Kongres je odobrio produženje poreskih olakšica za sve Amerikance za dve godine u okviru kompromisa predsednika Obame sa republikancima. U ekskluzivnom razgovoru za Glas Amerike, koleginica Katarina Radović zamolila je Sajmona Džonsona, višeg saradnika Piterson instituta za medjunarodnu ekonomiju i profesora na Masačusetskom institutu za tehnologiju, da prokomentariše taj sporazum.
Džonson: „Paket o kojem su postigli dogovor predsednik Obama i republikanci imaće unekoliko pozitivan, ali mali stimulativan efekat na ekonomiju. U zamenu za to dug će biti znatno uvećan. Mislim da to nije dobra razmena. Mislim da je to veoma loš sporazum.“
Glas Amerike: Da li predsednik ima verodostojnu izlaznu strategiju iz ovakvog sporazuma, jer se po njegovom isteku, za dve godine održavaju predsednički izbori kad će biti praktično nemoguće uvesti povećanje poreza?
Džonson: „Ne. Ne postoji izlazna strategija iz ove situacije. Upravo zbog predsedničkih izbora 2012. kada ni republikanci ni demokrate neće hteti da budu ona strana koja povećava porez. Stoga će produžiti ove takozvane 'poreske olakšice' do u nedogled. Fiskalna šteta i opasnosti uzrokovane većim deficitom i većim dugom biće permanentni.”
Glas Amerike: U medjuvremenu, Federalne rezerve pumpaju milijarde dolara u ekonomiju. Da li je to dobra strategija?
Džonson: „Federalne rezerve nastoje da smanje dugoročne kamatne stope, koje su porasle gotovo za jedan odsto u poslednjih šest nedelja. Moglo bi se reći da je to znak oporavka na pomolu ili pak odraz brige povodom onog što se odigrava na fiskalnom planu i nepoverenja u sposobnost Federalnih rezrvi da smanje kamatne stope. Donesite sami zaključak - da li je čaša do pola i sve manje puna ili nivo u njoj raste i svi ćemo biti u redu. To ćemo videti u januaru.“
Glas Amerike: Da li stimulativna ekonomija ikada funkcioniše?
Džonson: „Ne u Sjedinjenim Državama. Stimulativna ekonomija, odnosno ideja da date više para najbogatijem sloju od jedan do dva odsto gradjana i da oni to bogatstvo prenose na dole tako da svi imaju koristi u smislu plime koja raste i diže sve brodove, nije održiva. Mali broj ljudi na vrhu je sve bogatiji u poslednjih 30 godina dok je srednji sloj potisnut sve niže, te se javila daleko veća nejednakost u Sjedinjenim Državama, više nego ikada u skorijoj istoriji.“
Glas Amerike: Srednja klasa kao nekadašnji bedem ekonomije danas je znatno oslabila u Sjedinjenim Državama. Kako se taj trend odražava na ekonomiju?
Džonson: „Mislim da je to najvažnija promena u proteklih 30 godina. Kao što je rekao Leri Kac sa Harvarda, američka ekonomija je svojevremeno bila soliter u kojem su ljudi živeli na svim spratovima, a lift jako dobro funkcionisao. Ljudi su mogli da napreduju ka gornjim spratovima. Sada su stanovi na vrhu sve luksuzniji, oni u sredini su napušteni, suteren je poplavljen, a lift ne radi. To nije dobra kombinacija.“
Glas Amerike: Da li bi trebalo da prestanemo da pozajmljujemo od Kine?
Džonson: „Da, trebalo bi da prestanemo da pozajmljujemo od stranih zemalja uopšte, ne samo od Kine. Održavati tekući deficit koji se finansira velikim zaduživanjem, a na drugoj strani takodje pokušavati sa smanjenjem budžetskog deficita putem tog zaduživanja - to je veoma loša kombinacija koja ne može da se pomiri sa održivim rastom i prosperitetom za većinu Amerikanaca.“
Glas Amerike: Da li je moguće da kreditna agencija „Moody's“, kako je nagovešteno, smanji vrhunski kreditni rejting Sjedinjenih Država:
Džonson: „Svakako je moguće. Nema ničega u ekonomskoj nauci niti fizici niti pak u američkom ustavu što garantuje da ćemo uvek imati trostruki A kreditni rejting. Kroz istoriju zemlje se uzdižu i potom padaju, na političkom pa i na planu kreditnog rejtinga. U jednom trenutku to će se desiti i Sjedinjenim Državama - nadam se ne uskoro.“
Glas Amerike: Mnogi smatraju da se predsednik u donošenju ekonomskih odluka suviše oslanja na lojaliste Volstrita, poput Timotija Gajtnera i Lerija Samersa.
Džonson: „Leri Samers napušta Belu kuću. On snažno podržava Volstrit još od 1990-ih kada je bio sekretar za finansije, kao i sada kada je na čelu nacionalnog ekonomskog saveta. Videćemo šta će se desiti kad on ode, ali me ne bi iznenadilo ako se politika promeni bar neznatno u korist daljih reformi finansijskog sektora. Naravno Gajtner ostaje na položaju sekretara za finansije, a on je veoma elokventan, uspešan branilac interesa Volstrita. Stoga ne očekujem puno. Sve su indicije da su lobisti veoma angažovani na ovim pitanjima i da vrše ogroman pritisak na ključne političare. Moglo bi se reći da su velike bitke tek pred nama.“