima koji su izrazili slične stavove je i sutkinja Vrhovnog suda Sonja Sotomajor, koja je 2017. napisala da „osim što je skoro trenutna, smrt od pucnjave može biti i relativno bezbolna“.
„Smrtonosna injekcija se samo pogoršala tokom decenija. Streljački vod se zaista ističe kao relativno pristojan metod pogubljenja“, rekla je Deno u intervjuu za Asošijeted pres.
U analima pogubljenja u SAD, rekla je ona, bile su samo dve loše izvedene streljačke egzekucije: Vilkersonova i Eliseo Mares u Juti 1951. Nije jasno šta se dogodilo u Maresovom slučaju, ali su se decenijama kasnije pojavili izveštaji da su dželati namerno promašili njegovo srce jer sz ga mrzeli, kako bi mu produžili patnju.
Uz veći nadzor i stručne strelce, ti problemi se danas ne bi ponovili, rekla je Deno.
U Južnoj Karolini, Sigmon (67) je izabrao streljački vod jer su alternative izgledale gore, napisao je njegov advokat Džerald Bo King. Neki aspekti njegovog pogubljenja su moderni, na primer, meci su smrtonosniji, a oružje sada preciznije. Ali mnogo togaje isto kao u Juti pre više od jednog veka: zatvorenik sa kapuljačom i metom iznad srca vezan je za stolicu u sobi smrti i može da kaže svoje poslednje reči. Oficiri dobrovoljci čekaju naređenje za pucanje.
